Мале новине
после Пирота у поверљивим круговима већ истицали мисао, да је бугарски задатак да очисге своје земљиште од неггријатеља, и кад су то постигли да је паметно стати, одвојити један део војске да отера генерала Лешјанина од Видина, па даље да се не те ра лисица, пошто се може курјак истерати. Но било да би Бугари ноказа^умереност или не, свакако је Факт да би ствари сасвим друкчије изгледале, кад би у бор бу били уведени стари ратници срнски. Наше је тврдо увереље, да би се ратна срећа обрнула да је рат продужен. Наше је уверење да би Бугари од Ниша били крваво одбијени и да би се поново можда тек код Сливнице зауставили. Колико су се Бугари бојали од продужења рата са Србијом, видело се најбоље у њином држању при склапању мира где су, под иретњом да ће се рат продужити, пустили да им тако рећи побеђени издиктира услове мира. Што је рат пресечен баш у најнесрећнијем треаутку ио нас, и што је пресечен на тако стидан начин, где се један Кевенхилер проћушкује мимо целу српску војску, мимо све српске државнике, мимо сама српска краља па трчи да он, посланик једне неутралне силе, и у цело.ј овој ствари са свим непозван човек , зауставља Бугаре и даје им некакве^ултиматуме, баш као да је Србија васална аустријска покрајина, — што се све то тако десило, заслуга је језуитске а^^стро-угарске политике. Таким поступањсм Аустро-Угарска је истинску услугу учинила само Бугарима а нама је нанела тешку срамоту, са које ће дуго и дуго црвенити српски
образ а тешка тама лежати на српском оруж.ју. Пошто је прво подбола Србију и ћушнула је у рат с Бугарском, аустро-угарска нолигика уграбила је после да тај рат пресече баш онда, и да га пресече онако, како ће из целе те 12—дневне војне Сливница изгледати као најузвишенија и нај светлија тачка. Сливница је, дакле, истиноки оглед аустро-угарског баратања по нашој снољној политици. Уеутра Краљевица, споља Сливница — то су нам успомене из десетогодишње периоде аустроугарског пријетељевања са Србијом. * А шта да рекнемо о кобном утицају, који је аустро угарска политика имала на судбу краља Милана и његове династије ! Тај је утицај био уираво Фаталан. Он је краља Милана стао краљевске круне, он је опасно заљуљао српски престо, он је са страховитом брзином почео подгризати и сам корен динасгије Обреновића. Са слепилом, коме се човек мора управо дивити, аустро-угарска политика била се везала за краља Милана и мислила је да јој у Србији ндко други не треба до он, и кад њега има, да има целу Србију, С таким истим слепилом краљ се Милан опет оберучке био дохватио за Аустро-Угарску и мислио је, кад га она помаже ни Бог му ништа не може. Тако загрљенн, ова два слепда вршљала су по овој земљи нуних десет година и направили својим сатанским копитама много дубоких и отрованих рана на изгњеченом и избијеном народном телу. Али још је био жив бог правде и добри анђео српске будућности. Загрљени слепци стрмоглавили су се једног прекрасног јутра у етраховиту провалу, из које сад куља само загугаљав дим. Свет долази са чуђењем и неким сујеверним страхом и надвирује се над ову провалу, из које се чује немоћно шкргутање зуба и раздражене псовке и гунђнња угруване аустро-угарске политике. А драги г. „Јулијус"*) он сад ћути. „Пепелу им грешном „Нека Бог да мира „Јер у томе гробљу
за
,,В[у!а и вамнира
I"
Али ваљда ће се за господу вампире наћи и какав глогов колац. ДА ВИДИМО КО ЛАЖЕ Ми смо донели вест да је влада раз ложила бив. краљу Милану да не долази за сад амо у Србију, ношто бн његово присуство у овим приликама било за њега непријатно а за земљу можда опасно. На то се истако „Д. ЈБ ст" и објавио је иублици да наша вест пије истинита. Ми смо одговорили „Д. Л." да је наша вест истинита; зачудили се што нашу вест побија „Д. Л " док међу тим ћути „Одјек" кији је био позванији да о томе говори. Даље смо рекли, нека „0 <јек" побије нашу вест па ћемо онда послужити с мало доказа, јер „М. Н." не стају на трулу даску кад доносе оваке вести. И гле чуда ! У јучерањем 85 бр. „Одјека" заиста излази овака белешка: „Неистина је и пука измишљотиаа оно 'што су „Мале Новиме" јавиле, да је влада послала преставку Њ. Величанству Краљу Милану, којом му саветује да не долази у Србију". Дакле, ево л иолуслужбени владин
*) Можда сре!ни бив. поданици бив. краљ Милнна не знају да је љихов бив. господар био и новинарски сарадник Футакијеве„ Будимпештанске Коресподендије" у којој је све своје радове и телеграме нотписивао са Јулијус.
