Мале новине

0 НЕЗИ ВИНА. (Наставак)

Место еваког даљег говора о важиоети и потреби укљањања вина од •стеље ми ћемо у кратко рећи само то да је стеља исто тако оиасна за вино као год ц ваздух што је. Дакле прво отакање вмна треба да се изврши концрм Октобра или у првој половини Новембра. Друго ире такање онет треба се извршити с пр1Л ћа, т. ј. Фебруара или марта: т. ј. ово треба да се изврши свакојако до тога доба, дакле нису настали тонлији дани, када се услед веће температура може изазвати но нова врење. Јичи вини , довољно ће бити ако се само једаред оточе и то у Фебруару или марту месецу; али слаба варочито још ако је намера, да се нешто дуже очувају, свакојако је нужно два ред и то: у Новембру и Фебруару или Марту. Кад се жели иретакање да отпочне, онда треба да је време суво, ведро и нешто мало хладније. Кад северац дува или кошава, онда је врло добро предузети претакање. Кад ја нак тоало иди кишно време као и кад дува тоиао ветар, сићушне честице стеље смешају се с.а вином и при претакању никада се ие може чисто вино оточити; с тога треба такво ереме за претакање избегавати. При прстакању треба имати какво чисто. тако рећи, кристално стакло, како би се мотрило да л-. је вино биотро или не. Чим се буде ириметило, да је вино мутно, онда треба с места престати са нретакањем. Ово је. нарочито нужно да се нази при ородетњем нретакању; међу тим ари јесењем претакању не може се на ово ни навити због тога, што вино још није у стању да издвојв или излучи вн себе некс стране делове или честмце, које еу му иначе непотребне. Сваки пут пре претакања, нужво је, да се буре у које ће се вино отакати , насумпорише ; ву пошто сумпорни гас, који ее развија при згарању, спречава в1 »ење, то при првом претжкању треба употребити сумпора у малој количина, а то због тога, што се у том добу ретко де1пава, да вино потиуно преври, Да би се дознало, да ди је вино свршилв врење, може се познати по томе што се успе вина у какво стакло, па ако се на новршини вина покаже нена, онла је знак, ла још није ' от-

иуно преврело. У таквом елучају треба сумпорисати али са свим умерено, како би се врење довршило до другог претакања. Ако , међу тим, приметимо том приликои, да се место иене види плава боја, то је онда знак, да је врење свршено; у таквом случају, сумпорисање може да се извржн у коликој се хоће мери. Сумнрна свећица може да се приготови врло просто. У раетопљен сумпор загњури се нроста артија или крна, која би била шнрока једач сантиметар а дугачка 10—15 сантм За сумпорисање једног бурета, које хвата на пр. један хектолитар, довољна би била горња величина пантљике да згори. Ваља имати то на уму, да ако ће се у бурету држати црно вино, онда ће битв довољно и половина од горње величине, а то због тога тако мала количина, што сумпорни гас има особину, да нешто одузме боју црном вину. За сумпорисање бурета сумпорна свећица или фитиљ треба да се обеси о жицу, која је углављена на доњем крају врања. Кад се запали фитиљ, онда се полагано иств најпре завуче у буре па онда врањем добро затвори. Свећица треба дотле да згара у бурету, докле год траје, т. ј. док не сагори. Сумпорни гас мли пара, која се приликом згарања развија, има особину, као што емо раније рекли, да спречава врење и да утиче на то, д«1 вино не ностане горко. У опште може се казати, да је сумноровање за свака вина, а нарочито за слаба, т. ј. за она, која имају мало алколола. Кад је буре иапуњено вином, онда га не треба одмах затворити, — не, но чекати, докле сав ваздух изађе што се познаје по мехурићима на површини вина. Тек тада, кад се види, да ових мехурића нема, треба затворити врањем буре, али тако да врањ додирује својим доњим крајвм површилу вина у бурету. Кад дође време, да се но други цут претаче' онда се треба старати, да се од вина одвоји не само стеља но и пазити, да се вино ни пошто не злмути и да такво оде у оно буре у које се претаче, премда многи на ово ее назе, надајући се, да ће се вино само по себи избиетрити. Извесно је, да се може десити и такав случај; али махом наступа случај, да се вино без штете не може дуго очувати. Нужно је овом приликом да екренемо нажњу наших винара и винодељаца, да строго мотре да се уз бистро виео не <>таче и мутно, и да се, пошто се

