Мале новине

То је смисао г. Стојанових речи, да г. Тодоровић „ствара неприлике" влади; то су оне неприлике, које јој он ствара. Хитајући да услужи бив. краља Милава, радикална влада није застала ни пред гаж^њем закон?, ни пред гажењем Устава, ни пред самовољом, ни пред тиравијом, ни пред нечовечношћу, тим пре, што се ствар тицала Пере Тидоровића! Сад смо бар на чисто, сад не треба да се обмањујемо. Радикална влада огрешила се о странку, у чије је име до сад радила; радикална вада огрешила се о начела, у име којих се до сад борила и у име којихје до. шла на власт; радикална влада огрешила се о уставност, о слободу , о иоштење , о човечност , једном речи огрешила се о силу која је подигла и држала Радикална влада је кривац, и њу треба казнити, и ми смо тврдо уверени, да странка, да радикалва странка, неће пустити некажњене људе, који су се као њени прваци бацили блатом на пајсветије принципе странкине! ИЗ ТАВНИЦЕ Још не пуштају. Г. Тодоровића полиција још неирестано држи тако строго, као даје какав зликовац. Ама аисолутно никоме гје да дасе стастане с г. Тодоровићем. У понедељак је ишао један сарадник нашега листа и ноново тражио да му се дозволи састанак с г. Тодоровићем,али му је г. члан,као и нрошди аут, одговорио да им сс састанак не може дозво шти Г. сарадник је износио, како му је састанак сг. Тодоровић^м нужан збогсамог иста, који јесвојина г. Тодоровићевн и да има с њим да удеси за неке ствари, које се чисто листа тичу. Ни то није иомогло. Најзад се г. сарадник позвао на јаву гг. Максе Антонијевића и Раше Милошевлћа, да се састанак с г. То-

доровићем ае може дозволити за дв; дана, док се „нека ствар* не свриш Па како су та „диа дана" већ прошла и како је по свој ирилици и она „нек* ствар" већ ев шена, то је г. еарадии] тражио да га иусге. Г. члан му ј е- одгов трио да он ништ; не зна за то да је то ствар унрав никова и да еу др*го гг. Макеа 1 Раша, иа они кад дођу, уиравник их мсжда пустиги. И т ко, сараднику нашег аиета ниј; дозвољен састанак с г. Тодоровићем који је влас.чи*' листа, а чисто инт«' реси лиета з.»хтевали су да се шт< ире еастан> М,1 не разумемо овакав поступак Гјишин спрам г. Тодоровића, ми не можемо да нађ ^мо ни један једини разлог у оправдање оваквог ноступка Којине нолиције, ми у т ме само видимо то, ла е>' један болесган човев хоће ношто по го шго више да на кињи. Н-ка, нека, биће и томе краја, настунићеи друга вуемена на не знам чиме ће се оода иравд;ти оваки ностунци снрам једн га српск г грађа нина, који има неосиорно право на све уставне и законске зашгите, као и сви остали сриски грађани. Радознали смо, да ли ће полиција, пошто су протекла она В два дана" пустити да се с стану с г. Тодоро виће« гг. Млкса и Раша, кад они за траже састанак. * Што ЛИ то. Нчфесгано смо јављали, како цолиција не да гг. адвокатима да с« саслану с г. Тодоровићем, ма да их је он нозвао. Услеитоликогнашегписања, полиција се најзаднашла побуђенадасе покаже „правдољубива," па је од позвате гг. адвоката иозва,1а г. Николу II. Николића на састанак с г. Тодоровићем. И г. Николић је отишао у полициу, и г. члан је нозвао г Тодоровића те се њих дво.ица састали. Они су гокоричи пајоро о ирнпат ним стварима г. Тодоровићевим, а после прешли на ствар, због које г. Тодоровић оволико иати и мучи се у нолици/и, па је најзад овластио г. Николића да га заступа. Г. Николић је драге воље цристао и тражио акта, да ихразгледа; алиму их г. члан није дао, напоменувши да је то ствар уиравникова. Кад су то видели, онда су и г.

Тодоровић и г. Николић тражили да их г, члан саслуша протоколарно, где би изјавили како г. Тодоровић овлашћује г Николића дага заступа, а овај да се прима да заступа г. То доровића — па онда полиција нека донесе решење какво хоће. Али г. члан за све то није хтео ни чути, нити је хтео саслушати изјаву г. Тодоровићеву да овлашћује за свога заступника г. Николића, нити њих обојицу да саслуша протоколарно, но је напоменуо, како г. Тодоровић, кад издржи затвор, има право да се жали ! Ми немамо речи, коЈима би окаракт ерисали овакав поступак ц о л и ц и с к и, али држимо да по лиција оваким поступцима према г. Тодоровићу мисли да ће проћи време за жалбу г. Тодоровићеву против незаконитих поступака полиције радикалног министра К. Таушановића. Ми им за сад можемо рећи само то: — Изволте, господо, радите што вам је год драго, али не заборављајте да злоуаотребе у дужности званичној не застаревају тако лако, и да ће ее још, сада затворени, уредник умети користити правима , која му закон даје, да стане ногом за врат таким полициским ноступцима каквима се сада служи полиција радикалног министра унутрашњих дела г. Косте Таушановића. Н** заборављајте, да ће наступити време када ћете за ове грехе ваше, којима сте ви отворили пут, дупло више испаштати ! * Зар и шиљбока. Чујемо да су пред вратима ћелије нашег затвореног уредника поставили шиљбока с пушком у руци, тако да остали затвореници мораЈу бат на по десет корака наоколо обилазити око ћелије г. Тодоровићеве, докле доспу у своје ћелије и оду да сврше какав други свој посао. Ми не знамо шта је тако скривио јг. Тодоровић слачајшем Који Тауша{ НОВИћу, да му и[л;д оратими постапта чак и шиљбока, али што знамо то је да г. Таушановићу никад ни мало нису билв пријатни шиљбоци нред његовим вратима. Зато би боље било да бар сада, док је министар, изобичаји шиљбоке, јер ђаво нит оре нит копа, али се ипак једнога јутра може десити да пред вратима г. Таушановића освану два шиљбока место једнога, а како му је било у таким при-

