Мале новине

измождеве) груди и да н>има витешки заклања један читав народ ?* И тако излави да је „Д. Листу" сад највећа и најпреча брша то: „за што баш Пера Тодоровић да узме на се ту значатну улггу ?■" Да га та брига не би и даље јела, ми као меки и мирољубиви људи ево смо вољни објаснити „Д. Листу" „за што баш" и т. д. Е, ево „за што баш." „За то баш" што то нехтеденико учинити од вас, јувачка господо, и не само што не хтедосте узети ва се „ту часну улогу" но на нротвв понашали сте се сасвим супротно чак и у споровима где су били у питању чисто наши лични новинарски ивтереси, као на прилику кад се повео спор о томе, да ли су уредништва дужна слати иолицији по један примерак од свакога броја. У два три маха покретана су питања која иису била лична, но крупна начелна питања а тицала су се како се има рузумевати и примењивати нови устав. У свима тим питањима „Д. Лист" стао је на страну оних појмова и тумачења, која су ишла на сужавање грађансних права. Најпосле јавило се питање о неприкосновености, ваљало је протумачити и објаснити да ли у неприкосвовене, по уставу и закону, може спадати и бив. краљ Милан? Ми остављамо јавном мњењу и срнским грађапима, који знају наше прилике и наше људе, и мале и велике, да они оцене од каквога је замашаја било то питање: да ли ће се и бивши краљ Милан прибројати у неприкосновене? Г. Пера Тодороввћ и наше „М. Новине" први су заузели одређен положај у томе пктању и протествовали јавно против г. Таушановићевих тумачења да се у неирикосвовен краљевски дом има рачунати сва родби на краљева, блиска и далека. Питање је било начелно апитање врло важно. „Д. Л." могао је волети или мрзети г. Перу Тодоровића, али његова је дужност била да у овом јавном спору као јавно независно гласило (ако је он јавно независно гласило) заузме одређен и јаеан ноложај, па најпоеле да издвојиг. Тодороввћа али да помогве и да сложно брани еаму ствар, у којој су ангажовани и његови интереси, ако су његови интереси у онгптој слободи и обезбеди уставних грађанских права.

Место тога шта је радио Г Д. Л."? Док су други оргави штампе бар ћутали о овој ствари, (па је ћутао чак. и владин полуелужбен орган „Одјек," који бп м(жда вајввше права имао да уетаје у заштвту >-пења и погледа свога мвиистра уиутрашњих послова) нашао се један једини „Д. Л." да одмогне у овој ствари и да под масквраним нападањем г. Тодороввћеве личнорти у ствари вапада само начело, које су „М. Н." бранил«з. То је ®акт, то је истина утврђена и запечаћена црно на бело и ту „Д. Лвсоу" никаква извијања неће помоћи. Он се у овој прилици показао као мрачни назадњак и ми смо уверени, да ће га јавно мњење за то судити и осудити. Узалуд се сад „Д. Л." грува у прса „за што да ту часну улогу узме на се баш Пера Тодоровић," све је то сад „после кише јапунџе." Ео вам је бравио, господо, ко вам је пречио, ко вам је стајао на пут да ви „људи , који никад ни у сну висте шуровали ни с каквим власником или владаром" узмете на се „ту часну улогу"? Ви то нисте учинили и сад вам је у ситвичарској пакости вашој криво, што је то учинио „баш Пера Тодоровић." Кривите се, срдите се, као шкорпијони уједајте сами себе, али ето тако би и то је већ заиста „било и битисало," и ви никад нећете са себе сврати љагу да сте у првим данима примењивања и тумачења нзшег новог усгава у сввма спорним питањима заступали и бранили гледиште назадно, гледиште ружно и мрачњачко. То је заиста жалосно и но сто пута жалосно! !! Верујемо да вама изгледа „врло чудновато, куражно, иреко свакемерекуражно и ово што је ј чинио г . Пера Тодоровић. Али вама није нико крив што висте ви учинили то што је преко сваке мере куражно. А кад сад пуцате од једа што се ипак вашао неко ко је то учинио, онда допустићете, славна господо, даје то „заиста жалосно и по сто пута жалосно" и „нреко сваке мере" подло. Најиосле, ево ћемо исвама свести све те рачуне: Немојте врдати ! Кажите једном јасно и отворено је ли до^ро и умесно ово што је учињево те се један пут извело на чисто да

бивши краљ Милан не снада у веприкосвовеве личвости , но је расправљело, ваошто умесно вели „Народки Днеиник," „;.а краљ Милан ио уставу н« ужмиа приво вепривосновенооти,да је дакле о н,ему дозв(1љена дискусија у Јраницама законским нао и сваком другом грађанину." (80 број „Народког Дневника.") Кажите ваља ли то или не ваља ? је ли добро или зло ? А питање о томе ко је то учивио, то је споредно питање и свакако кад није хтео кико други, онда ће част за све то немвновно припасти „исцеђеном лимуву" па ма колико то болело вашу неисцсђеност. У осталом, вемојте се претварати, господо, ви врло добро знате (то знају и ниљари с Велике Пвјаце) да л:ичност од које смо се ми у овој борбв штитили и ограђивали, и трудили се да оградимо тако исто и све друге сриске грађане (па и ваше јуваштво) још ни из далека није лвчност немогућна, личност свршена. Не, још ће многи јаукнути и преметути се под ударцвма њене срџбе. И ми то тако исто добро знамо и баш е тога, што још верујемо у моћ те кобне силе, зато смо овако в поступали. Груди човека, протвв кога ви сада сикћете, заиста су „измождеве", но његова је дкка и слава што то измождење није стекао пссмом и играњем и провођењем по београдским каФе -шантанима, но баш „заклањањем једног читавог варода, за чије су се добро тако дуго и тако дурашно бочиле с власнвцвма." Тим „изможденим грудима" свакако би и лашке и комотније бидр да узму тако двоемислево држање, каквим се ви мудро користите, и да пусте друге да исправљају крвву Дрину. Али, кад су ове већ и тако „измождене" впак ввшле у себи толико снаге да се „под1»етву , ' под сигурве ударце, овда на вас мора пасти само стид кад се још и ви, којијош нисте имали прилвке нвгде да се „измождите," гурате и тиекате кроз гомилу да и ви јуваци, утарите и вашом неснвцом у те „измождене груди." Бог нека вам је на помоћи, а ми знамо само толвко да се овако оодлаштво, као што је ваше, плаћа дуготрајеим нрезрењем народним. Сад изволте „полако клисати тако све до Косова."

