Мале новине

СТРаНЕ вести Схарине. — Из Босне пишу, да је тамо нађена једна значајна старина. При коиању откопали су више камених саркоФага од којих кад су један отворили, нашли су у њому, поред једне женског скелета иокривеног хаљинама јот и украса. Хаљина је од лепе материје украшена порубима и звездама. Једно нарче би послано месном музеуму и тврђаху, да је тај штофвунен и ванредне каквоће. Остале ће се саркоФаЈ зи отворити, кад се буде послао какав вештак у том послу.

РОСВЕТА

Разбојништво.

Како јављају

из Граца десило се ту скоро једно разбојништво на замку Пергелштајну. У Мирасомбату посумља се у једног •човека, по имену, Ђорђе Водаа, јер је нродавао један скуиоцен сат. Пошто су га ухватили иолицајци и претресли нађоше код њега три скупоцена старинска сата, један |са јапијом украшеном драгим камењем, старинске наруквице и прстен, и јога један сребром окован латински молитвеник. Предмети јасно сведочише, да је извршено разбојништво, које се заиста догодило са Се®ером пашом у замку Пертелштајну. Штуденска игранка. — Штуденти бечког универзитета спремају једну од нрвих и најсвечанијих карневалских игранака 21. Јануара 1889. год. по рим. Ректор универзитета проФесор др. Суес примио се почасног председнигатва а и одбор се већ констнгуисао, Општа полиБЛИника. — У нрошлој седници кураторијума опште поликлинике под иредседништвом Безекнија изабран је једногласно подпредседник земаљског суда гро® Едвард Ламезан, за потпреседника кураторијума на место скоро преминулог дворског саветника Сааларта.

глАСнше

СЛУЖБЕНИ ГДАСНИК „Српске Новине" од 1 о. м. јављају да је г. Михаилу П. Бончићу, јавном правозастуннику за округ крушсвачки, министар правде уважио оставку. И ирема томе право г. Бончића на правозаступништво престало је.

белешке књижевне и уметничке Календар лиге. — Пре неки дан изашао је у Паризу Лига — Календар, који се на општем скупу Француске патриотске лиге одмах расиродао. Његова занимљива садржина састоји се из несама Деруледових и из „десвг зааовести лиговаца " <>д Луја Албила, а то су: 1. Треба да мрзиш Ируее и одлучно се са њима борити. 2. Треба се гнушати Бизмарка. 3. Треба тражити Елзас и Лотиринђију. 4. Треба служити лаги свуда и својом душом својом, 5. Треба свуда умерено предлагати. 6. Треба се иретнлатити на друштвени лист „Чоју" и ревносно га читати. 7. Треба иесника Деруледа братски волети. 8 Треба се вођама повиновати као војник својим заповедницима. 9. Треба љубити своју отаџбину као рођену матер своју. 10. Најзад треба се спре мити за дам велике нропасти". Иојетско дело. — Прво појетско дело Анастасија Грима имало је за нимљив приступ. Тај аустријски несник посла своје првенче, збирку песама „РаЗБ: пе или шетње једног бечког песника" хамбуршком књижару Кампу. Овај нрегледа рукопис површно, слегне раменима и стрпа га у буџак. Тај практичан трговац слабо је имао вере у иојетским делима. Кад га је иисац, после дугог времена, опоменуо, предаде он рукопис на преглед једном свом литерарном пријатељу. Овај, прочитав случајно песме још истог вечера, појури око два часа ноћи нраво кући издаваочевој. „Камие. Кампе!* викаше га. — Звони се отрже из руку морФејових и "ури к прозор. „Шта је? Где гориУ" — „Кампе, ала си ти камила, магарац . — Али зашто за име божије?" прегиде га Камие у ређању зоолошких преставника. „За што? Још питаш? Што ниси ове несме штампао!" — Доцније се видело, да је критичар имао право. наука (наставак) Ево једног још занимљивијег примера. Архијепископ Маниљ прими једног младог Полинеза, уведе га у богословију и, по свршетку богословских наука, посвети га за свештеника.) Једиог лепог дана свештени к Полинеч I напуст" «м и А*г- ' шискоиа. ко)и|