ликама, ми нећемо говорити, најбоље је да човек сам прича. * Нек цркне. Ми не знамо ко је од кога научио реченицу „нек цркне", да ли министар полиције од свог Глише, или управитељ вароши од свог „драгог" Које Таушановића. Било како било, тек ми смо донели како је ту реченицу употребио ту скоро Глиша, а сад смо у стању јавити да ју је пре неки дан употребио и сам министар цолиције, радикалац Коста Таушановић. Ствар је гекла овако. Једап доекорашни државник, који је познаг као веома лојалан и према бив. краљу Милану, ишао је пре 2 до 3 дана г. Који и протествовао цротив оваквог ухапшења и поступања ирема г. Тодорвићеву, Г. радикални министар полиције ниј? знао ништа паметније одговорити но ове речи : „Пера је мени правио много неприлика, ја га мрзим. Сад је доепео тамо, где ће за све испаштати. Нек цркне, не марим ништа". Ми мислимо да немамо потребе да коментаришемо ове речи једнога радикалног министра.

Зар ни њега. Чујемо да је пре нски дан г. Чеда Мијатовић тражио од Гдише управника да се састане с г. Тодоровићем. Глиша му је обећао да ће му моћи дозволити после 2—3 дана. Г. Чеда је после та 2—3 дана дошао, па га, како чујемо, Глиша ипак није пустио.

БЕОГРДДСКЕ ВЕСТИ Нов копсулат. У Приштини се отвара нов сраски консулат. Дужност конеулску привремено ће отнрављати г. Лука Мариновић, досадашњи вицеконсул у Битољу. Долази. Нов аустро-угнреки посланик барон Темел, за кога смо у јучерашњем броју јавили да је постављен овде, долази за 4—5 дана. Занимл.аво је да су у владиаим круговима јако изненађени и зачуђени

ПОДЛИСТАК

Н1НИ

ПРИЧА А. ЛИТВИЕОВ А.

(5.)

Зими се опет почели виђати код Ане Петровне. Богданов је најире избегавао Нину, било му је некако незгодпо. Али, како нзгледаше, Нини је са свим 8аборавила летошши догађај и била је као и пре прбдусрегљива према љему. Нини ]е опазила, да јој је досадно без Богданова. Сви, који су били око ње, изгледали еу јој некако безбојни. Богданов је одиста забављао Нину. Њој су се ночели донадати његови оштри испади. Ни сама себи није хтела нризнати, али јој је ласкало његово удварање, Кад год се надала да ће се наћи с њим, нарочито се облачида кокетљивије. Нини је сад често црвенила под његовим усхићеним погледима. Она је готово непрестано мислила о Богданову; кад је машто

читала или слушала ма какву преиирку, онаби увек мислила шта би на то рекао Богданов. А он се опет једном занео и пољубио јој руку; Нини га само смејући се, ударила лепезом. Њу готово ни мало нису бунили његови манири и разговор; налазила је, да је он „немогућан,* али јој се ипак доиадао. ,0н ме воле", мислила је по који пут Нини. Једном се Богданов разболео и око три недеље пије одлазио код Ане Петровне; Нини се често распитивала код једнога његовог друга о здрављу Богданова. Она је осећала, да јој је ерце пуно н^ком смесом н(жнос;и и жалости нрема Богданову: он јој изгледао тако усамљен... За те три недеље она је била замишљена, често је бивала канрицна. Кад је, најзад, Богданов дошао, она га је нрсдусрела с јаким куцањем срца и засјактелим очима. Нини је нарочито отишла на изложбу, да види слику Богданова. Стојећи пред његовом сликом, она је жедно слушала нримедбе публике, чинило јој се, као даговоре о његовом раду Она је црвенила при похвалама. Било јој је при јатао ићи у густој гомили, тискајућк се уз Богданова У последње време Нини готово викако није виђала Богданова; он је имао веома много посла; и она је у свом живогу иочела осећати

неку празнину. По некад је страсно желела да да га види, његов осмех, да чује његов глас. „Ш/га је то?" мислила је она. 5ар је то давно било кад јој се чинило, да јој се ни јеаан човек не може тако допасти као њен муж! Сад се често без узрока љутила на мужа; по некад јој се чинио несносно досадан. „Па ипак га волиа, мога доброг, славног Жана, ужасно га волим и никад. . . Гадна сам , ниска сам!" мислила је Нини, Али слика Богданова билаје пред њеним очима готово непрестано, он је је заносио и иротив њене воље. Нини се одиста мучила. Она никад ништа није тајила од мужа; он јој је био најбољи нријатељ и саветник, и его она се решила да од њега тражи савета и у овом случају. Али Нини је видела, да муж није примио њен говор онако како је она очекивала. Она је навикла да га увек види неузбудљива и расудљива, па је мислила да ће и то саслушати мирно те да ће обоје размислити, шта ту да се ради. Она се сама старала да себе увери, да догађај с Богдановим, и ако је јако узбуњује, само је једна будалаштина. Али, како изгледаше, Жан је увређен. Он чак неће ни да говори с њом о томе. После разговора с мужем, њој је било још теже на срцу. Прошло је неколико дана. Односи Селицких