Мале новине

БРОЈ 211

ПЕТАК 21. ЈУ/1А 1889.

ГОДКНА П

ИЗЛАЗИ СВАЕИ ДАН

БРОЈ 10 II. Д.

ЦЕНА ЗА СТРАНЕ ЗЕМЉЕ : На годину.... . . . . . 30 д: мра На по године . 15 динара На 3 месеца .... 9 динара 1Е РЕТ1Т ЈОИККЛ!

МДЛЕНОВИНЕ дневни лист за свакога ПРЕТПЛАТА ИЗ УНУТРАШЊОСТИ П0Ј1АЖЕ СЕ САМО КОД ПОШТА

ЗА БЕОГРАД НЕМА ПРЕТПЛАТЕ ПРОДАЈЕ НА БРОЈ

ЛИСТ СЕ

ПиСМА И рукописи шаљу се власнику „Малих Новина" Топличин венац бр. 17., на горњен опрату.' Претплата се прима код свију пошта у Србији. — -*• •> ДЕНВ ОГЛАСИМА На нрвој страни од петит. реда 20 пр. д., а на четвртсј 1>д петит реда 10 пр. дин. Г1РИП0СЛАН0 стаје 50 п. дин. од петитног реда. шж штте

'ЖЖЖЖЖЖЖ^^ЖЖЛ^ЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖ^-ЖЖЖ^^^ј^^Х^

Огласи јевтино, по потребк и са сликама.

За свако оглашсње пла^а се држ. та се 20 ггр. »,

ВЕЂИ ОГЛАС^ ПО ПОГОДБИ

Читај оглас Алберта Кова Синови Вјј у нашем листу. Ж| 399 12 —19 |ј§ Одговор иа питаве ( Огворено аисмо ненолицини радикала) Штована господо и браћо, Ви сте унутили уредништву „Малих Новина" писмо с нскодико важних иитања, ксја се тичу одиоса „Малих Новина" сирам радикализма у оиште, и ра^икалне етранке носебице. На та иитања могао би дати меродаван одговор само уредник и власник нашег листа, г. Пера Тодоровић, као искључни господар „М. Новина" Но као 111то вам је нознато, г. Тодоровић је данас затворен, иисање му је самовољно и незаконо забрањено, и он вам данас не можо одговорити. Немасумње да ће то учинити одмах, чим буде слободан. Но у вашем иисму, штована браћо и господо, има неких тачака, на коЈе и ми, сарадници „М. Новина", можемо дати одлучан одговор без страха, да ће нашу изјаву доцније оиозвати или опорећи наш г. уредник. У вашем иасму између осталог стоји и ово : „5. Да ли без уредникове цензуре и без ноткресавања, која би задирала

у суштину и начелну садржину списа, могу наћи увек места у „М. Новинама" расираве, чланци, белешке и у опште књижевни радови људи, који су познати и својим ранијим радом обележени као несумњиви радикали?- 1 Из р: зговора, које смо често водили с нашим г. уредником о његовим односима снрам радикала, и из његових разлагања, која смо више пута чули приликом његових објашњавања с неким пријатељима из унутрашњости, стекли смо уверење, да би г. Тодоровић не само радо примио у свој лист сваки озбиљан рад сваког пошгеног радикала, но би, ко лико ми знамо, био вољан чак и то да даде стварна учешћа у редиговању листа сваком разборитом радакалу од пера, који би ступио као стални сарадиик листа. Из његових смо уета чули, кад је рекао једном иријатељу из унутрашњости: „Ја новине издајем с тога, што ми је то посао , то ми је занимање, то је хлеб мој. У листу пишем како најбоље знам и умем. Никоме нећу да се намећем, а с мирном савешћу могу рећи да моје новине, као самосталан и независан орган у међама које им иовлачи њихова неутралност, поштено и савесно чине сваку могућу услугу истинским услугама истинског радикализма, кад год им се за то укаже прилика. Хоћете ли више радикализма у „М. Нов," ето изволте, пишите сами. На садашњи рад у „М. Новинама" имали би нраво да се жалите тек

онда, кад би ви нудили што боље, & ја одбио и не примио. Радите. Саставите коло способних сарадника , па ево да склопимо уреднички одбор, чијем би надзору новерили уређивање листа. Тако из непосредне близине, у сиакидашњем додиру с уредништвом, свак би се могао на делу уверити, како су ниске оне клевете , које се протурају о мом листу као потајиом наиредњачком гласилу !" Таке смо речи, госнодо и браћо, слушали из уста самога нашег уредника, с тога и сматрамо да на ваше питање у тачки 5. можемо одговорити потврђујући. Наравно да се ова слобода писања у „М. Новинама" односи само на озбиљне радове, на стварне критике и умесне замерке. Просте грдње и махните псовке, у какве је од подуже времена утонуо „Одјек", наравно да не би могли наћи гостопримства у нашем листу. То је наш одговор на ваше питање >. 1 < тачком б. . Што се тиче вашег питања у тачки 7, где велите зашто „М. Новине" ћуте као заливене снрам либерала", ту ће вам дати главни одговор сам г. уредник, кад буде једном слободан. Ми пак можемо вам узгред рећи само оналико, колико смо имали прилике чути о овој ствари од самога г. Тодоровића. Он сматра да је ова садашња бор ба, што се води између радикала и либерала, веома штетна, да није ни мало патриотична и да не потиче из

