Мале новине
БРОЈ 217
ЧЕТВРТАК 27. ША 1089.
ГОДИПА п
ИЗЛДЗИ СВАКМ ДАН БРОЈ 10 П. Д.
ЦЕНА ЗА СТРАНЕ ЗЕМЉЕ : На годину.... ... . . 30 динара На јјо . године . 15 динара Ша 3 меседа .... 9 динара
1Е РЕТ1Т Ј01ТНКЛ1
МАЈ1Е НОВИНЕ дневни лист т свакога ПРЕТПЈ1АТА ИЗ УНУТРАШЊОСТИ ПОЛАЖЕ СЕ САМО КОД ПОШТА ЗА БЕОГРАД НЕЖА ПРЕТПЛАТЕ - ЛИСТ СЕ ПРОДАЈЕ НА БРОЈ
ПиСМА и рукописи шаљу се власнику „Малих Новина" Топличин гепац бр. 17., на горвеи опрату. ; Претплата пе прима код овију пошта у Србији, ЦЕНЕ ОГЛАСИМД На првој страни од петит. реда 20 пр. д., а на четвртсј од петит реда 10 пр. дин. ПРИПОСЛАНО стаје 50 п. дин. од петитног реда. шше штте
Сгласи јсвтино, по потреби и са слнкама.
За сваке оглашсње пла-ћа се држ. та се 20
ВЕЂИ ОГЛАСИ ПО ПОГОДБИ
1 1 т I ■ 11ш
♦♦
Нашем добром и нигда непрежаљеноме сину ДРАГОЉУБУ
ВЕЛИКОШКОЛЦу даваћемо годишњи аараетос у понедеовик — 31. Јула ове | године — у 9 и по часова пре иодне у цркви палилулској.
507,1 — 3
ОЖАЛОЖИЕНИ родитељи : Еоста и Софија ИетровиК
(ОУТНИЦИМА стављам до зеања, да сам узео под закуп од 1. Маја ове год. гостиовицу првог реда звану „ЗИЕИНА" а сада „ЕВРОПА". Исту сам снаб део како са добрим и укусним јелом и пићем тако и са чистим креветима. Најтачнија услуга а и цена је тако умерена да ће сваки посетиоц задовољан бити. Каруце и проста кола стоје свакад на услузи, Моли за посету Крушевац, 1889 г. Милан Миљковпљ гостионичар.
БОРБА СА СТЕНИЦАМА
Срећни људи боре се само ноћу са стеницама, а ми, бедни, ево где морамо терати таку борбу
и дању
Иснрављати „званичне исправке", у којима је сваки ред по једна неистина и измишљотина досадна је ствар. Борба с таким исправкама веома је налик на борбу са стеницама. Оставиш ли лаж, она је бе-
зобразна као стеница, досађује ти, уједа те, завлачи се свуд. Убијеш ли је, она заудари као размељана стеница. Ето таку непријатну борбу водимо ми сад с г. Глишом. У два прошла броја претресди смо нека места из исправке, сад идемо даље тачг.у по тачку. Пошто је испричао да је г. Тодоровић оптужен за то, што „у последн-е време где стане и где седне, свуда и на сваком месту, и непрестано по каванама опорочава власт", г. Глиша вели даље овако: „Узет на одговор г. Тодоровић признао је све оно за што се на одговор узима".,. Ерема овоме представљању г. Глишином човек би мислио, да је г. Тодоровић признао како је оп доиста „?/ иоследње ереме свуда и на сваком месту, где год дође и где стане, а нарочито неирестано ио каванама оиорочаво власт", јер полициска тужба, као што и еам г. Глиша наводи, за то је кривила г. Тодоровића. У ствари ово 1е дрска лаж, и човек се управо мора каменити од чуда, како сме ојађени и несрећни Глиша јавно под својим потписом износити и таке очи-
гледне лажи, које ће се обелоданити чим човек загледа у акта. И доиста, рећи: „Ј 1 . ТодоровиЛ иризнао је све оно за што се на одговор узима" тако је дрска лаж, да се човек мора дивити безочности, с којом један управитељ престонице тако бездушно лаже чак и у стварима тако очевидним и јасним, где све стоји црно на бело. Таку дрскост могу имати само истински, окорели злочинци, којима је лаж и обмана постала обично свакодневно занимање. Но ствар је овде толико очевидна, да ми о њој нећемо губити много речи. Г. Тодоровић признао је само 000, што --је у иездаг бмо; казао је да је код „Руског Цара" с неколико пријатеља разговарао о стварима, које су биле печатане у његовим ,,М. Новинама" — и то је све што је признао и могао признати г. Тодоровић, који као човек каваљер није хтео да пориче и крије ништа, што је у истини било. Код тако јасна одговара изврнути ствар, рећи, па чак и јавно под својим потписом наштампати, да је ,,г. Тодоровић иризнао све за што се на одговор узимао", — то може само један Глиша, то
