Мале новине

отишао на Коиаоник, с тога ми је ваљало сад чекати повратак кола Тек око 4 часа по подне могао сам сести у кола, али ево јада сад ми на једаред нестаде }едног друга, г. Ђ. доктора, који је са мном требао да путује. Иошто је још од јутрое, иа све до сад чекао пред каваном, шега сад на једаниут нестаде баш кад је требало поћи. И ја, и каванске слуге, и мој момак, и кочијаш, тражили смо га, где год смо се могли сетити — аја, нема па нема ! Најиосле, љут и зловољан, седнем на кола и викнем кочијашу : „терај !" Кад измакох подаље у чаршију, угледам једног господина где с огрнутим каиутом » пуним шакама крушака, јабука и другог воћа шврља око некаквих воћара и жваће крушку за крушком. Угледам га баш у тренутку, кад се мучио да избацп из уста петељку од крушке, која му се беше закачила за зуб, а не може да је скине руком, јер су му обе шаке пуне воћа. У исти мах беше му се смакао и већ готов да падне и иребачени кацут иреко леђа, па нв н>ега није могао да намести због пун"х шака, те цела Фигура изгледаше веома смешна. Ова ме Фигура мало разгали. Доладе ми се како Србин брат напунио и шаке и уста, па сад не може да се номогне. Загледам боље и у мало не дрекнух од чуда. Та ово је био мој доктор. Кад ме виде у колима спремна и ја већ пошао, он се тако разрогачи и тако се уплаши, да му нетељка одмах сама испаде из уста, а крушке нолетеше из шака на све стране по калдрми. ТТТто игда може, потрча мој доктор у гостионицу, т« отуда довуче свој иутнички кувер, и кад, сав задуван, седе у кола, он се тек онда поче чудити како у мало није остао. А богме добро му је било и бојати се, јер у целом Крушевцу већ није било ни једних кола више и за мало да није уграбио, не би му остајадо нашта друго но да ноглади табане ца да запне апостолски пешке, као што је г. Симић, „Србобранов" дописник и радио. Од Крушевца до Трстеника води диван пут, кроз плодну и добро обрађену моравску долину, оиерважену с обадве стране високим планинама. Куд год бациш око све само зелени-

ло, по брдима зелене шуме, ио равници зелени усеви, чисто модри кукурузи, прешарани заруделим етрмним житима. На више места видесмо с друма људе, где жању јечам или косе траву, а по негде окопавају кукуруз. Иначе иоља изгледају пуета. Села су сва иод планином, јер Србин неће зиратау земљу да нритискује зградама и кућиштем. Сав предео од Крушевца па до Трстеника изгледа управо као какав леп парк, свуда прешаран зеленим шумарцима. Гледећи овако 011 ширна обрађена а сада пуста ноља, човек се уираво мора чудити, кад пре доспе тај свет да ту силесију уради и чисто би се упитао: „ама где су ти људи, што су све ово урадил? Гледећи ова лепа поља, а удубљен у оваке мисли, ја се сетих неких, чини ми се, Симиних стихова: „И добар народ И добар закон И опет толика Порока тма".... На дивном цуту нисмо ни осетили кад већ примакосмо Трстенику. Код села Стопање, где је црква и школа крај пуга, а наравно и механа, наирављен је славолук, с некаквим натгшсом, који не нађох за вредно ни да памтим ни да га пишем. Неке натписе преписивао сам због изврсне недотупавности њине. Но овај чак ни с те стране није заслужио пажњу, Ту станемо да коњи мало дахну, где смо у друштву г. Стојана Бошковића и његовога г. сина у разговору ировели неколико пријатних тренутака. Пред што ћемо крснути одавде, сгиже и г. Симић, „Србобранов" дописник, о коме смо још наиред рекли да је из Крушевца. нешке ишао. Причају да се то десило овако. При поласку из Крушевца, више њих нудило је г. Симића да га новезу у својим колима, али он је свима одговарао да му његово достојанство **е дозвољава да прима од других кола као милост. И кад се већ ни општина, ни одбор, ни нико није постарао да бар кола набаве за госте, онда ће ићи пешке.Редак пример частољубља! Од Стонање један добар кас, и већ смо били у Трстенику. Од Крушевца до Трстеника пут је тако леи а коњи су били тако добри, да смо стигли за 80 минута вожње, а обично се рачуна 5 пешачких сахати.

