Мале новине

БР0Ј 14

УТОРАК 9 №АЈД 1889.

ГОДИНА П.

И8ЛАЗН СВАКИ ДАН •ЦЕНА ЗА СРБИЈУ : На годлну 12 динара На по године 6 динара На 3 месеца 3 динара ЗА СТРА.ВЕ ЗЕМЈБЕ: На годину 30 динара На по године 15 динара На 3 меееца , . . . 9 динара 1Е РЕТ1Т Ј0ИШ1 СВАИОГ (. 10. и 20. ИМА КЊИЖЕВНИ ДОДАТпК

МАЈ1Е НОВИНЕ дневнм лист за свакога

За свако сглашсња п*а«а се држ. ја;<с 20 «џ.

ПГЕТИЛЛТД , ППС.МА П РУКОПИСИ ПГАЉу СЕ В даснику „ М алих Н овина" Топличин венац бр. 17., на горњен опрату. Може са претплатити и код свију пошта у Србији.

ЦЕНЕ ОГЛАСИМА На првој страни од речи 10 пр. д., а на четврто од летит реда 10 цр. дин. ШШВ ШТПН& ВЕ.ЂИ ОГИАСИ ПО ПОГОДБИ

Уредништво се од 1. маја преселило у ку-ћу на Топличином венцу бр. 17., на горњем спрату.

ЗВАНИЧНА ИСИРАВКА „Мале Новине" у бр. 116 од ове године донеле су белегаку: како се јед?н војник из беогрндског гарнизона обесио у Врчину, срезу грочапском, жалећи се по доласку у своје село да је од великог „зулума" капларског нобегао, и да се више никад неће вратичи у касарну,— па поводом тим наноменуле су, даби г. министар војни требао да види шта је у ствари, на да стане на пут „зулуму'', који српске војникс гони ва бегство и слмоубиетво. Ствар ова нијс изнешена каква није у истини. Учињеним извиђајем нађено је: да Живко Влаховић. редов 2 чете VII батаљона, који се ј« 5 пј > м. у своме селу Врчнну обесио, није злоетављан у команди ни од кога па ни од каплара; него је доказано, да се је он, од како је у комачду дошао, увек жалио својим друговима, како мује тешко у војсци служити, јер је код куће оставио саму жену са малим дететом, са чега је био свагда плачан и меланхоличан, па је због тога из команде побегао и у своме се еелу обесио. СЈ№ 370. Од команданта дунавсве дивизијске обласги 6 маја 1889 г. у Београду.

АДВОКАТ жнвоган Ј. Б0ГД1Н0ВНЋ преселио се с канцеларијом у Маркову улицу бр. 5, баш до окружног суда. 2—3 262 11111111Ш 1 1111111111111111П11Ш1111111111111111111Ш111111111Ш11111ПШ1!Ш

КАЛЕНДАР Уторак Правоелавни: 9. Лет. Ник.-данПр. м Ник. Католички: 20. Бернард Сунце издави 10 маја у 3 с. 59 м. Сунце задази у 7. с. 26. м. Мене месеца: Пун месец 4. м.аја. Дан је с почетка 15'/ ј еати, а ноћ 8 1 !, е. али до краја овог месеца дан одужа још 8а 15 м., а ноћ за толико окраћа К У Р с Дукат 5.64 Наполеон 9.44 Српски лутркјскиЗ°/ 0 лозови 38*25

РЕПОРТОАР ореда, 10-ог: Доктор Клауе, шаљива игра у пет чинова, од ЈГ Аронжа ( Гостује ». 0-7.ч и Л). Петак. 12-ог: Харун-Ал-Рашид, шаљива игра у четири чина, од Мовера. Недеља 14-ог: Мејрима, трагедија у пет чинова, од М. Бана.

ИЗ ОПСЕРВАТОГИЈЕ Београд 8. маја 1889. год. 7 с. нре п. — 2е. п. п.

Нрит :;1сак ваздушни Сна 0°]

750,60 м. м.

Температура ваадуха (С»)

Влажност ваадуха ((.елативна)

15°,6

Ветар шраваци јачина) иеточно -Југоисточни умерен

748,70 мм.

