Мале новине

Аустро -Угарској, и поданик исте др- јке знаће колигео јз тожак а ипак

жаве, прими по молби својој у срп> ско поданство, но што је поднео уредан отпуст из свога досадашњег поданства. Министарски савет, по највишем о влашћењу Његовог Величаиства Краља, од 22 ог јула оае године, на пре длог министра грађевина иосгавља; Емила Втаеера, ванредног секретара IV е власе министаретва иностраиих дела, за секретара исте класе за етрану корееподенцију ири министар ству грађевина, по потреби службе. Косту Ј, Рашића, инжињера шесте; класе при железничком одељењу мивистарства грађевииа, за инжињера иете класе при иетом оделењу и А лексу СтеФаповића, дијурнисту и вр шиоца дужности шеФа крагујевачке

како значлЈаи овакав тренутак на по четку уметничкога живота. Са колико се страха, зебње, а са колико опет нада бчекује тај тренутак, који често иута ил1а да значи: живот или смрт за уметноет! Госпођици је Вукосави прве лекције и основна унутства дао наш врсни редитељ г Цчетић, који је у том иоглсду једиом већ био срећне руке давши нашој позорници ваљану мдаду снагу у лицу г-ђице Ђурлшићеве, аоја је доцније, на ждлост, умрла — за наше позориште. Ми желимо, да и овога пута његов учитељски труд уроди добрим плодом. — Госиођица је веома сретие спољашности, кјо што чујемо пма талента, међу тим је образована а из добре куће све красне особине за будућу ваљану глумицу, које јој дају прааа, да по

станице, за подконтролора прве кла- гледа на лечу будућност а нас гоне

се ири железничзом оделењу министарства грађевина.

Н1Р0ДН0 ПЗЗОРШТЕ Г -ђица Вукосава 'Вуоковићева Изгледа нам, као да уирава нашс.га нозоришта хоће самим дел ма да нас прекоре, за ону нашу искрену опомену, ла се ваља оринути за аодмлЛдак нашему позоришту. Такав нам је ирекор увек добро дошао, и ми му се од срца радујемо. Како се дела појављују готово једновремено са нашим скромним примедбама то је јасан дрказ, да управа нашега позо( ишта пије ни чекала опомене јавности; но да је и сама увидела, шта јој треба чинити. Па вршећи своју дуагност, показује да о њој води озбиљна рачуна; а у толико више заслужује јавну похвалу, у колико оваквим евојимрлдом сведочи, да је готова да изарши оаакве реорганизације у нашему нозори-јце отслужена је свечана служба.

да јој пожелимо сретна успеха! Од ње се не маже очекивати савршенсгво и бог зна како уметничј?а игра, та она „ирви пут" стуиа пред гледаоце; али се може видети да ли има талента и оетале ос биае нужне за глумицу. II I ако покаже ма и најмање од тога „добро нам је дошла", а време и труд надокнадчти ће све, што буде у први мах надостајало, 0 игри г-ђаце Ђурковићеве проговорићемо ошнирније док је видимо; а у току овога меееш имићеио пралике да је видимо још чао „Јованку Орлеанку" у иетоименом комаду а и у улози Деборе..

РЕЧ којом је госчодин Министар иросввте и црквених иослова отворио 9 сеитембра 1888, светковину Стогодишњице Вука СтеваповиКа КараџиИа. У Саборној Цркви српеке престони-

-шту, какве су се ноказале као неопходно потребке, а о којима смо и ми своје скромно мишлење на јавност из нели. Један доказ такве своје готовости пружа нам, ето, унрава и вечерас, кад даје при гике, да један млад таленат опроба своју снагу. — Госпо ђица Вукосава ЂурковиИева , рођака нашега поштованог уметника г. Цветића, ступа вечер с у „Мемањи" у улози Ане први пут на позорницу. Не ступа она првн пут само нред на шу публику, по у онште први пут у своме животу. Само она), који је ма и један пут крочио на ч^з >ришнв дчс-

