Мале новине

може само један човек, који је давно свршио рачун и с последн>ом искром стида и образа. Г. Тодоровићев г. адвокат копирао је акта, и она ће у своје време (чим г. Тодоровић изађе), бити печатана. Уверени смо да ће се читатељи управо згадити, кад тада из самих докумената виде, како се у „званичним исправкама" дрско јавно лаже. Ади правда захтева да кажемо, да полиција није ово учинила без големе нотребе и нужде. Ако г. Глиша дрско лаже, и за невољу му је. Кад се неко оптужује за опорочавање власти, онда или оптужени треба да призна своју кривицу, или нолиција треба докаже да тезаистаучињено казнимо дело. Пошто овде нолиција ни чим није могла доказати оно што у истини није ни било, то је морала прибећи другом изласку и објавити да је г. Тодоровић признао ,,све за што се на одговор узимао." Ето, из те полициске потребе потекла је та јавна и стидна полициска лаж о г. Тодоровићевом призкању. 0 ви, што по ,,Одјеку" једнако лицемерно кмаучете, како оиозиција својиом белодањавањем ваших безакоња убија пред светом углед државни, како се с вашим појмовима о државном угледу слаже то, кад један ваш виши орган, ■јздан/ уиравит^љ прест.онице српске — лаже! Лицемери! кад бисте ви истински водили бригу о истинском угледу отаџбине, ви би сте у првом реду дигли с овога важног места ову бруку, што се зове ваш Глиша, да не срамоти и српску престоницу и целу земљу својим башибозуклуком. Али ви се сећате „угледа државног" само онда, кад ваља наћи изговор да се ућутка опозиција

и да се угуши њен глас, који изобличава ваша недела и насиља. % Но да идемо даље. Којим се редом нижу измишљотине и лажи у „званичној ис правци", тим их редом морамо и ми побијати. Пошто је слагао да је г. Тодоровић „признао све оно за што се на одговор узнмао" (и стилистика је дивна — изгледа као да је г. Тодоровић сам себе узимао на одговор), г. Глиша каже даље овако: „После овога а истога дана, дао је своју изјаву на иротоколу како је са осудом незадовољан и да он држи да за оно што је говорио није крив"... И ово је дрско извртање. Ово је онај грозни и стидни ФалсиФикат полициски, где је једно писмо г. Тодоровићево, његов одговор и објашњење за што неће да иде у затвор — самовољно и насилнички проглашено за његову жалбу, само да га што пре могу стрпати у затвор. То писмо продиктирао је г. Тодоровић писару г. Молеровићу у својој соби а пред сведоцима, а садржина му је така, да га нико никад не може узети као жалбу без очигледног извртања. Но полиција се ни ту није тргла. Она је очигледну и јаену сгвар изврнула, писмо прогласила за жалбу и учинила један од најобичнијих ФалеиФиката, једну најпростију превару, каквом се служе само кесароши и најниже буџаклиске варалице. И ово је извршено по нужди. С једне стране ваља г. Тодоровића одмах затворити. С друге стране, опет, треба чекати док се он жали и док се реши питање о тој жалби, а оптужени има за жалбу три дана рока. А како ли

ће се чекати несрећна три дана, кад бив. краљ Милан долази сутра. Шта, дакле, да се ради? У тој запари пред умне очи ватренога Којиног унравитеља опет се појављује рогати анђео неваљалства и обмане; он хвата за руку свога заштићеника, који му је већ давно прод»о своју ду шу, показује му својим папком г. Тодоровићево писмо, и церекајући се вели му — ,,узмп ово и реци да је ово жалба". Г. Глиша скочи; пун радости он рашири руке, а његов рогати, црни анђео хранитељ, који му је и у другим тешким приликама до сад небројено пута помагао својом досетљивошћу — појури му на сусрет, те се загрлише и стопише у дуг, дуг, топао, сладак, снажан пољубац. Држећи г. Глишт снажно обгрљена, његов рогати анђео хранитељ непрестано је радосно махао репом, а својим панцима узбуђено га пљескао ио леђима оберучки. Где је у том тренутку била вешта молерска кичица да нацрта овај призор, како се у глави једног рђавог човека зачиње једна неваљала мисао о обмаки и превари! То би била слика: ,,Гре шно зачеђење једне неваљале мисли.' 0 овом ФалсиФикату, но коме је једно просто објашњење г. Тодоровићево варалички узето као његова жалба, ми смо у нашем листу недавно донели засебан чланак. Нашим читателима позната је, дакле, ова ствар, с тога нећемо даље о њој ни говорити. А кад једном сва акта буду наштампана, наши штовани читатељи видеће и ову неваљалачку превару полициску у свом сјају њене одвратности. А сад хајдемо даље. Бројаница од лажи и извртања

