Мале новине

БРОЈ 175. СРЕДД 14. ЈУНА 1В89. ИЗЛАЗИ СВАКИ ДАН ЦЕНА ЗА СРБИЈУ : Е Ј Ј| Ц | Ва годдну 12 дшнара Бш8 Ш В ®И На по године 6 динара |Иг у М На 3 меееца .... .... 3 динара | 1 1 Јг«| 0 в 1» за стране земље : дневни лист ш свакога На годину 30 динара На по године 16 динара На 3 меееца . . . ...... 9 динара 11 РЕТ1Т Ј0ПЕНА1 ЕДЛН БРОЈ 10 ПАРА ДИН РСКИХ. За свако оглашење шшћз св дггж г се ир. д.

РОДИНА

Писма и рукописи ШАЉу СЕ ВлАСНИКу „Мајшх Новина" Топличин венац 6р. 17., ва гор&ен опрату.

Претплата св прима код свију пошта у Орбијк ДЕНЕ ОГЛАСИМА На гсрвој етрани о. л реда 20 пр, д., а на четвртс ј д ЦНУЧТ реда 10 ир. дин. ПРИПО ЛАНО етаје 50 п. дин. од петитног реда Е1Ж15Е ШТШ ЂИ ОГЛАС^ ПО ПОГОДБИ

Г.г. вретнлатнике из унутрашњоети молимо, да нам више не шаљу иретилату, јер ми је не ћемо нримати, но који желе и даље држати наш лиет, нека се нзволе аретплатити код евојих пошта.

РИБАРСКА БАЊА Посетиоци Рибарске Бање имаће у месту, норед лекарск" п<>«»оћи, и апотеку потиуно снабдевену еа свима иотребним лековима. Крушевачки апотекар. Д. КедроемИ. 364, 3 4 (И 7, 9, 11, 15)

Читај! Предаје се -радња бакалска добро сортирана са врло лепим једиком на врло дибром и најживљем месту. Са повољиим условима а за готов новац. Обратити се уредништву ових новина. 4—5 10 13 16 19 22 374 1881 -1889 (Политн-чка баратаља спољка политзаоса,) Ако је некад и могло бити су мње, даиае је већ свуда несумњиво познато, да је аустро - у гарски утицај играо нресудну улогу у нашим односима с Бу гарима, као што више није тајна ни то, да је руски утидај у Бугарској пресудно упливисао на држање Бугара спрам нас. У Србији аустро-гарски, а у Бугарској руски заступник не дадоше Србима и Бугарима да као браћа и добри суседи изравнају своје пограничне задевице, но потпирише ватру и од Бреговске ливаде нанравише велико срнскобугарско питање. Овде Кевенхилер, а у Бугарској Којандер учили су нас пажљиво како ваља дувати у ратну трубу. У то ме су се руска и аустро-угар ска дипломација потпуно изједначиле. Позвато је, да је у Софији руски посланик покварио већ скоро свршени споразум, по ко ме је г. Цанков, тадашњи преседник бугарског министарства , хтео дати сатисФакције нашем посланству у Софији . Услед тога прекинути су дипломатски односи између Србије и Бугарске, а

то је р.ећ у пола објављен рат. Српски носланик наиустио је СоФију а његово одсуство створило је могућност, да цела Бугар ска радња за сједињење с Румунијом остане тајна за Србију, што је доцније дало главни повод рату. Руско нодбадање и бугареко неодмерено држање једва се дочзкало у аустро-угарским динломатским круговима. АустроУгарска нолитика у опште воли да види трвење између малих балканских народа и држава, уверена, да ће тада њен уплив на те државе бити много јачи. Да нодстакне та трвења, Аустрији је в р л о згодно мог ла послужити Србија* Сами пак Бугари дали су зато непосредан новод ненадним дизањем буне у Румелији. У Бечу су то сматрали као чисто руско дело. Аустпо-угар. дипломација још није познавала праве односе између бугарских натрио та и нреставника царско руске власти у Бугарској, Направити сметњу и ненрилику Бугарима, Аустро-Угарска је сматрала да значи то исто што и направити неприлику Русији. Да сама Аусуро Угарска покушава што про тив руског делања на Истоку, било би сувише незгодно. За то је и добро дошла Србија, коју је требало добро раздражити па је онаа гурнути на Бугарску. Нисмо некад били мишљења, па нисмо ни сад, да је Србија требала да остане скрштених руку код онака бугарска рада. Нешто је требало чинити , али да је рат био најмудрије што се могло изабрати, то је могла саветовати само аустро-угарска политика. Као да је нешто суђено, краљ Милан се пред крупне и судбо носне догађаје увек некако случајно нађе у Бечу. Тако је било и приликом румелиске буне. Први гласи о том догађају за текли су краља Милана у Бечу. Он се ту посаветовао са својим бечким пријатељима, дојурио у