га је тако много волео, и врати се у дивљачки живот својих земљака. Ево још једног Факта о Полинезима: Један американски путник, Грахам, узео је под своје једног малог црнца из планине и на крштењу дао му је име Педрито. Кад је порасо, Педрито беше послат у Европу. Посетио је Њу-Јорк, Париз и Лондов, и вратио се на Филининска острва тек после пето-, годишњег путовања. Са оном лакошћу, којом су обдарени Црнци, Педрито по новратку са свог путовања, говорио је шпански, Француски и енглески; иикад није био без рукавица и носио је само лаковане чизме. Могло се је дакле као извесно веровати да се је једанпут успео да се један Полинез дивљак цивилизира/ али ни од тога не беше ништа. Једног леиог јутра нестаде Педрита из куће његова заштитника, и да га није једном срео славни Хумболт, пењајући се уз планину Мариволеј, можда се никад ништа не би сазнало о Педриту. Хумболт, природњак, купећи ноједине нове биљке у друштву са неколико индијанаца, који му носаху ствари, у један нут беше оикољен читавом војском малих црнаца. Лукове беху метли иод мишку а стреле беху побацане у једну бамбусову корпицу, све то у знак мирних намера. Изгледаху веома изненађени појавом првог Европејца, који се усудио да крочи ногом у те њихове шуме. У тренутку, у коме Немац узе свој илајваз и огпоче цртати ту малу војску црнаца, приближи му се, смејајући се, један од дивљака и угхита га на енглеском језику да ли иознаје неког американца по имену Грахам. На питање Хумболтово ко је он, полинез призна да је он Педрито. На крају своје исгорије, коју је Педрито испричао, Хумболт хтеде да га новрати и да га обуче у цивилизовано одело и мољагае Педрида да са њим иође; али Педрито не иристаде никако да напусти иланину и свој скитнички живот. Из тих примера и Факата видимо тешкоће, са којима се боје они, који иреображавају дивљаке у Христову веру и у цивилизацију, норед неио битних доказа о апсолутној неукротљиво дивљака Полинеза.

БИБЛИОГРАФИЈА. Добили смо на нриказ: Мали забавник (излази сваке не-1

деље). свеска 6 Уређује и одговара Сгева П. ВидаковиК. — Садржај: 1. Заробљеник, приповегка из српскобугарског рата од Симе Ј, Аврам< ва&а, — 2. Новчаник моје жене, новела А. Д. — Београд штампано у Краљ. Срп, држав. штампарији. 1888. Цена 20 н. дин.

смесице Како је Шилер, изабран за ночасног грађанина Францусве ренублике. Врло интересантна акта и почасном грађанском нраву у Француској немачког најиопуларнијег песника находе се у библиотици вајмарској и овако гласе: „Париз, 10 Окт. 1792, прве год. Француске републике. Имам част, да вам овде поднесем један извод закона од 26. Августа снабдевен државним печатом, који многим странцима подарива иочасно право у Француском грађанству. Из њега ћете видети, да вам народ даје место међ иријатељима људског друштва, које ћете ви овим одличјем ценити. — Н родни збор решењем својим од 9 Септ. сгрого је наредио да вам се овај заком саоншти. Ја извргнавам овај налог и уверавам вас, да сам особито радостан, што у овој прилици могу бити тумач мога народа и што вам смем оеећај „срца мога исказати с онима којима се велики народ у ентузијазму својих управих слободних дана одушевљава. — Молим вас да ми осведочите пријем мога нисма, да би се народ уверио да је закон дошао у ваше руке и да ви, госиодине, сматрите Французе без разлике као своју браћу". — Следује потиис: „Миниетар унутрашњих дела француске ренублике," иотииеује: Роланд, а адреса је: „Немачком публицисти, господину Шилеру!" За тим се прилаже текст законаг који гласи: „Француски народ изјављује, да се подарује титула Француско, грађанина: Бентаму, Клоиштоку, Вил берфорсу, Вашингтону, Песталоцију, Тадеју Кочинеком (Кошћушку) и тд (има 17 имена) и напослетку наиомена: „Један члан предлаже, да се и госнодин Шилер, немачки иублициста прими у број оних, којима народни конвенат подарује нраво свога грађанства. Овај је предлог примљен." Државни печат као и нотпис: „Гец. Флафиер. Дамгом"свршавају ово писмо.