сврши отакање, поврх вина успе зе]тина маслиновог, као што смо на једном месту казали, нарочито ако је намера, да се вино са свим дуго чува. (Наставиће се)

СМЕСИЦЕ Жамарм и вучење угаију. Саопштићемо овде један чудноват обичај, о чему су мало њих слушали: вучење за уши и шамарисање сведока ири каквом важном акту. Многи су мислили да је овај обичај варварског порекла, али јеон постао у сред највеће цнвилизације латинске. У Риму, кад је парничар позивао свога противника пред преторе на суђење, звао је присутне за сведоке вукући их за ушн. Поете често циљају на овај чудновати облик пар ничења. У »Регаа«, комедији Плотовој Дадалус се чуди што га Сатурион нозива на суд без сведока , а овај му одговара: „Мислиш ли, лупежу, да ћу због једног беднака , као што си ти, вући поштеног човека за уши'?". Хорације, аошто је произвео дуг разговор с једним чангризалом, додао је:за срећу, на углу улице овај досадни човек срете једног свог повериоца, који му повика: „Куда ћеш , бесрамниче?" За тим , окренувши се мени, рече: „Оћете ли дозволити да вас узмем за сведока?" Ј.г пружим ухо са задовољством; ова се два нарничара удалише , а ја се иомолих Аполону" У музвуму напољском и Флоренцијеком налази се неколико изрезаних камезова, где се представља каво један вуче другог за ухо, с овим натписом на грчком језику: „Сећај се." Значај што су стари нридавали вучењу ушију објаснио нам је природњак Плиније, који озбиљно вели: „Врх увета јесте средншге памћења, »ато га додирујемо кад узимамо кога за сведока,." У законцима старих Франканалази се и овакав парагра®: Кад неко купи зсшву, кућу, виноград или друго какво имање , доћи ће на место где је погодба закључена, с три, шест или дв&најесг сведока, нрема важности куиовине. Довешће подједнак број деце, и иошто плати уговорену це .чу, нажљиво ће ошамарати по неколико пута свако дете и повући га за уши

како би у будуће могло посведочити иогодбу." Слични се закони налазе и код Немаца и Бавараца , који су вукли читаву руљу сведока за уши , кад је каква ствар била важна. Налазе се и данас акта у Баварској, где је од речи до речи иенисано: „Сведоци овог догађаја били су вучени за уши". Мли јсш бол.с: „Услед овога спора . били су вучени за уши ти и ти". У Француској је шамарисање превладало над вучењем за уши. Кад је неко вмање било завевттано Отунској I цркви, 1122 год., био је ГГонс, каноник Робенски, још дететом сведок овога завештања и „примао неколико шамара да га не би заборавио." Употреба овмх шамара, штосеможе назвати „начин за увећавање иамћења", усвојена је и код средновековн«х витезова под звучним именом »со1ее раи!шее ои асс1а«1е<. То је био велика ударац дланом по деђима или образу витезовом ; добијао се кад је ко ступао у витештво илз кадјеиримао већу титулу. Тада му се говорало, на пример : „У име свемугућег Бога, постављам те за витеза, и примам те из свег срца у наше друштво" и т. п. Ови су обичаји мало ио мало ишчезлв, али јш се још и данас познаје траг. У извееним областама Француским; кад некога осуде на смрт, матере доводе своје синове до ешаФОда, и шибају их у гренутку кад се казна извршава. Један путник прича да је ви? 4 ео, у охругу северне Француске , где два сељака постављају границу између својих њива. Пошто су свршили посао, и оре него што су отишли, иетуку на мртво име три детета што зе ту налажаху, вичућа ии: „Ти ћеш се сећати." На иитање, за што туку децу, одговорише: „То је био обачај." А .и сами не знају од куда им је тај обичај.

