Мале новине

БРОЈ 204

ПЕТАК 14. ША 1889.

ГОДИ НА II

ИЗДАЗИ СВАЕИ ДАН нтТЖпГд- ЦЕНА ЗА СТРАНЕ ЗЕМЉЕ : На годину. ... ... . . 30 дивара Нз по годрне . ... . . 15 динара На 3 месепа .... 8 двнара II Р2Т1Т Ј01ШШ

МДЈ1Е НОВИНЕ дневни лиет за сзвакога. ПРЕТПЛАТА ИЗ 7Н7ТРАШЊ0СТИ ПОЛАЖЕ СЕ САМО КОД ПОШТА

ПиСМА и рукописж шаљу се власникт „Мајгих Новина" Тспличин веЕац 6р. 17., на гораен опрату.

ЗА БЕОГРАД ЕЕМА ПРЕТПЛАТЕ ПРОДАЈЕ НА БРОЈ

ЖСТ СЕ

Претплата се прима код евију пошта у Србији.

ЦЕНЕ ОГЛАСИМА На првој отрани од петит. реда 20 пр. д., а нв четвртсј д пе-1'ит реда 10 ир. дин. ПРИПО ЛАНО стаје 50 п. дин. од петитног реда. ШТЕ ШТ1ЈН&

| ^^ЖЧД > »УУУУУ

Огласи јевтино, по потреби и са сликама.

За свшо »глашење плаг;.; ое држ. ; се г"> гр. д.

- ЋИ ОГЛАС-: ПО ПОГОДБИ

ПОЛИЦИСКИ ФМСИФИКАТ Београдска полидија извршила је једно казнимо дело; она је ФалсиФиковала један докуменат. Ми ово тврдимо и позивамо надлежног министра, да отвори истрагу по овој ствари, чиме ће се наше тврђење са свим доказати. Ево у чему је ствар. Полиција је незаконито и противуставно затворила нашег уредника г. Перу Тодоровића, пре но што је г. Тодоровић поднео жалбу цротив пресуде и пре но што је по тој жалби донесено решење, Да би ту своју незаконитост бар привидно оправдала, нолиција је Формално ФалсиФиковала један акт. Ствар је текла овако : Као што смо већ иснричали, потанко у првом чланку „Полициски оилеџилук-' (у 201 броју од 11. ов. м. Тај чланак вредно је опет прочитати), г. Тодоровић позван је ирви пут у полицију 10. Јула око 10 часова пре подне. Ту му је у теразиском кварту прочитана тужба и одмах донесена пресуда да се казни с 30 дана затвора. Та оресуда прочитана је г. Тодоровићу, и он је потиише. Еад га је писар г. Молеровић понудио гхссле тога да иду у главну полицију, где би могао и жалбу изјавити, г. Тодоровић је одговорио, да ће он жалбу поднети доцније, пошто му закон даје три дана рока. Тако г. Тодоровић оде својој, а г. писар својој кући. Тако, дакле приликом тога првог одласка у теразијски кварт, г, Тодоровић није поднео ниианву шалбу. У опште, у актима није забележена ни једна реч односно жалбе. Да је ствар тако текла, мора посведочити сам члаа теразиског кварта г. Чолић; то мора посведочити и писар г. Молеровић, а то зна и сарадник „Народног Дневника" г. Стева Видаковић. Ако би г.г. члаа и писар хтели сад извртати ствар, што не верујемо, тражимо да се та господа закуну да ли је овако било. И тако још једном утврђујемо Факт, г. Тодоровић тада, кад му је саопштена пресуда, није поднео нинанву шалбу , нити је у ак тима и реди било о жалби.

Но шта је било даље? Тог истог дана (10. Јула), око 3 часа но нодне, дође г. Тод.> ровићу у стан г. писар Молеровић и позове га да иду у главну полицију. Иа питање г. Тодоровића шта ће тамо, г. писар му рече : „Па да изјавите жалбу против пресуде." — Г. Тодоро вић знао је да га у ствари зову да га ухапсе , то је и г. писар после признао, али овде је главно да је г. Молеровић звао г. Тодоровића да поднесе у управи жалбу — значи жалба дотле још није била поднета. Г. Тодоровић не хтеде ићи, али да би образложио свој недолазак, он замоли г. писара да пише а он (г. Тодоровић) продиктираће му свој одговор зашто неће да иде у унраву. Г, Молеровић, нисар, седне за сто и г". Тодоровић, ту у својо; соби, у присуству г. Стеве Добровојевића адвоката, г. Свето зара Јаношевића и г. Данила Стевановића, издиктира г. писару у перо тај свој одговор. Ни г. писару, ни г. Тодоровићу није ни на ум надало да тај одговор сматрају као жалбу г. Тодоровићеву. А ни по Форми ни по садржини својој, тај се одговор никако не може узети као жалба ; ваља само прочитати тај акт, па је јасно као дан а,а је то просто објашњавање за што г. Тодоровић неће да пође на позив г. писаров, а о жалби против пресуде нема ни говора. Г. писа н оде с тим одговором г. члану Чолићу. Да ни г. члан није тај одговор сматрао као жалбу, види се из његовог писамцета, које је одмах за тим по истом г. писару послао г. Тодоровићу. У том писамцету г. члан Чолић поново позива г. Тодоровића да дође у кварт да поднесе шалбу. То писамце имамо и сад у рукама. Дакле да се тај одговор, дат г. писару, није могао сматрати као жалба, тврди писмено и сам г. члан, кад после тога позива г. Тодоровића да поднесе жалбу. То што је г. члан јављао писмено, то исто објасни г. нисар усмено г. Тодоровићу. Но г. Тодоровић на то одговори г. члану опет писмено, и у том

