Мале новине

:ђе велики учитељ од града до града ширећи свуда свету науку своју, и свет се у гомилама скуиљаше око њега и примаше велике божанске ^истине којима га је он учио. А књижници и Фарисеји, људи зли и онаки , и људи с в^ликим чиновима и големим богатством побојаше се да им наука Христова о браству и једнакости људској не подрије високе положаје и велике иметке те дигоше тужбу нротив великога учитељадруштвене једнакости и окривише га да буни народ и поткоиава престо, судишс га и осудише и разапеше га мученичкн на крст између два разбојника. И испусти на мукама велики учитељ мученичку душу своју и саранише теио његово у гробницу и навалише тешку камену плочу ва њега , али васкрсну дух њеГив и освоји свгт. И ми данас после 1888] година славимо то васкрснуће и преузносимо велико име Исусово. И ако је велики празник светла васкрснућа Христова узвишена прослава нравде и истине за све хришћанске народе, за нас малени и нејаки народ српски који смо данас онако исто разједињени, поцепани и норо бљени, као што је некада био народ израјиљски , за нас је тај празник три пут значајнији, три пут светлији и трипут већи, јер у нл* :у нала^имо утехе, храбрења и надања да ћемо једног дана доживети наше светло васкрснуће народно , васкрснуће нашег браства, васкрснуће нашег јединства , васкрснуће наше свеопште српске домовине. У то име на данашњи дан светла ускрса Христова ми пружамо братску и пријатељску руку свима што носе наше лепо име Србин , свима што љубе нравду и слободу , свима што верују у

светли ускрс наше народне целине , поздрављајући их топлим, братским, срдачним српским, поздравом. Христос Васкресе\

Је ли ово радикално? На страну радииалну странку. Она је један моћан чинилац у зг-мљи. Мудро рукозођена, она може донеги велика добра отаџбини. Најбољу снагу своју и најлепше године своје ми смо сатарили баш у стварању те странке, с тога не можемо и нећемо данас рушиш дело руку својих и ма како да је странка у извесиим ппиликама небратски и неправедно спрам вас постуиила, ми јој нећемо враћати истом мером. На против, помагали смо је и помагаћемо је где год могнемо и колико год могнемо. На страиу радикална пачела; ми смо живели за њих, ми смо страдали за њих, ми емо за њих и главу залагали иа не можемо данас окретати конља против њих, пошто би то зна чило нанасти саму душу своју, наиасти оно што је и данас суштиаа убеђења аашах. Али штедећи и штитећи странку и начела, ми нити хоћемо нити можемо триети неупутан рад појединих радикалних министара. И баш с тога што желимо добро странци и успеха начелима, сматрасмо за дужност најстрожије осудити незаконитости радикалних министара. Ово говоримо у ошите, ово је наше начелно гледиште , на ње»у ћемо стајати увек кад будемо оцењивали рад нојединих радикалних министара. С тога молимо читатеље да у тлким случајевима увек имају на уму ову нашу на : гелну полазну тапку. А сад ево да нокажемо једну такву незаконитост. Пао под стечај г. Јовиша Ђурић, ваљевски богаташ. Суд наредио да му се све узме у попис ради образовања масе, па и једна велика количина сувих шљива. Али ту се сад нашао неко коме не иде у рачун да се те шљиве узимају у попис. Тај „неко" узео за заступника г. Таоку Ненадовић, адвоката. Г. Ђока знајући да сам не може ништа увије се око свог колеге Ав»кумовића да

му он помогне. Г. Авакумовић отиде г. Белимарковићу и замоли њега, а овај замоли радикалног миниетра правде г. Г. Гершића и наш г. Гига седче лепо и напише ваљевском суду .денешу да те и те шљиве не узима у попис. Ми нећемо улазити у расправу ко је у нраву : да ли суд који хоће да попише шљиве или они који настојавају да то не буде — све суто споредне ствари, главно је сме ли један министар правде утицати у судске ностунке у грађанским парницама тако да им издајс иаредбе: ради ово, а не ради то ? То не сме бити, то језлоупотрсба власти, то ]е злочин, и тај злочин, не сме вршити радикални миниетар. Радикалца ! Ваши политички непријатељи стоје спремни да вам натоваре на врат и најмање грешке ваше. Задаће које етоје пред радикалном странком тако су огромне, да ће она око самог њиног остварења морати да истроши огроман део снаге ев >је. Али хоће ли странка допустити да јој ту драгоцену снагу у лудо троше и расинају поједини министри њени и то где, како, у каквим нитањима и коме за љубав? У питањима чисто личним и за љубав некаквих личних пријатеља г. министрових. Да задовољи своје личне нријатеље, г. министар правде учинио је таку незаконитост, која ће се дуго идугоспомињати као ружан пример министарске самовоље а кад свет узме тако ноказивати прстом, онда се неће рећи: то је учинио један Гига, већ то је учинио радикални министар правде. Радикалци! Отварајте очи и не допуштајте да се тако бесмислено хаба углед ваш. Ово није ситница, за овака дела у Јеврогш на суд се излази. Извидите ову ствар, изведите лакомисленог министра бар пред ваш партиски суд и свршите ту сгвар ма то било и приватно, нечујно, само међу вама, као вашу домаћу ствар, али је свршите тако да се таки преступи не могну више понављати. Ствар стоји потпунце као што смо је овде испричали, а за који дан можда ћемо имати прилике да наштампамо и сам текст г. министрове депеше.

