Мале новине

Ми смо иротестовали за што г. Таушановић нрави збрку у уставним појмовима, и иред београдским новинарима, које је сам сазвао, оглашује за неприкосновеног бив. краља Милана, измишљајућа некакву неприкосновеност „краљевскога дома." — „Одјек" је «а то оћутао. Протествовал« смо што министар полидије наређује, да се забрањују „М. Нов." зоог уображене увреде бајаги неприкосновеие личности краља Милана. — „Одјек" је на то оћутао. Протествовали смо што се у службеним указима иротурају у народ лажи. — „Одјек" је на то оћутао. Протествовали смо што се министар правде незаконито меша у чисто судске послове. — „Одјек" је на то оћутао. Протествовали смо што се још и данас у полицији трпе људи, која су осведочене арамије и грабљивци са којих је народ проништао. Узгред сио напомињали како се још и давас на најважнијем месту, на врху полиције престоничке, трпи човек познат с врло незгодне стране. Износили смо чак ф»кта којима он навлаш иде на то, да изигра радикалног министра полиције, а овај га ипак још држи и трпи, „Одјек" је и на то оћутао. Најпосле, протествовали смо поново што се лаже чак и у министарскии указима, дајући неким новим чиновничићима титуле које онн немају. — „ОдЈек" је на то оћутао. Оћутао је свуда где би ред био да говори; оћутао је свуда где су у питању била незаконита дела појединвх радикалних министра, која ће доцније насти на терет и у одговорност читавој странцирадикалној.Оћутао је где би као поштенчовекмогао говорити, па наједаре,* у 54. бр. проговорио као последњи гад, као смрдљивко, који шушњари по туђим ћилерима не би ли нашао какве неопране туђе г да од њих направи заставу под коју ће искупити јуначку војеку своју, да стати под једну такву заетаву. 0, срамото српска! 0 бруко радикална! Јадни радикализме српски! Сиротна начела за к о ј а с у поднесене толике свете муке и проливена толика мученичка крв, какав се гад данас изригава у њино име, какве се подлости врше на њин ра чун и какви их развратници погане узимањем у морално разгнојена и смрдљива уста своја.

Номи нећемозатобомсрамого српеке штампе.Нећемоза тобом, разгубана Јове, што из смрдљивих рана труледуше своје цедиш онакав гат у журналистику срнску; нећемо за кужним трагом твојим ни за одвратним смрадом што куља из живих рана угњилела мозга твога а молимо читатеље, да нас извине што смо овде морали правии именом да назовемо гнусобу из 54. бр. „Одјековог." Молимо их нека нрочитају тај губавн члапак па ће нас сами извинити што смо га назвали правим и«еном његовим. Али и ако нећемо без големе нужде за вама, иутем личног ружења и ио грда, ипак вам морамо једном за свагда јасно, отворено и разговетно рећи ово. Станите. Пре но што рекнемо, хоћемо да призовемо сведоке. Позивамо, дакле, све поштене људе; нарочито позивамо све праве добре поштене радикале да нам буду сведоци у овоме што ћемо рећи и у ономе што ће за тим доћи и бити. Поштена и поштована браћо, будите нам сведоци, да ми нисмо тражили одвратну, личну борбу. Будите нам сведоца, да смо се ми све до сад држали искључно на иољу поштене, лојалне борбе служећи се у свему разлогом и непристрасном критиком. Будите нам сведоци, да смо ево сада први пут још у главноме оћутали и отрггели први „Одјеков" недостојан лични нападај. Али будите нам сведоци и за то, да смо имали право, да смо били изазвани и принуђени да нређемо и на личну борбу, ако нам ; ,Одјек" да ма још једаи једини разлог и повод за то. И ако знамо колико су штетна и и уираво одвратна та ллчна мрцварења ми ћемо ипак бити нринуђ<»ци, да цримимо и тај начин борбе и да њиме „ид|еку~ одмерамо равноммером, ако он још једним једмним испадом буде безуман, да нас изазове на то. За тај случај имамо да кажемо ово : Против радикалне странке и радикалних начела ми нити смо кад водили нити ћемо кад водити ма какву борбу. Али ми смо по новинарекој дужности својој критиковали поетунке по-

