Мале новине

седкиње оде те се наиије из њене тиквице. Тако Американац, а ко хоће нек верује.

ПОЛИЦИ1ЖИ ГЛАСНИК Београд 29 Августа. (.притворени). Ноћас еу притворени Даница Зајевац због скитње, Никола Кузмановић зидар због нереда, Живко Перишић из Аустрије и Ми ко Трајковић из Турске због скитње, и Василија Голубовић из Крушевца због блуда, Стеван Павловић лађар из Босне, Лука Илић радевик, Живко Јањић раденив, Бошко Симић слуга Мита Бакалски, Милан Кумановић, Јоца Аврамовић, Стеван Лукић, Фердинанд Рацмер, Кнароја Шрек, Паоло Флерер Љубомир Чуруманин и Стеван Старчевић сви из А-унгарске због тумарања. * (Осуђени ). Прнсудмма нолицијским осуђену су: Влајко Панић из Луковвице и Дамјан СтеФаноић из Жабара због скитње, Стојан Крстић ка® за неподиис момка, Тода Арленовмћ што није пријавила кирајџије Спасоје Митровић због коцкања Владислав Аћимовић из Краљева због скитње Никола Симић и Таса Цветковић ка ,ф. што су нреко преписаног времена држали отворену ка®ану. * (Нађено). Близу зеленог венца нађен је један орден и налази се у кварту варошком. На батал џамији нађене су 4 свиње и налазе ее у кварту варошком.

И1АЛА И ЗАБАВА (У школи). Учитељ говори ђацима, да су три проста времена у глагола: садашње, будуће и прошло. Објагањује им и примером. Поеле свега тога пита Миту, у ком је времену: „Хладан је ветар дувао. Мита (брзо и с убеђењем:) У зимњем, времену! =к (Краљ и отаџбииа). Нрича се: да је неки краљ у шетњи пао; његова пра тња похита, да га дигне аии им ов одговори: не чини ништа, краљ и отаџбина никад нису били у овако бли ском додиру! •—

Било би однеоцењеве вредности, кад би Фабрикант удесио ове бомбе тако, да бар за десетак дана угасе и оно што се усиали.

ЛШРАа

Веле да је јуче прављееа проба са „Ишгеријал бомбама." које за 10 секунда угасе све што се умли.

ИНДИЈСКА КОЛИБА ПРИ ПОВЕТКА Вернардена де Сен-Пијера Док ја размишљах о овлм жалосним догађајима, ]едан велики млаз ватре уздиже се од једарад из сељачке кујне: вихори од дима измешаше се с облацима, а црвена светлост обасја тврђавине куле, шанчеве, целу просторију пред собом, мунарета на џамијама, и пружи се до обзорја. Одмах забубњаше велики бубњеви од меди, а засвираше зурле и трумбете на узбуну са страшном дерњавом: к <њички ескадрони просуше се по граду разваљајући врата на кућама спроћу дворца, и приморавајући, ударцима троструке камџије, њихове становнике да трче на пожар. Чисто и ја осетих колико је великашко суседсто опасао по мале. Великаши су као и ватра, која жеже и оне који јој бацају тамјан, само ако се доста приближе. Хтедох да утечем: али сви нролази беху затворени- Било би ми не могуће да изађем, да божијим провиђењем, на оној страни где сам ја био не беше сераља. Како с те стране спасаваху жене на слоновима, то олакша моје бегство, јер и ако стража на све стране присиљаваше људе, ударцима бича, да притрче у помоћ двору, слонови ударцима сурле, нримораваше их да се удале. И тако гуран час од једних час од других, изађох из ове страшне збрке; а, при светлости иожара, одох на други крај предграђа, где се под колибицама, далеко од великаша, одмараше народ у миру после свога рада. Ту тек почех понова дисати. Рекох у себи: Дакле, видео сам и град; видео сам и боравиште народеих господара! Ох! коликих ли господара нису и они сами робови! Они се покоровају, и у време одмора, славољубљу, иразноверству, тврдичлуку: оеи се и у сну плаше какве руље јадних и рђавих створеЊ-' којима су окружеии, лопова, просјака, паликућа, па и самих својих војника својих великаша и свештеника. Шта ли мора бити од оваквог града дању, кад је тако узбуркан за

