Мале новине

елађава великим делом својих коња, јер га је полиција одмах ухватила; но за то је варош остала до зоре у мраку.

ЗАСТАВА. дружине „лавор.га" „Са поносои носите високо ово свето анамеље и сакуиљени око ваше баставе, будите и на даље бајном песиом свест у народу нашем и негујте верозакон и националне врлине, које су нам потребне ва довршеље и оне друге половине нашег народног

задатка.'

Реч ароте Или&а.

Минула је једна скр^мна, ааи врло значајна и инак свечана светковина, о којој немадосчо кад и где да што ирибележимо, јер нас је поилзвила стогодишњица Вука Караџића, Али, колико смо криви што ово одма не учинисмо, у толико би кривљи били, ако то неби никако учинили. 4. Сеитембра ов. год. у тихоме раковичком сам^стану, свештала је дружииа „Даворје" своју заставу а уједно одржала номен на гробу Васе Чарапића. Већ сам ход пред којим је ишла за става био је тако лец за ок , да ти се у напред нредсваЈивадо, да ће то бити веселл и сјајна свечаност. Сами чланови друштва, били су свечано одевени, ко у рудничко, ко у мачванско, херцеговачко, далматинско, банаћанско, босанско и. т. д. одело. Сем ових, било је и изасланика дружина Београдског певачког и панчевачког срчског пенач. и панчевачког друштва „Братства";„Уједињене омладине"; срнско-јеврејског, типограФСког друштва п Обилић", друштва „Јакшић", опште радничког пев. друштва; чешког друштва „Лумира" и. т. д. а еем ових врло велики број гостију. Ход је кочекан у Раковици иуц њавом ирангија и одма се упутио у манастнр, где ]е најпре отслужена служба, к"јој је чинодјејствовао г. Алекса Илић прота и председник конзисторије. Одма но служби извршено је свечано освештање заставе, коју су за тим ноједине дружане; преко својих изаслаиака, окитиле тракама. Ово је био веома свечан чин, после кога је узео ову реч г. Алекса Илић прота, који је и изрвшио чин освештања: „Каква је ово данас необична живост у овој осачи манастирској? Од куда ли се стече ова дивна кита омладине у ову свету задужбину нашу? Каквом ли то спећном улесу

имамо да захвалимо, што се науживасмо лепим чаром божанствених песама на светој литурђији, које још одјекују кроз освећене сводове ове свете богомоље каше? Овај дивни и свечани збор; овај одабрани цвет омладине наше састао се данас у овом светлом сиоменику наших побожних предака, да увелича ретку свечаност коју нриређује певачка дружина „Даворје," Одабрани зборе! ево нас где снајвећим гшјететом стојимо пред заставом — овим лепим знамењем: светиње, поноса и образа ерискога. Ево нас пред ди-но урешеном и окићеном заетавом „Даворја,* те миле и врсне нам дружине певачке. Нема Србина коме неби знано било од каквог је благоценог значаја у оцште застава. 3. става је најмилије и најдрагоценије знамење сваком Србину. Застава је символ српског ноноса, славе, части и величине на* родне. Под свето окриље заставе скупљао се је Српски народ свагда и у свако доба, К'д је требало крв лити за „крст часни и слободу златну". Застава је вазда будила и уз;изала у Србину понос према свему што је народно и што је сваком србину мило и драго. Она је крепила, и одушевљавала подједнако и храбре борце да нстрају у борби за светигињу народну, и седога свештенака, који је вером и молитвом крепио паћенички народ свој, да не малакше под теретом тешкога ига душманскога, — и слеаога гуслара, који је небесним задахнућем опевајући јуначка дела предака одушевљавао и крепио новом снагом потоње борце да истрају у борби и иатриотском иожртвовању. Под заставом великог таковског јунака искупише се славни претци еаши и срећно извојеваше државну самосталност и слободу. То свето знамење и данас се брани као најдрагоцеиији адиђар народа срнскога. Под заставу „Даворја" ето искунило се лепо коло одушевљене омладине наше, да негујући песму и бу дећи њоме уснаване врлине и националне тежње свога племена, нослуже своме роду и домовини на, славу и корист. По праввлу наше свете вере, ми ето оевештасмо заставу вашу и предајемо вам је, да је са оним одушевлењем и љубављу храните, као што она по своме значају и светињи то заслужује. Гледајући на застави символ свете вере и песме, нигда не заборављајте,

да је уз ггрипомоћ вере православне песмом гајена и очувана свест о слободи у народу нашем кроз дуга и тешка времена. Са поносом носите високо ово свето зпамење и скупљени око ваше заставе, будите и на даље бајном песмом свест у народу нашем и негујте верозаконе и нациоиалне врлине, које су нам потребне за довршење и оне друге половине нашег народног задатка. Нека би дао бог да „Даворје" под окриљем свога великог патрона Богодухновеног певца Дамаекина и на даље своју мисијуврши са толико успеха са колико је и досада на томе пољу с поносом радило. Благосиља јући ово свето знамење довикујемо из свега српа: Слава врснсј дрЈткини „Даворја" Амин. После овога лепог говора, узео је реч председник „Даворја" г. Таса Богдановић и лепом речју потсетио је присутне, да је то дан, када се родио неумрли кнез Михајло. Са освештеном заставом, пришлоје друштво гробу Васе Чарапића, где је извршен помен и преливене му јуначке кости. На гробу је говорио г. Браниелав Нушић, но како тај гозор немамо, не можемо га својим читаоцима донети. Занимљива је била и тачка, која је настала, носле освећења, а то је седељка са друштвеним играма, после чега се одма нрешио на ручак За ручком је говорено доста здравица, од којих су најзначајније здравице: г. г. проте Алексе Илића, Милоша Цветића и председника друштвеног. После ручка, настало је живо весеље. Гости су једнако придолазили. Песма и шала укрштале су се. Тамо сељаци и сељанчипе одвојили своје коло уз фрулу, овамо варошани уз музику; на то је тако текло све до под ноћ; док није програм ревао, да је доста. —Р.—

