Мале новине

у годину, у очи нове године, прав^ разне, готово детињасте забаве: „прављење бабе и девојке'-, ,,торање и вијање старе годиие' и т. д. — аашто би ее Србиа либио својих лепих обичаја. Није ли нам и Др. Холуб у евоч предавању рекао, да су сви они а®рички народи и илемена, ночели нагло, да изумиру који су сматраш за вис* црено и мудро. да се што пре јеврон* ским културтрегерима у свему почине Немојмо, да мајмувишемо и у свему подражавамо туђинштини, као они аа>рикански шебеци, већ чувајмо особине народа нашег, с којима се доиста поносити можемо и за које еу наши прециЈ потоцима крв лили, да би нам их очуване и неоскврњене у аманет оставили. Угледајмо сс на претке каше, угледајмо св на нашу госноду оФицире. Офицари не пропуштају ни једну прилику у којој се огледа гајење другарства и срнства, а ч,а је по нравом српском обичају не проведу и ако су, међутим, службеним пословима, оптерећенији више него ико други, а при том су награђени једва толико да само најнужније потребе, једва подмиравати могу. Господа официри ће и богојављенско вече нровести у евојим касиаама у очи богојављења, а на богојављење искупиће се еви у васину ире подне, ради пијења богојављенске водице за коју ће сс одбори касинеки постарати. — Алал нек им је вера ирађедовека и народност српека!

домађе вести Чујте људн! — Пређе смо јавили, да су у селу Петки били нек<т Видоја СаасојевиКа , мужа учитељчацогкао вола у куаусу. Сад додајем ;, да је то истина, и да се тај Видоје опет угојио и оздравио и да оиет тражи кавге на све стране. Такву животињу још нико није вждео, а ко га год видне, иризнаће да је глуи као чизма. То је, као што се туже мештани, један гл^ии Ера који им крв памуком нмје, али му они не могу ништа, јер, знате, он : је сеакојлке боје, а носле тога носи узасе и револвер и буздован, с тога су га мештапи и ирозвали „ трбушати КраљевиК Марко". Цело га село зове „ Видроњом " што знате, шта значи. Тај крвник и безобразник само је на терету својој нлеменитој жени, учитељци, која, шта ће, трпи шта је снашло. Она, по својим врлинама

и по труду, којим васпигава сеосве ђаке, и по усаеху, који уиек показује, Дистојна је за тај позив, што сведочи и та околност, што су сел,ани тога места. више пута покушавали, д: протерају оног рђу у бестрагију, те да им не трује подмладак њихов, као што ћемо то доцније видети, али еу увек одустајали због ње, која им се труди око деце као рођена мајка. У таком случају ова аришинетља и убојица умео се наћи. Подмићивао је и преклињао је извесне људе, да моле министра и друге влаети, да 1а не дирају, јер му је најзгодније ту међ мнрним јагањцима. Он их је сам возио на евојим колвма и трошно за њ«х, еамо да иду они код министра да за њега моле И слушајте овудрскост и безобразноет. Мало му је, што би они самн ишли код министра, него је и он сам иш-ао код министра с њима, нс њима заједно хвЛлио себе , како је то добар човек, а зли језнци еамо нзмишљају којешта. Шга мислите, шта знача то, у очи лагаги министра и то онда, кад се оно говорило,да ни камеа на камену не ће остати млран. ' И он, да обмане свога министра, заједно с још некима отишчи су, не као нреетавници целог еела или општине већ сами саегављали веки списак молилаца и тамо радили као што су знали. За сад оволиво а доцније још више, јер чујемо, да тај Вадоје кога мрзи нз дна душе све село, хоће да тражи своју част, а не пита, нма ли је?! Он мисли до века ће проводити своје глупе, ерскв шеретдуке а не зна да му је дошао крај, јер му дела иресуђују смртну пресуду.