Ми ћемо вас се сећати само онда кад на доколици не имаднемо накаква преча посла.

ВЕОГРАДСКЕ ВЕСТИ Мохвално. Круг познаника и пријатеља нашег познатог тенористе г. Ђоке Драгутиноввћа, нриређује вечерас у корист његову, у нросторијама „код Скупштине" Концерат са Њранком. Похвално је гнто вруг његових познаника не заборавља да потиомогне оног човека, који је својом добром вољом и талентом увек потномагао корисне цели. Програм — који смо донели раније — врдо је одабран, желети је још да забава буде добро посећена. * Нетачно. Београдски дописник „П. Лојда" јављајући о забрани 110 бр. „М. Новвна" погрешно је јавио дајв г. Пера Тодороввћ рекао: „Ако је истина да је краљ Милан онако о њему говорво,онда требада прогласи за лажове и клеветнике оне која распростиру те гласове" о. г. Тодоровићу. Г. Тодоровић је само тражио да краљ Милан опозове те гласове ако краљ Милан није рекао гато му се принвсује. * Патрвјарх свију Срба. Од веколико длна почању се проносити вести , да бивпш Краљ Милан има великих илангва са својом походомХристова гроба. На име тврди се, да је бивши Краљ Милан намеран, по примеру неких Немањића , узети на се мовашески чин , 38калу$ерити се а за тим венчати се за патријарха свију Срба. Чак се тврди и то , да је бивши Краљ за ово већ удејствовао пристанак код аустријског и турског двора и да сад сстаје само да се изврше потребне Формалности, па да буде остварено ово велвкоизначајно дело. Још се говори , како би нови натријарх тада сам лично круниеао свога сина Његово Величанствено нашег Краља Александра. Ми не знамо колико има и дз ли у опште има истине у овој весги, алиј свакако налазимо, да она не спада међу еемогућности. Српскипатријархаш, који би обухватко свеСрбс, без обзир а на државне међе које их деле, била би голема историј-

„Н Е 1 I 3 А К 0 Н (Слика « природе)

«

Немојте се бунити, господо судије, а ни ви други благонамерни грађани, јер тако је како рекосмо. Нема закона. Не верујете ли нама, ето жива г. Глише Ђорђевића, нашега дичног управитеља вароши Београда, десне руке његове екселенције, г. Косте Таушановића, па њега питајте. Од н>ега смо то и чули да нема азкона, а такој отменој особи ко би смео неверовати! Да видите само како је то било. У прошлу среду ненадно бану полиција у наше уредништво па подвикну још с врата: — Број на плац! —- Дур бре, момче! Полако Какав број? — Данашњи број. — Па шта ћеш с њим? Полициски орган показа прстом други полициски орган, који је, у облику једнога жандарма, ту стајао и рече: — Да га носим у полицију.

— А што, болан? Како би ти наш број носио у твоју полицију? — Забрањен! Забрањен! драги господине ; јес, ваш је број забрањен и ја га носим. — Шт.. шта.. шта.. шта рече?! Шта забрањен ? Ко забрањен ? Где забрањен? — Овде, ту, у чаршији, на пошти у „внутрености", где год хоћете, и где год се нађе, свуда је забрањен ваш данашњи број „М. Новина " — Је ли могуће ?! Па зашто ако бога знаш ? — Забрањен, господо моја, због крупне, велике ствари. Дирнули сте... дирнули сте, у „неприкосновеност". У уредништву се десили сами млађи чланови, добри људи, али рђави музиканти, не знају „нараФ" чолицији па не умеју ни да се нађу према њој. Писар, жандари, полициски акт, власт, печат, узапћење — све то толико је утицало на младе новинаре, да они лепо искупише све бројеве, предадоше их г. писару и : „збогом, збогом !" оде г. писар са жандармима и однесе новине, а уредницима не остави ни словца, никакве значке, бар среће ради, да се зна

даје љета госнодња 1889, дне 5 априлија, долазио у уредништво „М. Новина" један полицајац те покупио и однео све бројеве што су тога дана изашли. Полицајац оде победоносно, водећи за собом жандарма натовареног новинама, а млади редактори и „сотрудници" остадоше у празном уредништву, ћуте и жалосно се погледају. —- Однесе ! рећи ће најпосле један Ја, однесе! додаде други тужно. — Па ? — Па ? Однесе. Хајдемо сад и ми. Нема експедиције, нема продаје, нема завођења, нема ништа ! — Ја, нема пишта. И дигоше се и одоше.

После подне долази стари новинар у уредништво, улази и видећи све столове празне и чисте, весело подвикује : — Ха...а! браво јунаци! баш сте вредни. Све спремљено, све отправљено, све експедовано. Браво ! — Јес, експедовано — у полицију ! — Шта експедовано у полицију ? — Па, „М. Новине", данашњи број