Мале новине

да их чува, еве донде, док не дође срећни час. „Да се дргне, што је било пало! „Да пропева, што је «анлак«ло; и Да заблиста, што је потамнело „Да се врати, што се отуђило! ж Да се сллви елогом и јединством, „Од данаске на све довијека/

„Амин Боже!

Амин

ро»у моме!

IСЛЕЗГГЖЕС

ТРГОВАЧКИ ГЛАСНИК Употреба железн. шлжпера <пра гова). — По исказу „МопИеиг 1И(1и8<;пе1," у самој Француској, нотребују 6 великих Франц. жељез. друштва, вихпе ол 10,000 комада прагова дневно; 3.650000 годишње. Па како, једно дрво, обичне димензије, не даје више од 50 ком. то се за само Француску потребу исеку 1000 ком, дрвета днепно. У сједињев. државама, потреба је још већа Тамо се употреби 15000.000 ком., за који се исече шуме у простору од 80 ОООхектара. Годишња потреба прагова за све жељезнице на свету, рачуна се на 40.000.000. комада.

СЛУЖБЕНИ ГМСНИК „Српс. Нов." од 18 ов. м. доносе ове указе и решења: — Одобрава се општини жељинској, у срезу златиборском,округу ужичком, да може од својих грзћана покупити ио сразмери плаћања непосредног пореза прирез од 3395 - 98 динара уз оба полгођа ове I887|8 рачун, године, и тим повцем иодмирити расходе по буџету свом, састављеном за исту рач. годину. — Одобрава се општини стршовској, у срезу рачанском, округу ужичком, да може од својих грађана покупити по сразмери плаћања чепос-

начелник треће класе среза иожаревачког, истог округа, (који је на то нривремепо звање постаељен као срески нисар прве класе), ио потреби службе. — Стеван Ра*ивојевић, писар прве класе среза лепеничког, округа крагу јевачког, на основу § а 70-ог закона о чиновницима граћанског реда, уинтересу државне службе, стављен је у стање иокоја с пенеијом, која му прип- да по годинама елужбе. — Јован Леовац, ванредни писар друге класе начелства округа чачансвог и вршилац дужности писара у срезу студеничком, по својој молби, отпуштен је из државне службе. ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК Београд 18 Јануара Притворени: Ноћас су притвпрени: Станоје Стаменковић из Врање, Антоније Томашевић келнер из Ваљева, Миладин Грујић слуг .. Никола Радојковић из Босне. Живан Радојевић из Ужица, МариЈа Јовановић служавка и Тодор Ибер кал »а ковачки сви због скитње. * Осуђени. Пресудама полицијским осуђени су: Никола Гребенић I асапин због продаје бобичавог меса Димитрије Ђурић зидар и Милан Милорадовић из Лозовика због прекора, Љубиша Љубисављевић из Краљева и Тодор Тодоровић калФа браварскн због скитше.

дата књиговесцу прва књига од 19 табака. Она садржава: прво Мејриму, друго МИУ1ЕНКА и Д08РИУ1У а ступа у продају у другој половини овога месеца. Цена јој је 2 динара у Србији, а изван Србије 1 Форинта, и даје се само за готовину. Ко купи 10 књига једанеста поклања м^ се, а књижарима, који куие 50 књига, даје се 25 процената. Имена купаца са адресом и новцима. шиљу се на мене лично у Београду.

Нађено. У

видинској улици је јелан „во" под марком ,,В" лази зе у кв. палилулском.

нађен и на-

ПРОСВЕТА

БЕЛЕШКЕ КЊИЖЕВНЕ И УМЕТНИЧКЕ

Новодело. — Наш уважени књижевник Матија Бан, објављује, да ће кроз редног пореза прдрез од 216961 дин. кратко време почети издавати своја уз оба полгођа ове 1887|8 рачунске годиве, и тим новцем подмирити расходе по буцету свом, састављеном за иету рач. годину. — Одобрава се општини ограђеничго;', у срезу златиборском, окр. ужичком, да може од својих грађана покупити но ср зме^и плаћања непосредног пореза прирез од 2962 60 дин. уз оба полгођа ове 1887|8 рач, године, м тим новцем нодмирити расходе ао буџету свом, састављеном за исту рач. гоа,ину. — За писара прве класе среза лбненичког, округа крагујевачког, постављ^н јеСт.Радивојевић, привремени

дела, веће и траЈниЈе важности на научном пољу, и ради тога издао је овакав проглас на своје поштоване чи таоце: — Остављајући на страну моје списе састављене према нашим тренутним нриликама, сабрао сам, поправио и за штампу приредио само оне, који могу имати мање више интереса у свако доба. Ти ће изнети до двадесет и пет кшчга, свака од 17—19 ШгаМпаних табака у осмини. Почињем са поезијом драматском а лирском, која ће За(јреМити 9 кшига, а за тим ћу приступити штамнању прозе, која ће до 16 књига изнетн. Већ је из штамир. тмшла и пре

ПРИВРЕДА Сиилујте се на кућевне керове! Љули приправљају и удешавају евоје станове за зиму, тако, да им она ни мало не може нахудити; коњи и рогата марва су у топлим шталама, само јадни керови за њих се нико не брине! Овде није реч о керовима који сс по свилени душеци ваљају, него о онима који од год до год везани на ланцу дркћу у каквом закутку или у каквом Еошару. Па шта треба да чинимо, да тим јадним животињама олакшамо ? Ништа друго, него да им начинимо заклона, који би их сачувао од тешке зиме и ветра Натрнајмо доста сламе у тај њин заклон, а да се не напуни гада, чистимо чешће и мењајмо им простирку, која тако мало кошта. Суд, у коме им дајемо храну, ваља у највећој чистоти држати, и увек после хранења да их пустимо да своје згпавке протегле и мишиће своје ОЈачају. Месеца децембра, јануара и Фебруара треба да их добро утоплимо, па је за то најбоље да их у шталама држимо Ко није слушао како јадне гкивотиње од циче цичу и урлају, тај се, наравно, не ће на њих смиловати, него ће их и даље умиривати камџијом или батином. Преко зиме треба керове боље хранити; треба ии по некад дати и млако јело. — Ко буде своје асето тако неговао, тај ће имати најбоља и највернија стражара у кући.