Превара. — Ових дана откривенж ј онет врло танку жицу, али тако, да је у Њу-Јорку оваква нревара каквој | на нољу оетане два њена краја, а нема равне. Неколико меееци већ имајунутри се због тога, напразк* једна како је неки Американац Фријан јаЈ вио иреко новина да је нашао начин

СТРаНЕ вести Детао с четнрн воге. — У Цјеловцу изложен је ових дана у једној трговини нетао с четири ноге који је одрањен у околини Ц)еловачкој. Сава Коеановић, бивши «' лит босански стигао је као штојавља „Глас Црногорца", лицем на бадњи дан на Цетиње и миели да се са свим настани у Црној Гори. * Божићни дар руској царица. Како руски листови јављају, добила је руека цармца као божићни дар од госпођа руеког високог племства теиих у коме су извезене три стотине ружа сребршш и златним тнцама. Сваку ружу везла је друга илемкиња, те је због тога тај ћилим (тепих) Годину дааа ну говао из руке у ру-У-

како се може шећер помоћу елект^.и цитета ирочишћаваги. Сад је требало добити само патент на тај начин цречишћавања шећера. Фријан склоии једно анонимно акционарско друштво е ирилично великим капиталом. Енглески становницн кунише 3 500 к ција. У радионицу улазио је само Фријан, његова жена и извееан број радника. Свакога дава доношен је неурађен шећер. Али Фријан умре, његове жене несгаде; акционари уђоу Фабрику, али не нађоше ни алата ни машина, којим би се могао електрицитет производити. Фријан је куиовао тајно иречишћен шећер и продавао га под видом свога пречишћенога шећера. Акционарима је пропало 250 000 долара (1,250.000 дин). Сиро ти Енглеза!

НЕШТО ИЗ РАЗБОЈНИЧКОГ СВЕТА (свршетак). Они пак зликовцн, који обијањем улазе у станове (и то с том намером да пошто по то учине оно што су наумили) и ту своје крађе изаршују — зликовци те врсте имајумчло више посла, одважности и аренен^. Пре свега ваља место, на коме хоће дело да се извршв, добро нспитати. Има нарочитвх људн, који се тому „послу" одају, они под именом свакојаких трговаца, занатлија, нросијака улазе у дућане или у станове, и тачно испи тују тинограФију дотичних места (локала). Пре но што ће се приетуиити обијању, мора сс прво подићи т. зв. „глува ларма" (вика), и то за то, да да би се дознало, да ли има каквих паса, или ма кога, који би их могао опазити, и тиие обратити пажњу околине (т. ]. околину алармирати). За тмм номоћу воска нспитају, какви им кључевм за брату требају. У нужди пак браве се и обију. Али ако се хоће да обију таква једна врата, у чиј-.)ј се брави изнутра находи кључ, онда се опет иомођу једног апарата, кључспољ ^у бравн окрене итако су вра та откључана. Ако су пак врата изнутра закључана риглом, онда се ту помажу овим начином: узму једно врло танко шило (управо завртач) па оробуше врата од прилике на два прета растојања десно од оногместа, где је дршка рвглина; сад кроз ту, тако направљену руцу, провукуједну

квака; сад узму иа окрећу она оба краја на пољу све тотле, док квака изнутра иије захватида дршку риглину. Чим осете да су захватили риглину дршку, оии онда повуку оба краја жице наиоље, и тиме се ригла полако врати,а врата су отв(/рена. Ако се хоће да се после крлђе вратаоие загворе онако, како су бнла, те да се еакрије крађч, онда се од прилнке исто тако ради, само што се садаЈ иробуши јама с леве стране (кад се унутра стоји) од дршке риглине, и тако се ова опет врати у својој пређашњи ноложај. Кад се то већ учинило, онда се жица повуче за један њен крај, и тако се цел* извуче. И најпоеле, да се не би оне руаице од бушења виделе, узме се мало воска од оне боје, од које су врата, и тиме се и то заглади, — д* најпосле од целог посла никакав траг не остане, — Спомењено је горе да зликовци имају и свој сопствени говор, зв. „јенеко," кпје је управо интернацноаалан говор : „волапик ц Мађарски „Кесарош" спордзумева се са свим добро са својим немачким, енглескнм и руским друговима иомоћу овог „јенекога." Па зато, ако как*в кесарош дође на какво, њеку ненознато место (локал), па ако хоће да се увери, дали на том месту налази још којиодњегових цењених „колега," — онда он само запита келнера јасннм гласом ; ,,^а ли је ту бала нека гоеиојицаЈени" — то је „лозиик*.' За тнм метне десну руку на уста н пази, да ли још ко год то исто чини, — идотичније његов човек: и то или је такође лопов кесарош, или ти пак — нолицајац. — Што се тиче њихових међусобних дужности, ту влада главно правмлЈ, да ухваћени зликовац на под којим условима не сме издати своје свучеснике (такмаце или помагаче). Издаја се че то тако рећи свакад казни, сарћу. — Зликовац Вајланд у Пешти убио је њсговог издајника, и токадга је у затвору срео. А исто тако и нека Катарвна Ламиел је убијена, јер су њени такмацц на њу сумњали, да ће их издати. — пр. И. М. П.