Улазећи у Трстеник, сретали смо гомиле весела народа. Пред среском кућом, где је Љ. В. Краљ одсео, чувала је стража. Варош је била искићена засгавама и препуна света. После 8 година, сад сам први пут видео Трстеник, и он је учинио на ме веома повољан утисак. Варош је чиста, калдрма добра, пуно нових и лепих кућа. Пошто смо се ту малко одморили, окренемо преко Мораве, коју пређемо полусталним мостом, па уз речицу Љубостињу з? четврт сахата стигнемо у манастир, задужбину Царице Милице. (наставиће се) 2З:ЕЈО:Ш:х2;^С ВЕОГРАДСКЕ ЗЕОТИ Вратио се. Аустро-угарски посланик г. Хенгелминер, вратио се у прошлу недељу из Мехадије. Он ће ових дана отићи на осуст»о у Беч, и неће се више ни враћати амо, само што ће доћи да иреда своје онозивно пиомо, * Скуп, који је за нрошлу недељу била сазвала гђа Анка Св. Николајевићка, саетао се тога дана око 6 ч. но подне у кући имено. ане госиође, и одмах приступио послу. Пошто су се сви присутни сложили о потреби, да ваља испунити дуг захвалности спрам успомене великога аиостола слободе балканских народа, изабран је велики одбор, који ће се даље бринути да мисао о подизању споменика Риги из Фере убрзо постане дело. Од нрисутних у одбор су ушли: г. М. Богићевић са госпођом, г. Св. Нмколајевић с госпођом, гђа СоФмја Пејовићка, г. г. Ж. Караби еровић нреседник беогр. општине, М. Шаичанин. упр. нар. нозоришта, А. Ђорђевић проФ. вел. школе и уредник нашег листа г П. Тодоровић. Одбор се одмах и конституисао, иаабрав за нреседника гђу Катарпну Богићевмћку а за потнреседника Ж. Карабиберовића. Остала господа и госпође, који су изабрани у овај одбор , а нису били ту на скупу, добиће писмене позиве, и биће умољени да се приме овог

илеменитог иосла. Ии^ча оае господе и госпође донећемо идућа пут. Одбор ће своју прву седницу имати можда још у току ове недеље. Ми ћемо доносити редовне азвештаје о раду одборском и о напредовању овога посла у опште. * „А&гатег Та&МаМ" доноси овакав телеграи из Београда, датиран од 24 јуна: „Демонстрације једног дела овдашњег становнишгва, коЈе су у корист Русије, неглријатно су дирауле владине кругове с тога, што се боје да оне не буду рђаво протумачене. Показало се, да су те демонетрације приредили они елементи, који су приредили и скандал за време напредњачког збора. Они су то учинили у намери, да створе неприлике влади, која је заједно са својои странком од њих далеко." * Братска пааш»а. „Кгај," лист што на пољском језику излази у Петрограду, приликом косовске иетстогодишњице посветио је сав свој додатак „Литерарни преглед" Косову. Братска им хвала, а ми ћемо се постарати да неке ствари из „Литеоарног нрегледа" донесемо у српском преводу. * Уцена. Хајдука се цијавило на многим местииа у Србији. Н>*х има и у околини Београдн. — Мере, које власти предузимају, као да ниеу до вољне да им се стане на пут — хајдучија се сае ваше шири, и гди стигне, ту уби)а, иљачка и уцењује. Тако су ономад у Јагњилу, у крагујевачкој Јаеенкци, хајдуци ухватили сина Јанка Баџлка, трговца оадашњег, и уценили му сина с хиљаду дуката, и одредили место, где ће се новац донети. Јанко је имао цри себ« само 600 духата готових, а за остатак је сиромах морао трчати на врат на нос у Смелерево, те из тамошње банко узео остатак на меницу и иохитао да у недељу однесе паре хајдуцима, јер су му дотле оставили рока , после кога ће му сина убити. Говоре, да је Јанко искуиио сина. Занимљнво је да иолуслужбени „Одјск" ћуги о овој хајдучији. * Са железиичког збора, По сазиву неколико железничких чнновника држат је у недељу збор железничких |чиновника у просторијама „Краљеве