ПОДЛИСТАК
Р 0 П &ц Ноћ је. По небу трепере ситнс звезде, а месец, као да му жао беше што је избио из великих облака даобаеја једну бруку, једну стидну драму на земљи, заклонио се за један таван облачав, около чијих ивица зарумене еветлост, његов потоњи стид, потоње запрепашћење од ужасне слике, која се на земљи указа.... Чудновата слика! У дивној краљевској дворани, на самртиичкој постељи, у последњем ропцу, лежи једна лепа, божанствена нрилика.... На њеном самртничком одру извајане су најтужнвје речи: слобода иисања збора и договора светиња дома\ пеиовредимост личпости и т. д. А по бледоме лицу трепери божанска светлост, из које се уздижу ситнаслова: Млада сраска уставност на иоследњем је часу свога кратког живота....
Чудновата прилика!... Крај њене самртничке постеље стоје њени црни гробари. Чекају још само један тренутак, па да је сахране, да је збришу са лица ове лепе земље наше. — Млада, у најлепшем добу жикота свога; задахнута бујним мислима; оживотворена душом својих твораца, лежи ето у последњем ропцу, а њени гробари ликују над њеним самртничким одром, и показују крвавом руком на своју жртву крештећи ко сушта авет: ово је наше дело! Ово је илод руку наших. Иза самих гробара, етоји и кези се страшна ужасна авет. На њеном сухом, смежураном лицу, по коме се разливају танки млазеви људске крви, види се сотонски осмех. Та авет, то чудовиште, та ужасна прилика зове се — аисолутизам. Гробари се пред њом дубоко клањају. Један миг те авети, и они услужно нритискују младу самртницу, да главу са подглавка не диже. —Милост !. . шапуће бледа самртница! Милост! Па ви сте ме напојили вашим духом; ја сам чедо ваших снова, ваше двадесетгодишње борбе и напора; ви сте у мене унели нов живот; у моје младо тело ви сте улили бујну, свежу крв! Па зар ви да ме угушите, да ме збришете са лица ове красне земље!.. — Умукни, рече Апсолутизам; а кроз шкр-
гут зубачујесе тихо:" и ниси ти за живот. На» род овај није дорастао да те има. Њему треба гвоздена рука..." — Па онда, стење млада мученица, — сећате ли се колико сте крви за мене пролили?... Беше доба, кад је слобода била у канџе спутана; кад је јавна реч била угушена крвавом руком грозне цензуре?.. Сећате ли се тога? Један од гробара; ух, са риђаетом брадом, из читих уста излазегусти димови „турскога дувана" махну руком на једног дугајлију, који понизно пред њим стајаше. Дугајлија у смерном поштовању ступи корак у напред. — ПреФекте! Десна моја руко! Узми највећи ашов, који лежи у прашини близу моје одаје; скупи чету твојих „верних слугу" и ископај гроб за ову весрећницу, јер су јој „дани избројани." — Знам, екселенцијо, то ми је и господар Апсулотизам казао. А њега ви морате у првоме реду послушати. Он је човекса гвозденомруком! Него извините, што морам приметити да се прво мора уклонити са попришта јавнога рада човек, који не трпи човека са гвозденом руком. То је немиран дух! Износи увек оно, што ми у потаји радимо. Ђаво га знао, од куда конци у његовим рукама од наших марз®етлука? Онај ашов баш
&