ШАЛА

Па то и јесте тај враг. Жена: Ах, човече. човечеМНго остајеш тако доцне у кавани; зар, болан, и не мислиш, да имаш код куће јадну и сироту жену, —- ца што не дођеш кући? зар и не мислиш на мене! Муж : Ах драга жено, па то и јесте тај враг, што ми се не иде кући! —^

ннс јс тамо као крчмар ј'-дан калуђер, оа управља и са крчмом и са Манастиром, јер сви приходи ирипадају Манастиру." „Тако је! Мислкм да сс калуђер зове Фра Ђузето," рече Јакопо. „Зар он ее познајс Сињорину?" „Не верујем! Само покојног старог гроФа он оознаје. Па њега сви познају што су у Манастиру !" „Па он је и сазидао Манастир," дода Јак*>по. „Ја тамо нисам био никада!" „Онда и вас не познаје Фра Ћузено!" „Доиста не." „Тим боље! Најбоље је да ћутите пред њим," примети Јакопо. А иизвајете ли ви упита Андреја. „Жз виђења, али ми се тај човек не допада. Поглед му је мрачан, он је ћутљив и сумњив." „Такав изглед не прилича једном у гоститељу." „ Па и он није крчмар као шго судру-

тог

калуђера?"

ги. Он ј:. к;

и само унравља крч-

мом.

У томе разговору обојииа дођу цосле неког времена на јодау раскреницу, где у близиии беше крчма „код Палме." На

први поглед, одмах се је видило шта је негда била ова крчма. Мали узки прозорчићи, кула за звона, вежика башта ограђена зидом, и Широка канија, показиваху да је та крчма некад била манастир. Пред крчмом, иод високим дрвећем. намештене су биле клупе и столови. Над уласком у крчму висила је табла, на којој је била измалана златна налма. Све друго остало је онако исто, као што је било и пређе, једино с том разликом, што је сада дозидана једна штала за коњс. Кад су Јакопо и Андреја стиглм пред крчму, видошв за једним столом неке л>уде војв су гшли виео. Изгледаху као да су иутикци, која се овде одмараху. Једаа млади!: у сељачкој одеНи послуживаше. Коњи неки, по евој прилици ових путника, пасли су поред крчме. Јакопо и Андреја приђу једном столу, и седоше на клуп . Обојица су пажљиво мотрили на путнике. „Треба да смо пажљиви," шапне Јакопо Андреји. „Незна се који су ови људи." „Имате право, Јакоио. Крчмар није овде. Шта да радимо?" ,,Ми ћемо овде иоседети и пити вина," рече Јакопо.

Младић дође к њима. ..Донеси нам бокал вина, сине мој, и рече Јакопо. У хладовини, где су сели , беше врло пријатно. Сунце је високо одскочнло било, и добро је испекло Јакопа и Андреју док су пешке ишли. Сад им је бизо пријатао што су нашли овако лепу хладовину. Стари Андреја ненрестаао је посматрао путнике. Они се и не обазираше на дошавше. Јасно се разговарали и пили вино. Младић донесе бокал вина и два пехара, и узме новац што му Јакопо даде за вино. „А где је Фра Ђузепо?" упита Јакопо. ,,Он је јутрос раао отишао," одговори младић. „Тако! А куда?-' „Ни сам да је у варош отишао. Он ми пије казао кад ће се вратити." „Хм, — још нешто!" рече Јакопо. „Да ли овде обитава каква млада и лепа Сињорина?" Младић мало заста. „Да, она овде обитава," рече за тим. (наставиће се)