ствари нашој, отуђивањем од ње људи наше вере. Ако је било муке, а муке је било — то сви ви знате — придобити Турке да устају цротив своје државе у друштву са својим земљацима Србима, Грцима и другим хришћанима — биће три пут веће муке уверити их, да је ворисио и мудро узимати се под руку с Ђесаријом, стати у један ред с освајачком војском ћесаревом, која ће кренути амо не да ослобођава ове народе, но да своје земље увелича присвајањем и ових крајева. „А да Аустрија тога ради амо креће знано је свима. С тога морамо огварати четворе очи при решавању шта ћемо сЂесаријом Не би мудро било да зарад потпоре ћесареве, која је још тек обећање, отуђимо од себе истинску снагу, коју већ имамо у мухамеданском становништву на овим крајевима. Пре свега ваља нам одмерити, шта можемо сами без ичије стране помоћи. Не претерујући у оцени наше снаге, ја велим да ми много можемо и да оскудица у људима, у борцима није прва и најпреча потреба наша. Новац, џебана, оружје, а особито тсшови — то ће нам требати у првој линији. Нека нам Ђесарија то домакне у довољној мери, па нека нас остави да окушамо сами срећу. Друкчије ће се и тур-

ска војска борити, каД има пред собом само узбуњен народ; а друкчије кад се бори против туђе војске, што је упала у земљу- Друкчије ће бити и држање на Порти против нас самих а друкчије кад нас виде с аустриском војском. Порта је свикла на честе буне у царевини. Први гласи о нашем устанку неће је много изненадити. Тамо су спори. Док се они спреме и накане, ми можемо амо свршити доста посла. Сасвим ће друкчије бити, кад нрохуји глас о упаду ћесарове војске. Старац застаде те се искашља. Нико га није прекидао; он продужи. „Цео ће нам посао бити чистији, ако оставемо сами. Наша ствар изгледаће праведна и наћи ћемо лепа одзива на све четири стране света, у Европи, као и у Азији и Африци. Знаће да смо се подигли против неваљале управе рђавих слугу царевих. Нећемо изазвати суревњивост других држава, које или желе одржањ е турске царевине у Европи , или теже да је оне одмене, кад дође земап да одлази преко мора. Све ће друкчије и горе бити, кад виде да је ту Аустрија — и оне државе, које се боје да Ћесарија не заседне на Балкану и БосФору, окренуће се правце против наше стаари. То је важна околност, коју не треба сметаги с ума.

„Наши су смеров и јасни и одређени. Хоћемо да се ослободиио султанове рђаве управе па да оснујемо коло независних балканских држава. Ми можемо имати неких веза и односа с Аустријом само тако, ако нам признаје то право. А ако нам то иризнаје, она се онда мора одрећи свакога поседа на балканском полуострву, и мора Балкан оставити балканским на • родима. А ако је све тако, онда она и нема велика интереса да ратује с Турском. Наравно, Аустрији је боље место немирне и насртљиве Турске, од које јој међе никад нису мирне, да има за суседа мирну , цивилизовану поглавито хришћанску државу, и тога ради вреди да поднесе и неке жртве за то, да нама пружи помоћ у то име и у тој ц^ли. Али онда није јој преко потребно да пребацује свој у војску преко Дунава, бар не све дотле док се не окуша, шта можемо учинити ми сами.

(наставиће се)