Са бедема тардиње Београдске грме тонови оглашујући велику народну светковину. У храму српске уметаости држе се свечанл представе. Пред првам храмом ерпске науке нред Великом Школом састаје се свечани збор, н 1 коме је не само цвет грађанетва срчске престонице, него и представници целе Србије, и сви великодостојници српске државе и чла нови Владе Њ ;говога Величанстаа Кра ља Србије Милана I. Па не само Србија, него и све остале земље у којим» Срби живе, радује се. и светкује дчнашњч дан, 61-

ло на свом дому, било преко нарочитих изасланика с нама заједно. Па не само цело Српство, него и друг;! словепски и несловенеки народи учествују у данашњој светковини целог Српства. И пред тако сјајним збором, пред преставницама српске државе, ерпске цркве, српскога народа, његове сло-

венске мени је Оала у део срећа, да прого ворим нрву реч, да поздравим овај ејајан збор у име владе Превисокога му Краљевства. Зиајући да за тако велику част имам да захвалим једино околности, што ме је давашња свегкована затекла на високом месту са кога се управља проеветнлм и црквеним пословима Србије, ја ћу се ограничити, да кажем само неколико речи. Покушаћу да нротумачим за што је држава српска приредила ову свечаност. Јер одиста, прво нитање, које се јавља, ово је: Ко је тај човек, чије се име данас слави на овако свечани начин.? За што га славе и црква и школа и наука и уметносг, и грађанство и војска, и држава и Краљ Србије? Шга је урадио тај човек, да му такво ношговање указује не само цело Српсгзо и Словенство него и други народи. На ово питање но може се исцрпно одговорити са ово неколако речи,| које имам овде да кажем. То ће учинити учене беседе и ака-; демијске расправе, које ће задичити ову светковину. Оне ће изнети целокупно стање српске писмености и умнога жавота српског ири крају нрошлог века, кад се родио Вук СгеФановић Караџић. Оне ће вам исиричати џиновска нанрезања тога нашег великог самоука и реФорматОоа, с којима је успео, да из хаоеа славјаво-сербске односно руско-сербске писмености- створи нраву иисменост, праву народну књижевносг српску. Цео живот Вуков био ]е неарекидна борба и ратовање најпре за слободу Србије, а за тим за слободу и независност српскога језика и српске књижевности. С какзим се огорчењем водио тај педесетогодишњи рат за српски језик, како су га душмански водили противници Вуковк, види се по оруж|у њиховом. Псевд жласичари и непријатељи сво га рођеног народног језика подметали су Вуку пролаганду за католициЗам и политичко издајство свога нароца. Па не само они, него и саме нео« бавештене власти нове српске државе сметале су великој реФорми Вуковој. Али велика патриотска мисао Вукова инак је свс пренреке савладала и сјајно победила. Није моје да улазим у детаље те велике борбе и те сјајне нобеде. Стручњаци веле. да је Вукова ортогра-

браће и његових пријатеља, Фија најсавршенија не само међу сви-

ма словенским, него и међу свима писменосгима индогерманских народа. Лингвисте не могу да се нахвале Вукових заслуга За срнску граматику и прзи српски речнпк, који је не само монументално дело лексикогра®ије иего уједно и читав зборвик етнограФИје српске. Вук је сачувао од пропасти срнску народну лирску и епску поје*ију, народну просодију народну философију , целокупну народну усмену књижевноет, која би се неминовно изгубчла и заборавила, да Вук није од те усмене направио писмеиу књижевност. Управо све што саставља националне особине једнога народа, његову, народност, све је то, већим делом, Србима спасао Вук СтеФановић Караџаћ и његова школа. (наетаваће се)