ТРГОВАЧМ ГЛАСНИК Трговчна еа сухин шљивапа. — Из Восне и Ховатске рас-те све више из-

т а, али ће му Стдфана већ казати, чим с е малко бол,е наиије! Кад сам еа њим свршио разговор и пошао даље, повиче она за мном: кад бих казала оно, што знам, онда би се много што шта променуло у Венецији!' 1 „По свој прилици биће опет какво Ингово дело, или и самог тајног Трибунала, Јаконо? Како бн било, кад би ви отишли у Градо-у и распитали тамо о томе?" ,,То сам и сам мислио, Сињорина, али да идем тако далеко, онда сам пропао , исто бих тако пропао, ако се тиче Савете тројице. Сем тога ако не будем овде, онда ни ви не ћете имати никога, па и моја Нела била би без заштите!" „Знате ли шта, Јакопо?" рече Едита, и при томе је изгледала као да је њена одважност савладала болест . ,,Ја ћу да идем у Градо!" ,,То би могло нре да буде, Сињорина, само кад би били здрави!" „Али воља побећу е све препреке, ако не могу сад одмах, ја ћу оздравити, Јакопо, и онда " Едита ућута И стари Јакопо слушаше пажљиво —

"Чујете ли?" шанне му Едита, и покаже руком на стражња врата од подзем ног свода, која су водила у Дуждеву палату." „Света мајко Вожија!" — оте се узвик из Јакопових уста „Врата! Врата се покрећу!" Јакопо склопи руке „Само кад би се то свршило надобро", шануташе Јакопо. „Али ипак једном мора да сазна — па сада могу они обоје да побегну одавде и с-акрију ее где год само ако она преживи ову изненадну радост — — —". „Јакопо!" рече Едита лагано и погледа у стражња врата, која се отвараше без шума. То беше бледи Родриго Зени, што се сад појави на прагу. Он тренутно застаде, јер и ако светлост од лампе беше слаба, ипак је опазио Едиту и Јакопа. Сад беше настао тре ут нестрпљивог очекивања — неизвесности и страха На један мах Едита скочи — изгледала је као дајој се поврагила снага „Родриго !" повиче она дрхтајућим гласом. Стари Јакопо мољаше се Богу.

„Едита!" зачу се Родригов глас, и он јој притрча раширивши руке „То није сан! То је јава!" повиче Едита. „Та си :кив/ 0, мој Родриго, ти си жив!" „За све друге ја сам мртав — па и ти си била убеђена да сам мртав — али сад, сад требаш све да дознаш, драга моја Едито! Ја сам снашен — снасао ме Јакопо — он ме је извадио из воде и одржао ме живот," рече Родриго Зени, и загрли Едиту. „Ти си жив—ја те и*ам опет — и то није сан — о смилуј се, — реци ми да то није сан," повиче Едита, а Родриго осети како њена глава клону на његова прса. Снагз беше оставила Едиту — то, што је сад видила, учини те је малаксала — Родриго држаше полумртву Едиту „Свемогући Боже !" повиче Јакопо, „буди нам у номоћ! То је било и сувише за Сињорину !" „Она сигурно и не слути да сам ја жив?" унита Родриго. „Није, Монсињоре, нико није дознао да сте живи, нико на свету! Јер кад би ма ко то дознао, онда би могла лако на-