СМЕСИЦЕ

(Највеће звоно на свету). У Руси ји су у опште црквена звона велика, те се због тога нонајвише налазе у одељеним звоницима. Та су звоиа иеновретна, и немају никаквог клатна, него се удара у њих и тако дају звука од себе Једно такво див-звоно налази се у кули св. ивансве цркве, тешко је 1170 цената. У то се звоно звони само пои свечаностима и кад

звони чује се но свој вароши као неко потмуло брујање, као грмљавина далеког грома. А највеће звоно не само у Русији него па целом свету јесте моековско звоно, које је 4300 ценлта тешко, стоји у сред Кремља у једној рупчаги. Говоре да је пало, кад је изгорео дебели балван, на коме је висило. Кад је Кремл горео, онда изгори кров, који је био над звоном цодигнут, од чега се и звоно угрејало, и због воде, која је левана на зграду да се угаси ватра, пукло је и само звоно. Композиција, из које се слило звоно, иуна је сребра и злата, јер кад се звоно лило, онда су богаташи и сиротиња донашали своје златно и сребрно посуђе па бацали у масу, воја се лила за звоно. Комнозиција од звона је светла и бела. 0 свечаним данима долази многи народ из околине, да види звоно, као какзу богомољу. Основа звону није могла бити измерена, јер се надом дубоко зарило у земљу; али од прилике 2 стоне испод основе имало је звоно ири мерењу обим од 67 стопа и 4 палца, висина, му је изнашла од врха 21 стопу и 6 налаца а највећа дебљина скоро 2 стопе. Звоно је ливено по свој нрилицз г. 1659. Руси мисле, да је то звоно од времена царице Ане.

ШАЈ1А И ЗАБАВА

Гостионичар и гост Један гост седео је у гостионици за столом, који је био одређен за сталне госте. Го стионичар, који беше већ на далеко познат и чувек са саог безобразлука нозове неучтиво госта, да се преиести за други сто. Гост га послуша и рече: „Видите да сам наметнији од вас, јер да се ннсам уклонио, било би свађе." „Свађе? о, никако!" рече гостионичар. „Па шта бисте онда урадили са мном?" „Са свим просто!" одговори гостионичар, „избацио бих вас наноље." * Славни Фонтапел и његов пријатељ Дибо који му беше придат као помоћвик на Академнји, беху обоје добри гурмани и братски су делили сваки добар залогај. Једном донесе Фонтакел веомалепе пшаргле, које је добио на поклон. Прво се свађаху како ће да их зготове, но напослетку сложе се да сваки свој део зготови како који хоће. Фонтанел јежелео шпаргле у сосу. Дибоа је хтео да их једе у место салате. Још нису ни пошли на посао, док Дибоа удари капља. да је

„Али ]'с међу вама Краљица Ноћи/" „Јесге/ Ми је слушамо! Она је само Краљица Ноћм, али не пага вођа!'- изјави Умбо. „Краљица Ноћи бори се заједно са нама чротиву самовоље и неиравде, ади је ми не смемо и нећем" нустити да у крвавим борбама учасгвује са нама! Она издаје заповести, она познаје кривце и злочинце, она је увијена у некаку тајну. Нико не зна која је она. Нико не зна како јој је име!" „Али се она ипак назива „Луна"!" „Тако је! Но је ли то њено право име! Одакле је родом? Који су њени родитељи? Која је и шта је она? То ће остати за свакога тајна. Она је добра и племенита она је чиста и невина, толико ми значо, а то нам је доста! Али сад будимо нажљиви. Ено га острво св. Лазара. Ја морам прво да се уверим, хоћемо ли моћи да се без нрепреке ириближимо обали ! Да се уверим да нема Жбира где у близини!" рече Умбо и престаде да весла. Лагано је пловила гондола гоњена досадањим веслањем. Близу обале на неколико метара она застаде. Лаки таласи љуљаше је.

На другој страни острва беше пристанингге за држање Гондоле. .Умбо је гледао пажљиво. На тој стра ни не беше ви Галера ни Гондола. Сад лагано и нажљиво завесла. „Тамо је капија, 44 шапуташе оп. „Код те капије има стража! Ви се морате обра-

тити тамо

Гондола дође до обале и стаде. Евангелина изађе на обалу и рукова се са Умб "'м. „Хвала вам. Будите пажљиви," рече му лагано. „Измакните се од обале, овде не треба да останете!" „Не брините се! Бићунажљив! Ја ћу у близини чекати на ваш новратак!" Оеи се опросте. Евангелина оде нрема капији где је стража, а Умбо са гондолом отисне се од обале. По кратком времену чу се стражарев глас: „ко иде?" „Водите ме команданту овог острва!" рече Евангелина одважно. „Ја морам да говорим са њиме/" ,.Ви сте женска? Имате ли какво саонштење или тако нешто?" упита је стрзгдаар. „Отворите капију! Ја морам што ире

да одем код команданта," одговори Евангелина. Стражар залупа на канију. Одмах за тим отвори се капија и један оФицир изађе Евангелини на сусрет. „Шта је? упита он. „Овде је једна сињора," јави му стражар. „Сињора? Како је оиа дошла овамо?" уиита зачуђени ОФИцир. „На једној гондоли! Она пита за команданта," одговори стражар. Евангелина нриђе официру. „Молим вас да ме саслушате," рече она. „Имам нешто да замолим или вас или команданта овог острва.

(наетавиће се)

/