На муци „Д. Лист" нашао се ка муци. „Вади му-ее мријет му се неће, ал јест нешто што га напред креће" — и тако га креће да се унраво све премеће. Као и би, као и не би. Продере се, после опет се тргне и као да се сам пита: „море шта јаово учиних?" Но у тај мах опет га нешто боцне и опет се нродере и ко зна докле ће то тако трајати, можда ће тако „иолако клисати све до Косова." А Бог би га знао са шта му је све то! Тек нека мука види се да је. Прво је нробао да обзине „исцеђен трули лимун", но кад се толико ожучио њсговјм горчином да га јеморао испљувати, онда је за неко време стао и одморио се. (Мора бити да су му зуба били прилично утрнули а биће да и „исцеђени лимун" није баш тако много исцеђен, кад се ритер „Д. Листа" толико око њега мучи, човек који чак и с ехинококусима умедиванити). Пошто се тако мало одморио а јамачно изубе кајарио, јунак се кренуо на ново шклоцање и у 90. броју тако )е жестоко шклоцнуо да је и сам морао узвикнутн: „Ољуди, грдне бруке!' Но ту је бар за један треаугак био на чисто са собом и знао је шта му ваља чинити : осетио је био потребу да јавно протествује како се сме усудити један „истерани комесар" да пита „Његово Величанство Краља Милана" што га ружи ? Протест је изјављен, „истерани комесар" измуштран је што није новио врат па примио шамар, а што је главно узето је у заштиту „Његово Величанство" које се „налази чак у Малој Азији." Али бист утро и бист вечер и ритер се поче предомишљати: „Море, кога ја браним?" те осети потребу да се у 91. броју „Д. Л." „иретходно мало објасни" и да каже како му „није ни иамера а ни посао да брапи кога." Еае сад! Кажемо ми да се он премеће. Јуче брани, а дапас изјављује да му то није посао. Али за то сад има другу племениту намеру, а то је да јаукне : „За што баш Пера Тодоровић да узме на се ту значејну улогу? За што баш он да се иетавља на браник народне части и народног имена? За што баш на њега да падне коцка да подмеће своје (истина јуначке, али

мртва човека у оковима, ваљда с тога што смрт лреставља апсолутан мир и апсолутну немоћ а окован човек преставља тек за време укроћену силу. Та два појма искључују један други. Отуда ваљда гнушање кад их видиш у једно спојене. Било је чудно кад пре и како на један пут умреше ова два човека. Али они су били мртви, о томе није могло бити ни најмање сумње. Руке, ноге, све је било хладно и укрућено. Само *о би завукао руку под мишку, осетио би веома и ванредно мало неке вајне топлоте. Но то је само био доказ да су људи скоро помрли. — Их, болан, бива, како ви помријеше ови људи код вас живијех а нико не осети? — Ама, то се и ми чудимо, речв један од осуђеника. Истина, били су веома слаби али до 4 сахата ноћи (ово је рачунато по турски) баш сам ја још с шима разговарао. Ко би мислио да ће тако брзо, па још обојица умрети! Млади ОФицир турски, начелник тамничке страже што беше ушао у тамницу с Реџеи агом, новови овде стихове једне арапске несме, која говори: Живот је човечији као она ввезда што откинута од небеоног свода ва тренут прелети преко обаорја. Нит анаш кад се пре појави, ни кад је пре нестаде. И опет тај тили тренутак, што је •праи вечностн тако мајушаи да се ни чим не да

измерити, испуњава дудост и сујета људска муком и борбом. Јер људи држе у руди кондире пуне чемера и утркују се ко ке коме нослужити већи и пунији напитак. Частите се, частите се чемером луди безумници! Цедите пелен и узајмно се заливајте њиме док вам горчина не обузме сваку капљу крви; таманте се, безумниди, јер сви подједнако хитате у бездан што се зове ништа. Овај млади турски ОФИцир биоје потресен изговарајући све ове стихове на дивном, звучном богатом арапском језику. Он заврши, обрнувши се Реџеп аги, турски: — Како је ништаван човек! рече он показујући руком мртваце. Реџеп ага уздахну; окрете се једном од Турака што беше с њиме и заповеди: — Ови мртваци да се откују. Пребаците сад једно ћебе нреко њих, Он пође. Изгледао је замишљен. Мдадом турском оФициру рече: — Боље им је овако но онако као што ће данас свршити ови други. Један осуђеник приђе Реџен аги: — Аман, ага, хоће ли бити за нас какве милости од светла везира? — За хајдуке нема милости! рече ага набусито. — Да се сврши што даље треба с ова два мртваца. Пре свега отковаћеш их, како ти већ

рекох. За тим ћеш наредити да се спреме два велика платнена џака па ћеш их навућн на мртваце. Кад тако буду спремни, мети их на носила да их момци енесу к мени доле а ја ћу већ наредити где да их оставе привремено, док не стигне џелатда их прими. Везирова је жеља да се ове лешине баце у Дунав. Реџеп ага говорио је све ово турски младом ОФициру. Осуђеници за то време стајали су ту малко у страну од њега и ко је знао тур. ски, с пажњом је пратио разговор Реџеп аге. Међу тим Реџеи ага нешто је ошљарио, изгледало је да нема посла више а опет се нешто туда вртео. Овда онда бацио би поглед на гомилу осуђенпка, изгледало је као да очима не. кога тражи. Неки од њих бејаху опет поседали на своја лежишта, неки су чак и куњали. За чудо што по неке од њих беше попала нека дремка. (НАСТАВИЂЛ ск.)