једипих миниетара и првака рацикалних. Ми смо у тој критици увек остали на пољу највеће објективносги и ненриетрасности. Ти, »Одјече," одговорио си наи на то страховито подлим и недостојним личним насртајем, у коме је све ФалсиФикат, измишљотина и аревара. Нико поштен ни правичан , од н«с не може тражити да отрпимо и оћутимо те насртаје. Тако исто нико паметан не може од нас захтевати, да на онаке гнусн«", личне наертаје одговарамо академијским начелнтим расправама. Не, какав светац онакав и тропар. Свилом се покровци не шнју. Онаки гнусни нападаји. какав је „Одјеков" или се оћуте и ирезре, или ако човек већ одговара онда, хтео не хтео, мора одмер&ти равном мером. Ми смо се решили на ово последње. Имаћемо још толико стрпљења и ножртвовања да не одговоримо одмах равном мером. Али за то морамо категорички ставити „Одјеку" ово нитање: „Одјече", хоћеш ли таку борбу и таке мегдане? Кад си ти потегао нашу личност, хоћеш ли да и ми нотегнемо тако све твоје личности, да и ми претресемо лични живот твојих јунака, сарадника к помоћника, малих и великих, мушких и женеких, старвх и маадих? Ти у породицу задвреш, несрећниче/ — Хоћеш лп, кукавче, да и ми извучемо на средмну твоје породице), да развршљлмо твоје брачне постеље, да растресемо пред публиком твој прљави, смрдљив веш, да загледамо у твоЈе чанке, у твоје касе, да пребројимо твоје Јудине сребрникеда истресемо твоје иреступничке торбмце, да растворимо твоје банкротске теФтсре, да бичем разјуримо с блудних легала твоје голог . . . швалере и швалерке, да кажемо кога ви скупљате око себе, с ким ви јаранишете и ашшкујете, јед*="«• " кокоа-о 1.Ч/ОИОДО рОДАГ! тори, сарадници, министрв, стрлначке вође, прваци и дико српска, хоћете ли да и ми без обзира завитламо паш бнч над приватнвм и личним животом вашим, хоћете ди да и ми, без зазора, развежемо наш језик, да и ми изнесемо наша ннсма, наше документе, наше тајанвтвене љубавне хартијце што их од ваше компаније имамо, и да вам иснричамо — све, све, све ?....

Хоћетс ли ? Изволите, реците, кажите ; та тоје тако мала речаца : хоћу, х...о...ћ...у. Само четири писмена. Помислите,само четири писмена! Изволи дакле, рећи, „Одјече", изволите се изјасннти. Нвшгампајте на челу листа само ту једну једину речицу: азо%, па ћемо се онда разговарати А ако ти то нећеш; а ако ти то не смеш ; а ако налазиш, да то није задатак српске журналисгике, као што ми налазимо да није, онда куда си пошао, слепче; куда си наумио, лакоумниче ? Шта си смислио и шта си срачунао! ? Мислиш, ваљда, вечито ће бити луд Пера Тодоровић, да ћути, да за љубив општега стида и морала крије туђу бруку а да допушта да му којекакви развратници своје рођено ђубре истресају пред ирагом. Не, господо, ово је година кад Пера Тодоровић говори, ово је година кад Пера Тодоровић казује и доказује. Изнесите ми све што знате, и да вам изнесем све што знам. Ви сви за мене једнога а ја један за вае све, па да ввдимо онда кога ће свет пљувати. Бог ми је сведок, ја то нисам тражио, ја то нисам изазивао, ?ли ако то ви хоћете и кад ме ви на то гоните ја, ево, дижем бачену рукавицу и велим вам : Изволте ! Јес, ово ће бити нечувена брука каку до сада није видела ни једна цивилизована штампа, ни једна цивилизована престоница, али и Бог и људи сведок су ми, да ј* ово нисам хтео, да ја ово нисам тражио, да сам ја на ово био и^азван и приморан вашим нитковлуком. Дакле ? Хоћете ? Нећете ? Ја чекам. П. Тодоровић.