РАЗНЕ ВЕСТИ

(Експедиција). Нре кратког времена основан је одбор у Немачкој, коме је цељ да пошље експедици]у, која ће ослободити Емин-пашу. Фабрикант Круп, поклонио је истом одбору 50.000 динара. * (Сдомеиик Бернсу). — У Њу-Јзрку нодигнуга је нре кратког времена статуа шотландском неснику Роберту Бернсу, који је недавно умро. Иста кошта 25,000 долара. — Ту је стату-у иоклонила Њу-Јорку Ларија МакФерсонова, богата госпођа шотландског порекла. Она се заносила Бернсовим песмама; она га је љубила, ма да га није никад видела! * — (Увоз у Бугарску.) Из Софијс донео је „Р. Боу(1" опширније извешће о увозној трговипи у Бугарску. Вадимо одатле само следеће. Од овога увоза ухватила је Инглеска најачу ограну, она уважаЗЗ°ј 0 даклен трећиву свега. На Аустро-Угарску надају од прилике 23°| 0 , Турску 15°| 0 Француску 6°| 0 , Руеију само 5°| 0 , а Немачку и Румунију по 4 5 01 '.

је сгрешидо визоком Савету, оно је пролило крв изаеланика виооког Савета „На шта је тај увод? Ако сте решили да ме убијете, а ви онда вршите што ире. Ја сам готов да умрем за ираведну ствар, коју слушамо ми сви," изјави РаФаЈело. Његова одважност и изговорчае речи задудише ирисугне ОФИцире. „Дошао еам у име високог Савета да ти понудим живот и слободу аод једним условом," нродужи Прокуратор. „Жи вот ћс ти се поклонити, и бићеш пуштен у слободу, ако издаш где се налази крсташка Галера и предаш је у руке високом Савету. „Како — зар да издам моје братство. Зар да издам најсветију цел>, за коју се боримо?" повиче РаФајело ражљућен. „И ви се усуђујете да ми понудите тако што? Тако ми свемоћњег Вога, таква по нуда и нриличи високом Савету, чији сге ви изасланик/Заседа, издајство и нодмићива ње, то је ваше оружје! Ми презиремо све то, Прокураторе, тако јавнте вапшм наредбо давницима! Братство св. Грала бори се, и бори ће се за потлачено право, за невине страдалнаке, за све шго је нлеме-

нито и узвишено. Смрти се не нлашим, ја умеи да умрем за нашу свету ствар. „Тај гов<>р само ће ти шкодити, осуђениче!" одговори Дандоло озбиљно. „Не трсба да заборавиш да си у нашим рукама, и да ми имамо сретства да умекшамо твчју тврдвћу! Није само смрт што ти прети! Смрт би теби добро дошла, јер ако не испуниш захтеве високог Савета, оно што те очекује, млого је грозније од смрти/" „Ви мислиге мучење? Вратите се вашем Савету и јавите му, да је РаФајело готов, да издржи и мучење. „Ти презиреш живот и слободу! Па ипак је изгубљено твоје братство — <1 ,,Па онда нашта вам је моја номоћ? Не усуђујте се више да ме гоните на издајство! Свакз ваша ироклета жеља биће одбијена." ,,Је ли то твоја последња реч, будаласти човече? Не жртвуј се за ону ствар која је и иначе изгубљена!' 1 рече Дандоло. „Оетавићу ти времена да се проми-

слиш/Ти ћеш доћи до другог Одведите овог осуђеника," Војници одведу РаФајела.

закључка

РаФајелоје знао да га неће више овде држати као и остале осуђенике, он је дознао какве му страшне муке предстоје, ако не испуни захтеве Савета тројице, баш и кад би он испунио захтев Савета, ипак би морао умрети, јер Савет тројице; никада не држи реч/ РаФајело је знао за оку вештину трибунала, она само примамљује осуђенике, да искажу оно, зашта се питају, на после им је смрт сигурна . Њему је остављен рок за промишлење. Шга га је сад очекивало? Вратство га није могло избавиги, јер је и само у опасности. Кад је војник извео РаФајела на поље, остави га. По добивеној дозволи РаФајело је могао слободно да хода но апсанској дворани. Мрак се ночео спуштати и на заточеничко острво. Остали осуђеници још су радили под надзором Перголовим. РаФајело се унути на оно место, где је био мало час. Кад је тамо дошао, ногледа на море. Он примети некакав чамац који је тамо амо крстарио поред острва. У чамцу беху њих двоје. Овај чамац привуче пажњу РаФајелову