дубљих, оправданих и неминовних иолитичко-економних друштвених прилика,већ јој је главни извор у плиткој и грешној сујети партиских вођа, с тога је, по његовом мишљењу, та борба за највећу осуду, и он неће да је потхрањује. Г. Тодоровић сматра да акојеикада имало смисла и разлога стгарати радикално-либералну политичку заједницу — то би га имало сад, и колико је пре радикално-либерални савез био бемислен и немогућан, у толико би сад био дело родољубља и политичке увиђаввости, кад му је новим уставом и одступањем краља Мллана тек створен прави основ за сјајни опстанак и правилан развитак. Наш. г. уредник не налази да начела и нрограми ове две странке дају иовода и оиравдање за овако душманско ратовање, какво се сад води између либерала и радикала. Нанротив, по начелима те две странке стоје данас једна другој ближе но икада пре, и да је мало мање сујете код младих радикалних вдасвика, и мало више топла родољубља с обадве стране, те би две странке пружиле једнадругој цријатељску руку, пошто је то данас и потребније, но икада пре, и остварљивије, но икада пре. Г. Тодоровић сматра да би само искрено и истибски удружена снага те две странке била у стању, да изведе земљу из садашњег тешког стања и да државне послове упути правцем плодним и корисним. Иначе он сматра, да ће ствар ићи све на горе,

ПОДЛИСТАК

ННЕИ "" ПРИЧА А. ЛИТВИНОВА.

„Али све ће то донети каку таку промену," мислила је она, решивши се да оде Богданову. Нини је тога јутра дуго и пажљиво намештала свој шешир. Путем се ни мало није предомишљала. Али кад је дошла до куће, у којој је становао Богданов, и ночела се пети по доста нечистим стеиеницама, њој би некако незгодно и стидно. Нини неодлучно нотеже за звонце; врата јој отвори нека чупава собарица. Је ли код куће Никола Сергијев Богданов? храбро унита Нини. — Код куће је, изволте тим ходником , десна врата. Богданов је држао две собе кирајџиске.

Нини је лагано ишла по иолу тамном ходнику, пуном паре и мирисом цикорије. Срце јој је јако куцало. Иза врата је неко гозорио: „Свакој уметности служе уметници и занатлије!..." Нини је познала глас Волховскога. Она закуца на врата. — Слободно! чу се глас Богданова. Нини отвори врата. Богдгнов мислећи да је ко год од другова, седео је, не осврћући главе, код молберта; ножићем је нешто стругао с платна. Волхонски, дебели блондин малога раста, до доласка Нининог седео је на зеленом поцепаном дивану. Он је ватрено говорио. Видевши Нину, он је био поражен и није знао шта да мисли; он је врло збуњен скочио. — Антонина Александровна! могао је само рећи. Богданов се окрену; Нини је неодаучно стајала код врата. — Здраво! рече она, — ето дошла сам да видим вашу слику. Богданов пљесну рукама, видећи Нину. — А ја вам се нисам надао! радосно рече он, прилазећи Нини: свуците се, молим вас! На један пут му очи засветлише. — Не , не, останите тако! повика он ; ставите малко у проФилу; а, тако, одмах ћу;ви

сте необично е®ектни при таком осветљењу. Голубице, постојте, кад се већ дошли ... ја ћу одмах... Он је тумарао на све стране, тражећи боје, муштабел. „Пристајете ли, а? " говорио је он м лећим гласом, узимајући чисто платно и седајући поред молберта. Нини, узбућена, није знала шта да ради. — Па добро, рече она најзад. Богданов је жедно гледао у њу и за тим опет цртао нешто на платну; он је тако био задубљен у свој посао да је мешао боје с неком грозничавом хитњом, као човек, који насилно хоће да ухвати тренутак заноса и надахнућа. Нини је стајала већ неколико минута. Она је била у бунди, па јој је било врућнна; она се почињала љутити на неучтивост Богданова. На Нину је непријатно утицао намештај његове радионице: све је било у нереду. Соба је била доста велика, с три прозора, без завеса. Намештаја било је свакојаког: ту су биле и бечке столице и меке наслоњаче, на свима столицама било је сијасет хартија, новина, студија. Готово све наслоњаче биде су поцепане и где где прогореле. По поду се повлачила парчад атласа и што®а с ввликим голубијим и црвеним цветовима и парчад коже, на којој је трвено злато, на зидовима су без икаква