В ЕСИ ИВ1 БЕОГРАДСКЕ ВЕСТИ Загонетна слика. Последњи 29. бр. „Брке" донео је на првој страни две слике бив. краља Милана, а поред сваке слике стоји по једкн нас, коме је место нсеће глаке намештена глава министра Фннансије г. Мише Вујића. Да је „Брка" једном псу метуо своју, а другом „Д. Л«ста" главу, ствар би била јасна али овако, с главом г. Вујића, слика је потнуно за_ гонетна. Ствар би можда једино од.

— Светли везире, данас ће се пролити толика људска крв ! Везиру прелете преко чела таман облак; за тренут указаше се две три боре. — Шта ми ту можемо? Бивало Ј *е од кад је света и века и бићс док Је света и века, да се незадовољни буне, да се буне угушују а бунтовници казне. Ко је крив овам несрећницима што ће давас изгинути ? — Али, светли везир биће учесник овога великог крвопродића. Везир узе ходати по соби. — Шта могу ја ту ? Они су били хајдуци; створили су завере, снремали буне Везир је поступно долазио у ватру. — Они су побили толике правоверне, продужи он авиво. Колико је породица са њих у црно увијено. Колико Ј *е сирочади остало Најпосле до чега би дошло кад се не би казнили и оваки преступи. Ми, Турци, или морамо овако чинити — угушивати сваки бунтовнички нокрет и бунтовнике примерно казнити, или онда треба да скупимо наше хареме, па да идемо одавде. Ове су земље аа сабљи добивене. Оне се сабљом и силом морају чувати и бранити. Друкчије не може бити. Турца су данас господари , али су они то своје господарство скупо платили. Ми немамо право да поклонимо а још мање, да из-

неверимо оно што нисмо ми стекли но наследили од славних предака наших. Ја сам везир београдска пашалук*. Београд је алем-камен у круни султановој. Смем ли ја допустити да тај камен извале бунтовничке руке ђаурске?.... Не, то неће, то не сме, то не може бити. Све што бих могао ја, као поштен човек, то је, да напустим ово место, да дам оставку на везирство, да се повучем. Али какве вајде ? Не би ли сутра намоје место дошао други, и не би ли он био за рају тежи и опаснији ? Ако хоћеш што да тражиш од мене, тражи штогод што може бити ; тражи што боље, лакше, разумније. — Ја тражим од човека милосрђе за људе, ја верујем да господари имају тако исто право, да бране своје господство, какво имају робови, да се противу њега боре Али, шта да се нлетем у ствари које не доликују једној женској! Боље је да пођем од тачке у којој ми женске имамо право баш с тога што смо женске, Ја не знам и нећу да знам ко је прав а ко је крив у овој крвавој борби воја се води између људи мога народа и вас Турака, који сте госнодари овим земљама, ја знам само толико, да је милосрђе врлина, која никад није доносила штете, на против, која је вазда била од користи и служила на дику онима који су је вршили ; ја не тражим од светла везира ништа друго но да буде милосрдан.

— Како ? Како да будем милосрдан ? Шта да чиним? Маре, кажи шта тражиш од мене? — Тражим мање но што би светли везир икад могао мислити. Тражим нешто шго би се могло можда узети као неразложна ћуд женска, али што за мене има голем значај. Око педесет људи треба да пролију данае крв своју. Једва једна петина од њих да заслужује ту тешку казну. Остало је Фукара, која или није ни крива у овом делу, или, ако је имала некога учешћа, то је било повођење слепаца за онима у чију се памет веровало. Поделите и казну тако Издвојте десетак и њих казните, остале пустите, све је јадно, болно и немоћно. То ће већ и само поскапати. Још нешто, не извршујте казну у граду. Изведите их на иоље. Ето у близини Тончидера, погубите их ту, да не морам у јутрењем ваздуху, који удишем, удисати и испарење њихне крви. Везир стаде и погледа Мару зачуђено разрогаченим очима. (Наотавиће ее) —