пи&му вели како г. члан нити им;» ираво ни дужност да се бр-!не кад ће он (г. Тодоровић) поднети жалбу, па се даље из ре( 'ом вели ово : „Ја ћу жалбу поднети у законом року од три дана онда и на онај начин, како сам нађем за нужно. С тога не сматрам да сам дужан доћи на ваш позив, а ако ме зовете ради другог чега, онда ми пошљите уредан позив па ћу доћи сутра пошто је данас и тако доцне, јер је већ 6 часова." Тако стоји изреком у послед њем г. Тодоровићевом писму, које г. писар Молеровић узме и однесе г. члану. Тиме је завршен 10 јули. 11. јула г. члан Чолић дошао је око 9 часова пре подне у отан г. Тодоровића и у при с т -фву, оне исте господе, коју смо напред именовали, опет нозвао г. Тодоровића да иде у управу, „где ће и жалбу изјавити". Г. Тодоровнћ знао је да га у ствари зову да га ухапсе, с тога се одупирао. Најпосле нристане да пође, али затражи од г. члана да причека док он ту у споразуму с адвокатом г. Добровојевићем I напише жалбу против пресуде. Члан причека, жалба се напише. У жалби је учињено изузеће против управника и чланова. Кад је за тим г. Тодоровић одведен у полицију, ту су му рекли, да су као његову жалбу сматрали оно писмено, што га је он (г. Тодоровић) дао писару. Г. Тодоровић је изјавио да то није његова жалба, нити се онај акт икако може узети као жалба, На нротив, баш у том акту раотумачено је да за жалбу има 3 дана рока и изреком речено, да ће се он тим правом користити и поднети жалбу доцније, што ево сад и чини. И доиста г. Тодоровић преда тада своју жалбу г. члану управе, који је прими и сајузи уз акта. За тим је г. Тодоровић затворен. То је било 11 јула око 11 часова пре подне. 12 јула, око 6 часова по подне, г. Тодоровић оде у канцеларију г. члану Владимиру Миленковићу да потпише акт, којим тражи да му се да боља соба, пошто се у

ћелији гуши. Том приликом г. члан Владимир рекне му: — Па бар потпишите сад и ово решење. Г. Тодоровић узе акта и стаде читати. То је било решење о ње говој жалби. У том решењу вели се ово: Г. Г1. Тодоровић подвео је накнадно неку жалбу против осуде у којој искључује г. управника и све чланове. Но пошто је г, управник но првој жалби г. Тодоровићевој, ноју је овај поднео још одмах онда, над му је пресуда саопштена , ствлр већ решио и пресуду оснажио, то се по овој накнадној жалби Тодоровићевој није могло ништа даље радити, јер је ствар свршена. Кад је ово прочитао г. Тодоровић, он се просто узбезекнуо. „Каква је то моја жалба, што сам је поднео одмах онде, к«д ми је пресуда саопштена ?" викну г. Тодоровић зачуђено и окрете се г. члану Владимиру. Г. члан Владимир отвори акта и ноказа г. Тодоровићу један акт, на коме одозго пише: „Рађено 10 јула" и т. д. и на акту стоје марке од 2 динара. Задивљен, г. Тодоровић загледа боље — и шта виде ? Та то је оно његово објашњење, што га је продиктирао г. писару Молеровићу око три сахата после подне, у своме стану. — Па зар ово моја жалба, бајаги дата одмах онде, кад ми је пресуда саопштена? — упита г. Тодоровић. — Јесте, — одговори г. члан Владимир. „Та, бог с вама, — ово је мо.је писмо писано као објашњење, зашто не идем на позив писаров — и ово је писано у мом стану. — На акту не стоји где је рађено, а полиција је ово узела као вашу жалбу. „А ко прилепи ове марке ?" — упита г. Тодоровић. — Не знам, — одговори г. члан. „Ужас, болан, па ово је ФалсиФикат! Ове марке ирилеиила је сама иолиција, жртвовала је своја два динара, само да моје писмо обрне у жалбу. Али ако на акту не стоји где је рађен, то се види