Мале новине

Сирота Маријо! Да сам живила кад и ти, ире би глава одлетела с рамена!" Љубавна драма. — Пре три четир месеиа одиграна је у заводу Кесмавову, кварт Клиз у Женеви крвава драма. Један младић, коме има 19 година, који је родом из Чила, а син једнога чилскога сенатора, а који је дошао у Женеву да доврши започете науке, убио је једну младу девојку, од 22 године. Кад је дошао у Женеву на науке упозна се са једном девојком, која је била родом из Трста и имала прилично имлња. Па наравно ватрепи Американац смртно се заљуби у њу. Ну девојка не одговори његовој љубави; али ипак својом кокетеријом залуди Американца. Свак> вече проводила је код њега у стану, али се увек држала граница учтивости. Овај је гледао све могуће начине да задобије са свим девојку за се, али га је сваки пут немилостиво одбијала. Најзад једнога вечера кад је била некаква забава, иосле играња леиа Талијанка изађе на терасу да се прохлади, за њом дође и Американац. За тим се чуше два пуцња. — Гости дотрчаше и им&ше шта видети, Талијанка се купаше у својој крви, куршум јој је пројурио кроз лево око и допро до мозга смрт је настала тренутно, Американап је покушао и себе да убије, али се куршум задржао на чеоној кости, па је само лаво повређен. Одмах је однет у болницу, а несрећна жртва у Морг. На исниту пред судијама само је говорио: „Она није хтела бити моја онда не ће бити нвдругога.' Шта буде даље о овој ствари јавићемо наШим читаоцима.

СМЕСИЦЕ Несрећна љубав. — Хе, шта ћемо, аад морамо и овом приликом употребити ону црну реч „било ", јер ћемо приповедити нешто из доба, када су сви садањи чивуцки спахилуци били у српским рукама, и они у Бавату, и они у Вачкој, па и они у Срему. Дакле, још када су сви ти еиахилуци били наши т. ј. сриски, један таки сиахилук, који је и данас у Банату најбогатији, био неког је спахије, који је имао само једну кћер. Па и ако је спахилук њенога оца био нај богатији и она једина наследница тога баснословног богаства, опет је била худе среће, јер се у њу заљуби неки „јуноша" који је био сиромах ка сир-

ће, што кажу Банаћани. Додуше није се могло за њега рећи да је ружан, ни да је последњи човек у селу, јер, био је на очима угледан, а био је и учитељ; али, дабоме, да га отац девојчич није бегенисао; отац је њен хтео да је удоми опет за каквога спахинскога сина. Претио је кћери својој, да ће је се одрећи и да ће ]е искључити из наследства, ако је ј(иц један пут само ввди да се е њиме разговара. Зло по њвхова заљубљена срца, зло, да не може горе бити. Нису се могли ни доиисивати, тако је спахија на опрезу би<>. Сваке године, па и те по „младеице" неерећие године, путовао је спахија у Б ч, и тамо пробавио по два до три месеца дана. То беше згодна прилика, да наетаве или боље рећи да нонове своју жарку љубав. Па тако и би. Одмах сутра дан по одласку спахијивом иошље госиођица батар ио учитеља са поздравом, да данас дође. Бацио се у параду уча; обук&о беле тесне панталоне, лаковане чизме и пошу са златом, па хајд у двор. На вратима причекаонице чекала га је „Фрајлица," као што су прегоспођице звале; али тужаа и бледа као криа. — Ми се данас носледњи пут састајемо, бризве она у нлач. Он је ту издекламовао читаво чудо, печећи сс и кревељећи се, већ као што то обично раде „заљубљени.' А цоследње му речи беху: — Од мене те нико отети не може !... Она му иснриповеди, како јој је отац најстрожије забраниода сањиме и говори а некмо ли да — да — да — — та већ знате шта?

„Фрчјлицг" обучз своју најлеишу хаљину, од беле свиле све са шепутлама." Ајш како, и гдс да се отрују, а да их нико не опази? На где? Лако је бирати места \ спахинском двору где има по триеет и четрест еоба ! Дакле у сали. Онако > парађеик закључају се у салу, кључ баце кр*>з нрозор — на на иоеао. Шта су онк тамо радили и шти је учитељЈ његов "рат апотс-кар у мее то отрова дао, то н« дан дааас нико не зна, до једино то; да ее очи еа оним што им је апотекар дао иису отровали; да од тога несрећнога дана нису се више никад састајали, да еу учитеља ирозвали „Фарбаром;" да је морао иекати од велике срамоте премештај; да су „Фрајлицу прозвали прозвала — — — Ну то ћемо затајати, можда је још жива, ла би јој тиме на жао учинили. " Дакле: чувајте се, ви „заљубљени" тровања. јер вам се може догодити „подобан малер" — па ћете се кајати докле год сте живи здрави. ШАЛА. Веран чувар. „Зар не знате да је строго забрањено кидати цвеће ?"