орган по и нашу вест. Бога ми, страшно! Овамо, онамо иа готово ће изаћи да су „М. Н." елагале. . . Оно доиста, овде је неко сл»гао и неко лаже, ал дај да видимо баш ко, Молимо шт. читагеље да саслушају ову малу причицу. Спремајући се да пође за Лондон, познати инглески публициста, нознати сриски искрени прнјатељ и познати ноштени човек, г. Артур Еванс, дирекгор оксФордског музеја, дописник „Манчестарског Стражара", прави инглески карактер, на чија уста никад лаж не излази, отигаао је г. Таушановићу, минисгру унутр. послова да му рекне „збогом" и да се том приликом мало разговоре. Г. Еванс жарки је пријатељ радикалне странке (бар је до сад био а и у будуће ће бити ако она буде истински слободоумна странка), с тога ова визита није ништа необична. Том нриликом г. Таушановић казао је г. Евансу ону вест, коју смо ми донели а то је, да је влада нослала бив. краљу Милану поруку да амо не долази. Г Еванс је жив и као поштен човек он јамачно неће опорећи ово. Али ево ову весг опориче полуслужбени „Одјек" Ко, дакле лаже ? Г. Таушановић није ваљда слагао г. Еванса. А да је г Еванс могао слагати, то не можемо ни да замисллмо. „М Н-" свакако нису слагале кад имају вест из тако поузданих извора. Остаје нн-гаље га „Одјеку*. Дакле, ко лаже? Свакако је ираво да I. Која и ње:ов „Одјек" извлаче нумеру, па кога бог воли. * * * Али у делој овој ствари и карактеристично је и занимљиво је, како се мајчини радикалци бране да нису ништа натрунили бив краљу Милану. А што се толнко правдате, господо ? ! Та за бога, ваљда нећете наћи да су вам „М. Н." и ово изнеле само да вам што нашкоде. Та болан! то је за вас слава и и дика, ако сте тако учинили, јер сте доистн учинили нешто и паметно и корисно и потребно. И ако има какве ногрешке, онда би ногрешка била баш 9ко нисте тако учинили. Или сте ви можда сад и о краљу Милану променили мишљење и сматрате да би његозо присуство био благослов за ову земљу. Вар тако
ПОДЛИСТАВ СИЛАЗАК С ПРЕСТОЛА* РОМАН ИЗ МСИВОТА 7 90 ГЛАВД — СП0Г0В0Р0М (писац задржава сва права I
(цаставак( (27) СоФија се смешила. — Тако! То ми се допада. Чисго, јасно и отворено. Е, саслушајте сад и ви мене. Такога отрова има, госнодине генерале. Јесте ли чули за бољку, што се зове гушобоља? Ви учевњаци зовете то некако друкчије. Али то је то. Ја знам шта је. Има дакле отрова, од кога се добија гушобоља, кад га човек узме. Он врло просто ради — стегне за гушу и удави. Докто-
* Види бр.— 147 од 14 маја због догађаја, који су настали после 14 маја, овај је иодлистак био прекинут. Сад га продужавамо и од данас ће обадва подлистка, и „Силазак с преетола" и „Београдске Тајне" излазити уредно.
ри не знају шта је болеснику; они виде гуке у гуши, прогласе болест за гушобољу и отровани оде под земљу а у тевтере и књиге занише се да је умро од гушобоље. Никоме ни на памет не пада да сумња и да тражи други какав узрок смрти. Док је СоФија говорила, ђенерал је гледао у њу забезекнуто — Је ли могуће да има таква отрова ? Та то би било нешто дивно ! Какав је то отров? СоФија је ћутала и гледала га својим хладним, подругљивим погдедом. — Збиља, какав је то огров ? понови ђенерал. СоФија климну полако главом и само малко, тек приметно развуче евоје танке, успијене усне. — „Много буђеш знаћ скоро состаришсја 1 ' — рсче она гледајући право у ђеверала. Њему пролете кроч главу : „Ама ова је баш безобразна спрам мене !" и преко памети му пређе: „Како би било да се наљутим на њу и да јој викнем". Али место да се наљути и да викне, он љубазно рече : — А, гле! на ви и руски знате ! — И руски, и турски, и цигански ., . све знам господине генерале, но сад није то питЕње. Главно је хоћемо ли правити пазар. Еспап је сигуран, јесте ли само муштерија.
— Муштерија ! Па наравмо да ћу вам бити муштерија. Што бих вас иначе звао! Али дед те, кажите шта је, како је; мачка се у џаку не куиује... — Не рекох ли вам, ухвати за гушу, стегне и удави. Шга хоћете више, рече СоФија одсечно. — Али какав може бити тај отров ? То изгледа нешто врло чудно. Никад тако што нисам чуо. СоФија се маши своје велике мараме и пребаци је оиет преко главе. Укрштајући преко нојаса њене крајеве, она рече немарно : —ГЈДавле не верујете, господин генерале ! Сумњате! Онда да ја идем. Нема ту ништа. Ђенерал је гледао у њу зачуђено док је
она намештала своју мараму.
,Ама молим
вас
рече } ој он сад. — Нема ништа, госнодине генерале, ви сте паметан човек Ви знате, да се те ствари раде на поверење. Ви сте сад узели мене запиткивати какав је то отров. Па би ја морала бити последња будала да вам још сад то нричам. И што ће вама све то!? Вама треба сигуран отров и ја вам га нудим. Ако хоћете, узмите. Нећете ли, онда да идем . .. — Добро, али ако . . . (наставиђе се)