Мале новине

ч се, у исто добл, мали земљотрес. Штете нема. Самоубиство. — Из Масињака(Фран цускај јављају, да се ових дана убио један иознати крадљивац — гоеиодин В.. 0 томе ^самоубиству причају ово: Кад јо дошао у четвртак вече кући, жена његова и његов син рекоше му, да је зе дознало за крађе, које је иочинио и да га траже. И — они склоиише породични савет, да се светују на која начин да се г. Б... убије. Г. В... рече, да не ће да се обеси, ни да се дави из разлога тих, јер вели, да ће изгледати сувише ружан, ако се обеси, а да је вода у ово време хладна, да се удави, него хоће да се убије. Жеиа његова рече му, да је нушка њихова стара, па може се не убити, али ипак реше да се убије из пушке. За тим оде Б... да се исповеди, врати се кући вечера и леже да спава. Сутра дан око пет часова устане, ооуче се у стајаће рухо, наоружан старом пушком, оде у Померуску шуму и ту се заустави. ГТушку намести вертикално, наслони је на усга и једним дрветом о-.ине, удар је био грЈМоаит Несрећник је одмах свршио.

СЛУЖБЕНИ ГМСНИК „Срис. Новине" од 29. ов. м допесе ове указе : — Г. др Владан Ђорђевић минм стар просвете и црквених послова, одливован је ордеиом са. Саве. — За иисара треће класе поеданства Србије у Бечу, ностављен је Владимир Цонић, свршеви правник. — За члачозе београдског трговач ког суда за 1889-у годину постављени су : За редовне чланове: Милоје Тадић, трговац , Станоје К. Тодоровић, трг., Моша Ј. Фарни. сараФ; Коста Ризнаћ, трговац; Ђорђ Атанасијевић, ка<веџ: и Милош А. Павловић, трговац. За заменике: Давид Л. Симић, трг. Ђорђе Секулићтрг; Стојан Вошковић, столар; Милан Антонијевић, златар; Нивола К. Антула, трговац; и Милован Миленковић, сарач. — Постављени су : у суду бкруга јагодинског: за судију, Коста Рајчић, секретар прве класе, Тихомиљ Д. Јовановић , бивши државни питомац: у суду окр. београдског : за секретата друге класе, Косгз Иетковић, иисар трећв класе посланства у Бечу: у су-

ду округа крагујевачког ! за писара друге класе, Сима Туцакозић , писар д]>уге класе суда окру/а подринског, ио молби: у суду округа ћупријског: за писара треће класе, Михаило Јоцић правник. — Миленко Тимић, судија суда округа јагодинског, на основу члана 19-ог закона о судијама, стављен је у слање покоја с пензијом. која му ирипада но годинама службе, — Милован Враловић, начелник треће класе округа београдског, па осиову § а 70-ог закопа о чивовницима грађанског реда, стављен је у стање покоја с пензијом, која му припада ио годинама службе. — За начелника, четврте класе округа београдског, постављен је Лазар Петровић, нечелник четврте класе округа јагодинског, по потреби службе; за начелника четврте класе округа јагодинскег, Ђорђе Ђорђевић, чаан прве класе управе вароши Београда; за начелника четврте класе округа смедеревског, Вуле Вуковић, ванредни номоћпик начелства и вршиоц дужности начелника истог округа. — За ванредног секретара ГУ-е класе, а да и даље врши дужоост благајника минисгарства иностраоих дела и прима плату из партије овога, иоетављен је Јован Русидес, ванредни секретар У-е класе истог манистар ства. — Постављени еу; у иосланству у Атини: за секретара 1[-е класе, Милаи Гарашанин, секретар III. класо носланства у Паризу. У послаиству у Паризу! за секретара IV класе, Јован Ф. Христић, секретар У-е класе иосланства у Атини. У генералвом конзулату у Будим-Пешти: за вице-консула I. кл., Хајим Давичо випе-консул III. класе ист^.г консулата. — Разрешен је од дојакошње дужности г. Милан М. Вогићевић, изванредни иосланик и опуномоћени министар у Вечу, и стављен је на расноложење владе. — За изванредпог пославика и оиуномоћевог минастра ирве класе код Његовог Величанства Цара Аустријског и аностолског Краља Угарског постављен јо г. Милан Петронијевић, члан државног еаветз.

