Мале новине

БРОЈ 67.

СРЕДА 22. ФЕБРУАРА 1889

ГОДИНАП

МДЈ1Е НОВИНЕ ДПЕВПИ ЛИСТ ЗА СВАЕОГА

•оо?>

За свзко оглашење плаћа се држ. таксе 20 пр. д.

Добро нам дошао двадесет други Фебруаре ! Добро нам дошао светлн дане чисте и непомућене радости / Дочекујемо те раширевих руку, дочекујемо те отворена срца, дочекујемо те с пуним устима поздрава и благослова светлом спомену твоме. Кад се јутрос делио дан од ноћи, кад је свитала твоја ведра и румена зора , твоје П01 аљање дочекали су звуци звона са стотине и стотине срн ;ких богомоља, а уз тихе гласе црквеннх звона пристајали су звуци меких песама од побожности, које су кроз јутрељу тишину струјале с грешне земље небесгма, да и тамо узнесу славу твоју, да и у небеске рајске обитељи пренесу оне радости, које данас надимају свако срце срнско. Па какав је то тај тако свети и светао дан, чија снмо успомена срећом и слашћу прелива свако срце сриско? Шта је тај 22. Фебруар, да се за њега вежу тако светле успомене целог једног народа? И доиста ире седам година, дан 22. Фебруарл долазио је и пролазио мирно, помешан у једнолику масу обичних годишњих дана, који се за навек заборављају и чије се успомене гасе гашењем последње сунчеве зраке, која их је за неколико часова осијавала па их онда пустила у вечаост, да се без облика и имена утоие и и^губе у бео^рајае и б ; <граничне ароеторе, што се зову вечност. Али, невидљивом руком те иете вечности били је негде здаисано у књигама од судбине, да ће тај 22. Фебруар једном ао -тити најсчепији и најчећи дан у историји једнога целог народа. Пророчанство се и;иунило: Прс седам година, за дан 22. Фебруар ве^ана је једна од најсветлијих усиомена једнога чудесног народа, ннрда који је гри пупл века лежао ка 0 мртвац у народној гробници, што се зове заробљена отаџбина, а који је за тим као неким чудом на глас својих Јуначких синова повратио се из мјјтвих и вчокрсао из м |)ачн* мемљчве гробнице своје.

22. ФЕВРУЛРА 1889. од ЉУБИНКА —<!♦<>Нрохујаше дани млоги, На времена брзих крили, Многи нади топла срца У нами су оживили На небу се српском светли, Новог доба зора рана, Па к'о да се шапат чује Да л' је глава крунисана ? Зар још круна Лазарева На Косову што је пала, Зар на глави Српског Краља, Није јоште заблистала? Зар још није седи кале, У побожној, светој вери,

ОтВор»0 КрмЉу (Ј јјп ком, Седмоврате Ж«че двери? •* * * Еј косово рано тужна, Еј, косово јади вељи! У теби су изгинули Царства српског бранитељи! Са тобом је сувце зашло, Онвх дивних, сјајних дана; У теби је .... еј, Косово, Царска круна зкопана!... Видовдане, тужни дане, Видовдане, јаде тешки, Ти у црно завио си Цео српски род витешки! Ал' баш за то, Видовдане, Твог Ле дана елавља бити! Твог Ке с' дана овог года Бујна песма захорити/ Баш на лице твога, дана Видовдане, жељо жива!

У старој Ие Жичи Ераљ паж Свети знамен да целива\ Баш на лице твога дана Радостне ћеш чути гласе: Слава тебе, о господе! Ераљ са круном венчава се\ Оживеће нови нади Јер нам нова зора стиже, На Видовдан нруна иаде, На Видовдан с' оиет диже\ Забрујаће танка звона, Захориће с' песма мила, У слободној српској гори, Закликта ће бела вила. Из гробова старо-давних Оживеће слава стара! Свете сени поздравиће Ерунисаног Госаодара !