време ноћи ? Човечија зла расту с његовим уживањем: колико ли треба оплакивати једног цара, код кога су саа задовољства епојена! Он има да стрегш од грађанских и страних ратова, па чак и од предмета што му служе за утеху и одбраву, од својих војсковођа, великаша, мула, и од своје деце. Опкопи око његове тврђаве не би били у стању да задрже Фа нтоме празноверства; нити његови, тако обучееи .слонови, да одагнају далеко од њега црне бриге Што ее мене тиче, не бојим се ничега од све га тога: никакав тиранин нема власти ни над мојим телом ни вад мојом душом. Ја могу да служим Богу по својој свести, и немам ни у кога да сумњам, ако се сам не мучим: у истини парије је мање несрећан него један цар. „Рекавнш ово очи ми се напунише сузама; и клекеувши на колена, благодарих небу, који ми ноказа несно снија зла, само да би ме научило да трним своја. „Од тог времена, ишао сам само у предграђа делхијска. Отуд сам гло дао како звезде осветљавају људска обиталишта и како се спајају с њи ховом ватром, те изгледа као да је небо и град једно исто . Претрчавао сам ј слободи велика предграђа мирна и усамљена, и изгледало ми је као да је цео град мој. Међу тим, људи би ми одрекли ту и једну прегрш пиринча, толико ме је њихова предрасуда направила одвратним ! Њ могући дакле живети међу живима, одох мртвима; на гробљу сам јео иоеуде, што су рођаци из сажаљења оставили на гробове. Ту сам волео да размишљам: Говорах у себи; овде је град мира и нокоја; овде је ишчезла и сила и гордост; невиност и врлина сад су у сигурности; овде су мртве све бојазни за живот, иа чак и пла шња од смрти; овде је гостионица где су за навек кола жи вотна иснре гнута и где парије почива. У овим мислима, чисто сам смрти, и почео презирати земљу. Посматрао сам исток где јато звезда излазаше свако га тренутка. Ма да ми њихова судбина беше непозната, осећах да им је скопчана са судбином људи, н да је природа која је створила зарад њихове потребе толико предмета које они не виде, спојила с њиховом судбом бар ове што им излазе пред очи. Душа ми се уздизаше дакле са звездама на небесни свод; а кад још и зора ночне да спаја с њиховом благом и вечном светлошћу своје руменило, помишљао сам да сам пред небесним вратима. Али чим први зраци позла-

ћивху врхове наго ш, ишчезавах као сен; бегао еам дилеко од људи, те се одмарао у нољу под каквим дрветчм, где сам се успаљивао еевањем ТИЦ .1. — 0|*етл.иви а несретни човече' рсч Е имез, ваша је прича врло жалосна: веоујте ми, већина градовазаслужује да се само ноћу види. После свега, и природа има ноћне лепоте које нису мање дирљиве; један славан пссник из моје отаџбине није друге опсвао. Али реците ми, како сте на нослетку доспели до тога да будете срећни и при дневној светлости ? наставиће се

КЊИЖЕВНИ ОГЛАС Д" сада је изашла из штампе 20 св«'3 1ка иетсресантног романа „Кратџа Ноћи" или „Ловац Мртваца у Ненецији." Цена је свакој свесци само 25 иора дииарских. Можесе добити код нотписанога, у Штампа рији Медецијана и Кимпановића, Оби лићев венац бр. 1 и у дворској књи жари А. Пурића, Васина улица. Никола Јов, Протић рачноисп. глав. контроле савамалска улица бр. 5

Ч И Т А Ј кога се буде тицало. Сву ону гоеиоду који су ми остали дужии у каФани иозоришта док сам био оберкелнер у истој радњи позивам да ми у року од данас па за 15 дана дуг плате у про тивном случају изнећу свој госп јди имена на јавност. За извешће дуга који као и колико има нека изволи свако доћи кој Дарданела, код оберкелнера где ће свој рачун видети и истом новац положити.

3-3

Димитрије В. РистиЛ келнер

Кад је сам остао, тек тада је могао да размишља о свом жалосном положају. На ср«:ћу он је једини пао у руке Жбира. Он беше уверен да неће дуго овде бити, ио да ће га братство избавити гато пре. Као да се овога бојао н сам командујући оФицир, јер је одмах тамошњу стражу удвојио а и на више места наместио нову стражу. Сутра дан морао је РаФајело да скин своју црну калуђерску одећу и да је замени жутом, робијашком гуњом. После су га одвели у собу за снаВање где |е добио број 103, јер је тај број оре кратког времена изгубко свог носиоца, пошто је овај умро. Тај број беше на његовој гуњи на кревету где је спавао и под тим бројем био је и прозиват — није имао другог имена. Пошто је оФицир саопштио РаФајелу сва правила и сву строгост која влада на острву св. Лазара, одведу га два војника на једно удаљено место, где су остали осуђеници оправљали зид. Томе оделењу осуђеника беше придат и РвФаело. Надлорник прими и новог осуђеника број 103, и одмах га одреди на рад. Пре

ео што је РаФаело одпочео да ради, рече му надзорник махајућм бичем: „Правила знаш! Знаш ли правила? Одговарај лупежу!" повика надзорник, поптто РаФаело није одмах одговорио. „Знам!" одговори РаФајело гордо, после кратке почивке. „Охо, зликовче ти ми се не допадаш! Овде, на овом острву, изгубићеш ту твоју гордост. 'Ги си овде само заточеник!" У томе нуче бичем. „Ко овде аеће да слуша а и горди се, т< ме ће леђа бити искривљена " РаФајело не одговори ништа, он је одмах увидео да са овим надзорником неће лако изаћи на' крај. Остали зароб љеници слабо се обазираху на РаФајела и надзорника, они су радили задати им посао. „Ти си, као што чујем. крсташ/" настави надзорник са подсмехом. „Дакле сад је крај и вапгем братству? Један но један, на ће сви доћи тамо где треба! Да да, тако је, лонац се на воду носи донде, док се не разбије. Не шали се да помислиш на бегство — ех , ови други

знају то, а нознају и мене. Ја сам иажљив и спавам близу вас, ја сам увек око вас. За то нико не може да помисли на бегство. Напред, хајд на рад број 103/" РаФајело уздржаваше се од гњева он је морао да се нокорава пошто је заточеник. За време рада еико није говорио са њиме — заточеници нису смели да се резговарају. На острву св. Лазара а владаше страшна дисциплина. Најмањи, најнезнатнији преступ кажњен је са тешком казном. А нротиву надзорннкове воље, нико није смео да гунђа.

(Продужиће се)