ПОСЛОВИЦЕ Богат мора мудар бити, ако је и луд. Боји га се, као вода ватре. Боји га се, као наковањ чекића. В<»ји га се, као свећа помрчине. Боље братски одбити, нег небратски дати, Боље велики слуга, него мали гобнодар. Б «ље види старац иза се, нег детић преда се

СМЕСИЦЕ Најдужа брада. •— У Француском листу Јоигпа1 <1е В&каН чигммо: Најдужу браду на свету има сликореаац Луи Кулон у Малисону. Њему је 63 год. Брада му је дуг- 2 32 метра, која ма да Је седа, ипак јошједнако расте. Он је или носи као огртач на раменима или око врата као женску мараму, или је где задене око нојаса. Маоги су га већ нудмли, да је но добру цену изложи, али он је понуде одбио. Градска начелник дао му је сведоџбу о дужини браде. Боље умета него ииати. — Позната је ствар, да тако звани „званичници " већ од десетог дана у месецу елабо се трошкаре, и да се ретко виђају но бољим рестаурацијама, јер од десегог некаво најрадије једу ћевапчиће код „Албанеза" Оно деси се, да нестане и последња парица, па богме, не да ни Албанез бадава. Трбух не зна за шалу, јсети се мора, аа ко немаш за шта, мораш се сваком ђазолу довијати. И заиста )е човек у нужди најдосетљивији. Тако и неки звзничник кад му досадише крчање црева, реши се да у прву рестаурацију уђе н вечера, па шта било да било. Када је ушао, седне за сто, и заиште од келнера порцију паприкаша. Кад му је келнер донео паприкаш, он га замоли да му у место паприкаша донесе биФтек, пошто од паприкачЈа, вели он добијо горушкцу. Келнер му учани по вол,и; однесе напракаа! и донесе му нечење. Када је „зааншчник' у медени кус нојео иечење, обуче капут Јавм се осталим гоетима и оде. Ну пошто није нлатио своје јело келнер га заустави и најучтивије га замоли: — Господине, ви нвсте пчатили печење, молим вас — — — Па јесам ва а дао панрикаш за печење, обрецне се званичник. — Ви ми нисте платили ни паприкаш, господинеЈ модим — Па ја па ја панрикаш нисаж ни јео, нродере се званичник.тако да се келнер збунио, а он еавије што но реч папке, па шумангело. Ето, то је оно што кажу људи; Боље умети него имати'.

ШАЛА.

Смирени рибар. Свештеник: Чурм, Петре, да ти и празником пепиш рибе.

II 0 К А Ј В И Ц А НАНВСА.0 С-^-ГВ^ протегх,-јов^.н:ов (ВРАНИЧЕВСКИ)

Мајски дани нов живот! Г<>ра се обукла у зелено лисје, а кроза-њ јече мвлозвучни гласови малених птичида. Жбунови ружа цветају, Пољане се беле од малених овчнца а звук њихових звонцади чује се на далеко. Даље у дољи хори се глас вредног ратара. Како је све то дивно! ....

Дан лен. Сунце се спремаше тек да :8ађе. Млад човек од својих двадесет година сеђаше на камену ивицех омољских нланина. Чаробни гласи н-егове Фруле тихо су се ширили но шуми. Голем пас, који ннје био хако леп; час отрчи да види овце,

час дотрчи код газде, као да га Је хтео да ономене. — време је. Дебеле букве са гпгантским стаблом спустиле се од крха иланине у долпну, из које вирн малено сеоце Ждрело. Днм са малених нућица дизаше се у вис, које тихн лахор носаше час на једну а час на другу страну. Десно од села у шуми лежи манастир Горњак. Његов тороњ узвисио шуму; па изгледа, као светлећа кула међ морским таласима. Млава, доста брза река светлуцаше кроз врбе, које се над водом нанеле. Кад сунце зађе, па блага румен обасја небески свод, младић схочш са свога места. Узе дугачак штап в пође ка овцама. Весео пас скакуташе око Њбга. Он потера овце уском стазом, која је водила у село. Тек што је сишао са брда, спазк Видосаву где ее жури са овцима куђм. Он потера овце брже и стигне је. То двоје млади ишли су преко зелене пољане заједно али ћутећки. На једанпут Радоје прекиде ћутање, приближв се брзо к њој и као човек, који се дуго устезао рече јој: — Видосаво! Ми смо се често саста-

јали на седељкама и у колу, Ђутао сам јер нисам смео да ти кажем. Сад више не могу Ја те волем Видосава га погледа, па поруменивши, прихвати са осмехом: — И ја тебе. Али — Знам зашто, али зар смо ми криви ако је крв нотекла између наших по родица. Рече жалосно Радоје. — Оно и ја тако мислим, али бабо не ће да те чује. — Хоћеш ли Видосава да будеш моја, а ја ћу да молим твог бабу. — Хоћу. — Онда си Он је загрлп, Његове вреле усне додирнуше њено бело чедо. То је био најлепши треаутак у њиховом животу. Пођоше кући. Стигоше до сеоских вратанца. Они се ту растадоше јер Видосавина кућа беше до истих. Радоје пође сад сам. Њена црна коса, па очи, уста били су му у памети.