НАРОДНИ НЕПРИЈШЉ

А-

3 АМА у 5 ЧИНОВ/,

од

ХЕНРИКА ИБСЕНА

превод с немачког.

(наСТАВАк) Она није така, да би могла изворе на шег душевног зкивота са свим отровати, и окужити земљиште под нама; ти људи нису још никако најопаснији непријатељи истине и слободе. Вика са свих страна. Да ко други ? Име ! име! Стокман. Будите уверени, да ћу вам то име казати/ Јер баш то је мој проналазак, ШТО сам га јучо открно. (свечаиим гласом) • Најопаснији непријатељ истине и слободе — то је компактна слободна већина — то је наш највећи непријатељ! Тако, сад знате !

(велика ларма. Сви скоро вичу, лупају ногама, нсичу и звижде. Некоја старија господа погледају се међу собом, као да им је но вол>и. Госнођа Стокмановида уплашеиа устала: Фредрик и Валте.■ иду претећи према ђачићими, који лармају. Томсен звони и оиомиље на мир. Хаустад и Билинг разговарају се жива>но. а поелетку једва буде мир). Тожен. Нредседништво очекује да говорник тргне своје непромишљење реч:и. С токман. Никад, господине Томсене, јер ко је други, него велика већина, која је мени моју слободу отела, п која хоће да ми забрани, да истину кажем? Хаустад. Већина има увек право на својој страни ! Билит . Да, па и истину! Стокман. Воћина нема никада право на својој страни, кажем .ја. То је проста друштвена лаж, против које мора. сваки слободан мислилац устати. Ко чинп већину становника у једној земљи, мудри или глупи ? Ја мислим да ми сви лобро знамо, да баш глупи чине велику већипу свуда око нас по целоме свету. Али то свакако не може никад бити право, да глупн владају мудрима. (ларма и вика). Да, да ! надвикати ме можете, али не победити. Већина има моћ — на жалост — али право не. Право имам ја и неколико њих, појединце. Мањина има увек право. (онет велика ларма)-

Хаустад Ха ха! Доктор Стокман је дакле од прекјуче постао аристократа. Стокман. Ја сам већ рекао, да нећу да трошим речи о оној малој кржљавој и тесно Г РУД°Ј гомилици људи, који су за нама далеко заостали. Него ћу ја говорити о неколицини о појединцима међу нама, који познају праву истину. Ти људи стоје на пољу на предстражама, које су тако цалеко одмакле, да их компактна већина никад до сад нчје могла сгићи — и тамо се они боре за истину, коју светина не може ни да позна а камо ли да у већини уз њу пристане. Хаустад. Но, ако доктор није аристократа, онда је роволуционар. С токман. Тако је господине Хаустаде, то јесам ја! Јер хоћу да се борим против лажи, да је већина представник истине. А каква је она истина, уз коју већина присгаје ? То је истина, коЈа је већ тако остарела, да се скоро преживела. А кад једна истина тако јако остари, онда Је она на сигуриом путу да постане лаж. (с М ех и подругљиви усклиди)Да, да, ви ми можете веровати или неверовати, али истина није вечита ствар, као што људи мисле. Једна нормална истина живи обично — но рецимо : петнаесх, шеснаест илн највигне двадесет година; дуже врло ретко. Али