бао Оружје им је било: апгон (врста | о псима, о својствима, која треба да има добар ловац и о разнам начинжма ловлења. Ловци, додаје он, живе куд и камо радоеније од других људи. У 16. веку Кардо IX, написао је: Краљевски лов, која је издана 1625. год. Једзн од најславнијих писаца о лову без сумње је Жак Фуљу; он нааиса књигу Ловлење, која је до сада виш« нута прештампавана. Ну у ово време (16 век.) поче се свуда уводнти то, да само онај може лонити ко има на то нривнлегије Па и данас има тога. У Француској, могаше ловвти само

Л 0 В. (наставак) Како је Цезар забележио у својим коментарима, Гали су страсно волели лов. Овај ратоборни народ, у слободном времепу јурио је за дивљачи по шумама, да би ее за рат изш јк-

етреле) и ге (врста коца) окована на врху бакром или гвожђем. Под владом Римљана, Галима је забрањивано ловати. Код Франака најпријатнији часови провођени су у лову. Ратници, свештеници, судије и т д. поносили су се именом ловаца; сваки од њих чувао је од убијепих животиња по што нпр. јеленске рогов<\ очњаке дивљих веирова, вупијих глава, разне коже и т. д. Али животиње поред непријатеља имале су и својих (патрона) бранилаца. Тако Св. Антоније, св. Влез, владика себастински, св. Мартин, владика из Тура, који је живео у 4. веку, био је бранклац тица. Св. Жермен, пре но што је постао владика Оксерски, бно је страсан ловац, доцније, кад ностаде владика заштићавао је животиње и одвраћао људе од лова. У једној старој хроници, Живот краља Дагоберта, коју је прнбележио је ан калуђер из Сен-Дениса има једна лепа легенда о заштићавању животиња. Једнога дана краљ Дагоберто ловљаше у равници око замка Катилија (данашњег Сен-Денис), потера!-. једног јеленр, јелен поче бегати из шуме утече право у замак па уђе у капелу светих мученика, и ту се сакрије. Иси у брзо нађогае траг и дођоше до врата вапеле, али, каже хроиичар, свети мученици не дозволише им, да се приближе њиховом заштићенику. Пси лајаху, али никако не смедоше приступити близу уласку у капелу. У том дојури на коњу и Дагоберто, како се зачудро и изненадио овом призору! Али ценећи светињу храма не хтеде га убити,те тако је сиромаха јелена спасла црква. Ш. Цезар у својим коментарима велн, да је код Франака постојала но#чава казна за оне младиће, којн би били сувише гојазни, те не би могла ића у лов. Неки стари писци тврде, да су уГалији (данаш. Француска) Франки ј иотребљавали нарочиту врсту паса, ноја је била веома добра за лов зечева. Још додају да нису употргбљавали замке, држалв су да је срамота плести замке и тим иачином звериње и дивљач хватати. Најстарији докуменат о лову јесте роман лисица, пнсан на француском језику. После овогадолази ВоутоДиз, којаје изашла у оемини 1560 гјд . У њој се вели да је Карло Лепи прва 120 жввотиња у једиој шумици хранио и чувао. За овим писао Гаетон Феб, који је своје име овековечио тим делом. У свом делу говори о дивљачи,

краљ, принчевн, велика гоепода м нлемићи. Па у то време сиада и то, да је главнв део васпитања каквога владаоца било у вештини подкзања и о^учавања паса н тица. Такав ловац, варавно који јо имао ирава нж лов, био је свуда добро нриман, могао јв ио 6 месеци па и читнву годину лутати по шумама а да св ие брине ни где ће да омркне, а где да осваие. У то време најрадије се ловидо са соколом; то је било највише уживање. У Француској »лемић никад није вшао, а да не носи оружје, не води керове и по једног сокола на руци. Дуј XIII. названи богсоколова, подигао јелов на тице до »рхунца свога. Ну поред овога лова спада у ово време и хајке на курјаке. Још Карло велики основао јеса илсмићима друштва, војн су дизали хајке на вурјаке, који су у оно доба били многобројни уфраицуској. Доцније (15 век) биоје један нарочити хајкач краљевски н трајало је то звање до револуције. Кад би револуција 1789. она укину то звање; али Наиолеон Бонаиарта I. понова подиже то звање а трошковн за њега ишли су са трошковнма првога довца. Год. 1850. буде присаједињено управи над водама н шумама. (наст виће се)