написана руком једнога г. Глише, још је дугачка. Зрно што нам сад долази под руку, ако по величини није веће од оних што смо их већ пропустили кроз руке, за цело је најгнусније но неваљалстну замисли, која га је диктирала. Долази на р д како је г. Тодоровић „хтео да бега/' па га, знате, ухватила бистра, будна и хитлена полиција Којина! „Г. Тодоровић виДећи да ће га казна постићи за његова дела, г његовЈ нонашање у грађанству, сутра дан после свега онога, у јутру рано у 4 и по сахата покушао је да пређе преко у Аустро-Угарску, но је ухваћен на станици железничкој и упућен на издржавање осуде од комесара железничке полиције, са актом његовим од 11-ог јула ове год. којим подноси извештај како је г. Тодоровић хтео прећи преко." Тако нам нрича г. Глиша. Дакле, као што видите, драги читатељи ствар је јасна и чиста као „цакло" г. Тодоровић хтео је да бега, но даде бог те га наша јуначка нолиција срећно ухвати и тако је сад спасена домовина; место да се шетка но по пријатељици Аустрији, овај богомрски човек „шноФује" сад у затвору — бегство му није испало за руком, а да је он хтео бежати — кромје безумних то | нико други не сумња; јест, бога ми, верујте, ето г. Глиша тако каже.*) 0, моји лепи кикандонски „дураки," како сге слатки кад овако глуно лажете! И ви мислите да ће вам неко поверовати ца је од ваших тричавих 30 дана затворз, који су само ваша брука и гр дило, хтео бегати онај исти Пера *) Види у Беогоадоким вестима белешку Ћ Нов гмзоришни комад."

је згодно за њега иристао 1 Истиеа прашав је; о н>ему се у инвентару нашем слабо водило рачуна. Тек но кад—кад носио је број 15. и 16. али се то већ и заборавило!. Њиме ћу га ја жаднути, да ће се ова самртница и у гробу своме преврнути. Знам ја каво то иде!.. Апсулотизам отпоче тихо певуцати: „Неверна веро, сваког господара, а Та нема ти — пара!.. Самртница зајеца: — Милост!.. Још има наде ! Бол ће уминути!.. Гледај те само колико имам крвавих рана на моме телу. И њене сухе руке подигоше бео покривач, и на њеноме телу указаше се млоге крваве ране. — Покрите је, грми Апсулотизам!.. Ту бруку не сме свет видети. Те су ране задате мојом руком. — И нашим, мрморе црни гробари ... Бар нам ту славу нећете присвојити... Помислите: суве шљиве, људи са сокака, без икакве квалиФикације понамештани на најугледнија места; протеривање једног новинара; па сад апшење и овог злогласног иублициста, што открива тајне нашег рада, па их износи свету на бруку и срамоту њену, св« смо то ми урадили ; то је Кело наших руку!..

Аисулотизам обори главу иа ирошапута : На вас се могу ослонити . Ви сте моји људи. Самртница онет болно зајеца. Гробари приђоше њеној иостељи. То беше последњи ропац. — Свршила је, кликнуше гробари. У даљини се зачу буран, страшан глас: „Станите нало ви црни попови, „С' погребом Устава још ниете готови:!" Сви занемеше од чуда и страха. Апсолутизам угризе се за усне, из којих шикну крв у танким млазевима... У полутамној дворани указа ее бела, лепа, божанствена прилика. — Ко си ти, грмнуше гробари. — Ја сам свест народна. Дотле, а даље не !... СоевидиКи — Р-—К-Н—Н

ШКЊ $НН& (3) од ЛУЈА АРЉЕНА,

— Сутра ће, вели вратарка, доћи на ручак тетка Лујева, ја ћу јој заказати време састанка, па ћемо после ићи обадве да уредимо ствар са њеном сусетком, ти си сувише млада, да можеш то сама све уредити. 0 овоме немој говорити још ништа матери, јер би је то могло узнемирити да има ДЈгова поред свих њених брига, сирота жена. Преговори се свршише врло новојбно, и једне вечери мала Фина рече својој мајци да ће од сада предузети трговачку радњу. II. Госпођа Лебран не изгледаше толико зачуђена тиме, колико је се дете надало. Изнуреност и туга учиниле су те је постала равнодушна према свему; она опомену само своју кћер, да не чини какве глупости, не поменувши