„Знам

пољак —" „Знате шта; платитс ми па ћу вам га кореном,

а. и само ова) мали пу-

едан дииар, ишчупати заједио с

Решепо. Жена: Кад ћеш доћи кући? Муж : Кад ја хоћу! Жена. Добро, али те молим, не мој доцвије!* * Класично, Великошколац кад јо у-

Па на послетку нлачући изговори ; гледао иисмоношу који му носи новча-

ове крупне речи: — Ја сам се решила да се отрујем. — Ја без тебе живети не могу и ја ћу. — Али како ће мо пабавити отров? И ту се обоје замисле. — Ха, сетио сам се. Ја ћу отићи моме брату апотекару, иа ћу му се искрено исноведити и замолити га; да ми даде отрова, ако ми не хтедне дати ја ћу извадити револвер, натегнути на њега, па. ће ми онда зацело дати. — Врло добро одобраваше она с уепијени усти и дркћућим гласом. — Збогом, анђеле мој, до скора виђења. И оде. У часу је тај посао свршио са својим братом. Отров су добили.

ни аманет: „Аманет си ми, о мој слатки носаче!" % Свеједно. Жена своме мужу који ј по ноноћи пијан кући дошао и стао код њепога кревета: Ну то је већ и сувише! Данас си опет гик> дуго изостао! — Стао си ту као неко пивско буре, још се ииси ни свукао, а једап сат по поноћи избија!" Муж\ „Што се једиш женице моја. Зар није свеједно, да сам баш и пре дошао, та и онда би у ово доба један сат избијао/„ — У оиери. Госаодун: Диван тенор! У грлу тога човека леже милијуни ! Шнајдер: Мени би ираво бил« кад б ! у грлу његовом лежало макар 250

динара; које ми је дужан за два ката одела.

Ј1 И Ц II Т А Ц И Ј Е Суд окр. београдског продаваће 14. Фсбр. имање Јоваиа ВасиЛа и$ Лукавице. С./д окр. ваљевског продаваће 3. Фебр. имањо Михакла, НедељковиИа из Сан; овића; — 1. Фобр. имање Филша ПаловиКа из Санковића. Суд окр. врањског продаваће 16. Фебр. имање Светозара КруниИа и 1 Врање. Суд окр. нишког продаваће б ф : Ј бр. имање Алексе СтевановиКа, 6. из Ниша.

С Т х Ц И Ш Т А Суд окр. алексинач. јапља да јс евршево стсциште над имањем Таврила јанкови&а из Читлука. Суд окр. крушевпч. иозиву све, буди које наследнике пок, Евђенија — Евђа —ИванпвиКа из ееда Линња; у Турск ј, да приставу суду кроз гоЈИну дааа од данас. Суд окр. чиротског оТворко ,је етециште над им : ањем Ставре ЈоциКа из Пирота. Суд окр. смедеревског отворио је стсциште над имањем Стевана Маркови&а, трг. из Смедерег.а.

ОГДАСП

ЛРЕШШиК 5РИСНЕ МШИЕ 1№ Старе из времена Књ. Михајла и т времена Кнежевине као и т данашњег времеиа вунујемо на мање и на веће количине. Јавити ее у канцелариј. Веоград 13 Јав/ара 1889 Тракова и Насласа према споменику Кн. Мих, 20 2—3

лази, рече: ,,Молим нрођите, гоенођо Маркизо." „Шта ће бити с њим?" ниташе Маркиза показајући на каваљера. ,,0н ће остати овде да брани ваш одлазак. „ ,,Али ако му се што год деси?" „Најгрђе што би му се десило, био би затвор," одговорв Пенутије. „Затвор". викну Маркиза уплашено. ,,Не брини се о мени, Маделино. Ако ти је иут сиасења отворен, онда иди и остави ме, за име Божије иди, иди." „Каваљер има ираво," додаде Финансиста „време је екупоцено, хајдемо госпођо." Маркиза паде па врат своме љубавнику „Али како ћу знати —" „Један говор на марами, коју ће ти Ла-Шосе донети, звачиће да су ме сдвели у Вастиљу, два да сам оставио Париз, а три да сам отишао из Француске." „Хајдмо," рече Пенутије. „Ево их, где долазе горе." И готово је на силу одвојио Маркизу од љубавника и извео је кроз пролаз. Зид се окренуо и сви видљиви знаци

Влаеник Медвцијан и Кимнановид,

нестајаше. Вило је и време, јер већ неко куцаше на врата. Сен-Кроа није очекивао, да се куцање понови, нребацио је огртач око себе, натукао капу на очи, пробао да ли му мач лако иде из каније, отишао је к вратима и отворио их је. Нашао се прса у нрса са Дегре-ом. Четири жандарма била су са својим вођом. Полициста са своја два сина стајаху по зади, а на дну степеница стајаху два агента са Ј1а-Шосеом. Сан-Кроа заузео је ОФензиву „Шта хоћете госиодине?" питаше Дегре-а гордо и заповеднички. „На првом месту," одгсвори Дегре који се није дао омаловажити, „Имајте доброту да ми одговарате на моја питања." „Да чујем" рече каваљер, који се једва могао уздржати хладнокрван. „Јесте ли ви каваљер Гуден де СенКроа?" „Ја сам." „Капетан Трансијеве регименге?" „Јесам." „Онда нам направите места, јер је ту неко у соби, који нам је потребан."

Каваљер слегну раменима и рече: „Варате се, овде нема никога." „Лаже," зачу се нечији глас у ходеику. То беше глас Др. Д-Убреј. , Лаже" настави старад, ,,али љегово. лагање неће спасти његовог саучасника. Уђите, госаодо, и чините вашу д^жвнст."

(наставиће се^

штампа Медецијан Обилићлјв ввнац бр. 1

Одх ов 4- ш урадник М едецијан