ПРИВРЕДА, ТРГОВИНА, ПРОМЕТ, СА05РАЋАЈ Пнше * * * Значај свежега цвећа м наш данашњн укус. — Од како је света н века. цвеће је најми.мја украс човечији у радости, животу, вабави, весељу па и у тузи и жалости. — То знамо из библије, из митолођије, ив повеснице старог, средњег и ноиог века; то нам сведочи и живот српског народа у својим песмама, причама н особен ам имеиовању биља и цвећа према разној уиотреби у животу љубави, лекариј«, жалостн, свадби, весељу и т. д.

,,Само гсад бих знао шта је то било, шта је нашла у Градо-у?" „Тешко да ћеш дознати, она не ће да каже ни речиде!" „Мир ! Шта је оно тамо?" упита Амадео. „То је Јакоп и сулудаста Бела/" „А шта оио носе са собОм? Изгледа као некакав џак и покривач! И то носе у љихову гондолу!" „По свој прилици биће какво мртво Т8Л0 ! Амадео и Јеронимо пажљиво гледаше Јакопа и Нелу. Јакопо је носио један џак а Пела покривач. Амадео дође до обале где је била Јакопова гондола. „Шта радите то ? упита он Јакопа. Јакопу не беше право, пгго је овај дошао близу гондоле. „Шта радим ? Ја гледам свој иосао, а ви само уходлте и битанџите!" одговори он љутито. Нела гледаше презриво Амадеа, она се јсдила што их узнемиравају ове уходе. „Па ипак немаш ништа и ако радиш такав гадан иосао", рече Амадео. „Ипак

је боље овако да не радим ништа, а не да се мучим као жнвотиња!" Већ је био наступио сумрак. Јаконо метиу џак у гондолу. И Нела унесе покривач и спусти га поред џака. Јакопо покрије и џак и покривач са једрилом, да се не би поквасили. ,,Сваки ради шта хоће," рече Јакоио. ,,И ако немам велике зараде, ипак је мој посао добар ! ' „Па ниси изабрао најбољи иосао", одговори му Амадео. „Сваки неће да буде ловац мртваца! Али сад ми нешто дође у памети, Јакопо, јееи ли дознао ти шта је то пронашла СтеФана ?" „СтеФана? Ја не водим рачунаоњој!" „Али опа има врло маого новаца!" Јакопо слушаше пажл>иво „Има новаца"? упита он. „Онда је еигурно опет учинила какво зло! Сигурно је онет издала какву невипу жртву!" „Јеси ли чуо тамо у Дуждевој палати да ј ухваћена Краљица Ноћи? „Ераљица Ноћи? А зашто?" „Зато, што мислим да је издала Сте-

Фана

!«

„И ти мислиш да због тога она има новаца?" ,,Да, она је била у Градо" „У Градо? Тако/" рече Јак по. .,Онда није заслужила тко миого/" ,,Не говори тако! Тек кад се оданде вратила, она је д.била новац/" ,,А шта ме се то тиче", рече Јакопо и узе весело . Нела је села код крме. ,,Куда ћеш?" уиита Амадео. „Сигурио нећу тамо глв се веселе!" одговори Јакопо и отисне голдону од обале. Јакопо и Нела уираве гондолу у Венецију а Амадео се врати код Јеронима. .,И овај има неку тајну намеру" рече Амадео Јерониму." Он поред друге заслуге! „Он је матора будала! Мисли да је бољи од нас/" одговори Јеронимо. ,,Ја идем ?а њим! „Ја нећу. Нека га носи ђаво/ Он ми није био никада нријатељ!" „Ено, епо! Они одоше у варош" „Иди у Дуждеву палату. Он има посла тамо под сводом. Често тамо односи н мртва тела, која нађе у води." „Баш хоћу да видам куда ће.