20°, 9

источнојуго- источ. умерен

Максимална температура 23°,2. Мииимална температура 11°, 1. Вребе: Лепо

СТАЊЕ ВОДЕ

За посдедља 24 сата од 7-8 о. мес. вода је стал* је на истој висини. пролаз испод ћуприје 7-46 7.46

колика Је вода 7. Маја 6-54 8. Маја 6.54

СТЕЦИШТА Траже се наеледници масе: Јовице Јовановића из пожаревачког Свињарева до 5 јуна. Дигнута с имовине: Хескије Пијаде трг. из Београда усдед поравнаља и Миленка Пејовића из чачанске Гуче усдед поравнања. ВЕСНИК

БЕОГРАДСКЕ ВЕСТИ Опонена Више читатеља питали су нас, шта је са срећкама тога и тога друштва — н. нр. са срећкама здружених београдских дружина, срећкама за неготинске водоводе, с пиротским срећкама и т. д. које су давно и давно покуповане и којима је већ вајкада прошао рок вучења .Такво једно питање добили смо оиет пре кратког времена и за срећке одбора здружених дружина: београдске читаонице, београдског певачког друштва и београдског друштва за гимнастику и борење, које су још нре годину и по дана издате и раснродаване ради подизаша друштвеног дома. Ми и ако смо осећали сву тежину одговорности што не предајемо јавности оправдана питања нојединих питача, ипак смо одуговлачвли с тим питањима у нади, да ће дотачн« друштва што пре предузети мсре да одговоре обвезама према купцима својих срећика. Али наше наде остале су неиспуњене и ми више не можемо узимати у обзир те разлоге

подјше^&к СИЛАЗАК С ИРЕСТОЛА РОМАН ИЗ 5КИВОТА (у 90 ГЛАВА — с поговогом) (писац задржава сва права)

(НАСТАВАК)

(24)

0 слатка, мила слико, — драга сенко из далеке, минуле прошлости, како се нолако помаљаш из сива заборава, и како постајеш све јаснија и живља, и како јеодмах ведрије надуши чим се осети анђелска блнзина твоја — срце аивље куца, груди слободније дишу, крв топлије тече, Ако има светитељака, или ако их је икада било, оне су морале бити оваке, као ова слика како је ја сад представљам. Па и ово је била једна жена и ово је била једна баба. * Али их има и друкчијих.

— Госпођа Јованка.! нријавн моиак ђенералу Врбавпу некакву жену, која је, сва у црнини, чекала у предсобљу. Ђенерал је у тај мах нешто писао. Кад чу име „г-ђа Јованка" — он баци перо и чисто скочи. После као да се покаја што је тако учинио пред момком, те се опет поврати и седе за сто, а момку рече немарно: — Каква је то г ђа Јованка ? Је ли долазила још који пут ? — Не знам; од кад сам ја овде чини ми се да није.... А и забунђала се по глави, па не могу добро ни да је видим — одговори момак. — Уведи је у салу и реци да ћу ја сад, малко нека ме причека. Момак оде. Ђенерал опет одмах скочи иза стола. Могло му се познати, ко би га добро загледао, да га је долазак ове женске узбудио, Стаде пред огледало и ноправи огрлицу од кошуље, махну дланом преко браде да види да ли је добро и*бријан; усука обадва своја пуна брка, а левом ногом непреетано је цупкао, што је код њега увек био знак да нешто врло живо мисли. Још се једном загледа у огледалу, искашља се па се упути право у салу, где га је чекала непозната госпођа.

Ђенерал Врбавац имао је неке особине, које су му много помогле да се из друштвене низине попне на н; јвећу васину у друштву. Он је иотауно само себи веровао — ствари о којима је хтео да остану тајна радио их је сам, не поверавајући сс никоме, сем оних који су били иеопходни помагачи у какаом оослу. Био је дрзак али и врло покривен. Кад је имао да учини што ризично, решавао се обично на оно што ће свету изгледати најмање вероватно. Та му је тактика често помагала. Разнесе се на прилику какав ружан глас о њему. Неко и поверује. Али сви озбиљнији људи одммх се нитају: је ли могуће да он тако што учини? И пошто је ствар сувише ненрилична за њега, одмах сви одговарају. „Зар г. Врбавац; један ђенерал, јучерањи намесник да учини тако што. — Ах, то није могуће." Па тако „вије могуће, није могуће" — па на томе и остане. Спасе га баш то, што учини оно што нико не би веровао да ће учинити. Ко би иа прилику могао веровати да ће један Ђенерал Врбавац — он лично ступати у оваке везе и познанства. Па баш да исприча целу ту ствар сама та особа — ипак, ко ћв њој веровати да је ђенерал с њом лично општио? А после ђенерал је овако мисаио : ко чини какав злочин, ако већ мора имати саучесника