Србију и онако из трке још исте вечери решио мобилизацију. Но то се још дало разумети. Прилике су биле таке, да је Ср бија доиста требала да стоји спремна као запета пушка. Но шта настаје за тим. Најглупље што се може замислити. Спремна и мобилисана, Србија је могла поћи двојаким путем у своме раду. Или с пушком у руци, као што је већ била, одмах да ступи у непосредне преговоре и погодбе с Бугарском или одмах да се бије. Да је учињено оно прво, није ни мало невероватно, да Бугари не би пристали да по цену оних комадићн своје територије, на које Срби с разлогом полажу право, стеку у Србији пријатељицу и савезницу у великом послу свога народносног уједињавања. Није ли се у тај успех верог < ! о. онда је тробадо одмах ра товати. Али место и једног и другог Србија је дигла војску па онда читав месец дана чечала беспослена на граници и створила код Бугара уверење, да је Србија мобилисана не да што ново стече, но да чува своју рођену кожу. Наравно, ка се то уверење код Бугара већ утврдило и кад су добили довољно времена да се нрипреме и што боље уреде своју војску, онда о каквоме добитку српском путем преговора није могло бити више ни речи. Што се све то тако десило, и што Је Србија ушла у рат у најнезгоднијем тренутку, као што је и у опште дошло до рата, поглавито је заслуга аустро-угарске дипломације. Како се Аустро Угарска понашала доцније, кад се ратна срећа обрнула, зна цела Србија и цео свет. Док је аустро угарска штампа пљескала бугарским „победиоцима ," аустро-угарска диоломација, без праве нужде и потребе војничке, користећи се престрављеношћу кукавички преплашенога Милана, нанела је српском образу и ерпском оружју неопростљиву љагу , да га је један Кевенхилер спасао од коначне пропасти. Ко зна (а ко то не зна!) да је једна војска све сдабнја и све неспособнија, што се више удаљује од свога базиса; ко зна ха-

отично стање, какво је владало у бугарској војсци под Пиротом; ко зна тадашњу потпуну оскудицу њину и у комори. и у санитету; ко зна терен, којим би имали Бугари да се пробијају до Ниша; ко зна са колико је снаге Србија била изашла у рат и да је главна убојна снага српска (стари ратници) још била нетакнута; ко зна голему изненађеност, у којој су се нашли сами Бугари са својих неочекиваних победа и неповерење, с каким су улазили у Србију, сумњајући да повлачење Срба ниЈе какво војничко лукавство; ко зна, ваЈ "после, да се Србин друкчије бије кад брани своје огњиште а друкчије кад га изведу као гуску у маглу да тражи некакву равноте,ку , — ко све то зна, и још мног што шта друго, што је требало и што се могло тада знати, тај никад неће по«еротг«ти у оно у што је тада поверовао до лудила престрављени краљ Милан, да би Бугари тако брзо и тако лако освојшга и сам Ниш, и да је једини спас да пред њих трчи Кевенхилер и да он свој"им „јуначким" нрсима заштићује Србију од бугарских бајонета. Ми сажаљујемо братоубилачки српско бугарски рат, ми осуђујемо све оие, који су тако лакомислено улетели у овај рат . Али што је још за црњу осуду и што се никад опростити не може. то је она полтронска ужурбаност и престрављеноет, она луда хитња, с којом је тај рат, тако рећи, у самоме почетку своме пресечен, и то пресечен баш у моменту, кад су ствари тако стојале, да Бугари изгледају као победиоци а ми као побеђени. Кад је до овога неорећнога рата већ дошло, онда га је требало водити а оп!;гапсе, што но реч до истраге наше или бугарске војске. Ратна је срећа промењива. Да су Бугари били кукавице, па истрчали да нас моле кад смо били пред Сливницом, онда би ми остали као победиоци. Али људи су веровали и у могућан обрт ратне среће и баш за то што су у то веровали, они би се трк пут промислили нре но што се крену од Пирота за Ниш. Данас већ више није тајна да су разумнији бугареки патриотв