Мале новине

Тодоровик, који оије бегао ии од краљевичког куршума; онај Пера, који је смело легао под страшан онератерски нож; онај исти Пера, који је од свију вас, што сте данас у власги, једини имао куражи да у Зајечару страшном крвавом суду креше истину у очи и онда кад си се ти г. Којо, голубе, с опроштењем сав увоњан, одрицао и страпке, и начела, и свега доказујући како си у завади иЈ ^Пером, и с Пашићем и са свима угледним радикалима; онај исти Пера, који је једини имао толико срца, и управо филосовске узвишености, да у најетрашнијем трснутку, кад са убилачких уста грознога Рајевића звони страховито „на смрт," да у том тренутку збија шалу, обра ћајући се своме другу по страдању, г. Раши са шаЛ)ИВОМ примедбом: „Писао си да не ваљају Кокине пушке; сад ћеш се уверити на делу како су изврсне (г. Раша је такође био осуђен на смрт). Или на нрилику оно, кад су га после осуде на смрт другови питали има јш да учини какав распоред с имањем и стварима својим а Пера у шали одговара: „Па имам , све су ми имање ови окови и ја их остављам у наслеђе краљу Милану, да их у здрављу поцепа и бољим и већим замени..." Онај исти Пера који ј е имао куражи да се издвоји из целе радикалне странке, да жртвује сав свој углед и сву популарност своју онда кад је његова памет назазила да ваља ићи путем којим је он пошао, и на коме је то с ионосом може рећи — више доприеео коначноЈ победи радикалне странке и одступању краља Милана — но и један други у радикалној странци; опај исти Пера, који је имао и има куражи да дигне бачену рукави-

цу и онда, кад је баци један краљ Милан; онај исти Пера који болан, немоћан, осамљен, пуки сиромах , ево и данас јуначки води борбу и бије битке са свима вама моћним и у власти, служећи се благородним Факнатичким заносом начелу правде и добра; онај исти Пера, који има јјјкура жи над свима куражима, који има јунаштво да своју заставу држи високо и да оно, што исповеда као своје непоколебљиво уверење, брави јуначки и отворено и онда, кад против њега устаје тако рећи све, што уме држати перо у руци, и опда, кад цротив њега у заблуди својој устаје чак и цело јавно мњење, тај сувремени Ма.10н, пред ким сви ви у прашину падате, а само му један једини Пера Тодоровић јуначки креше у очи и ви хоћете сад некога да уверите, да се тај исти Пера поплашио од ваших тричавих 30 даиа затвора па хтео бежати, а оставитп вас да ликујете , да пљескате рукама, од радости и да весело грајите, како се Пера уплаши и утече. 0, будите уверени наши дивни „дураки," да Пера, који није бегао ни испред правих лавова, никад неће покушати да бежи испред магараца у лавовој кожи у толико мање, што г. Пера као стари ратник, увек брзо и несумњиво позна, које је истински лав, а које магарац у украденој лавовској кожи. Место да бежи, ту г. Пера има обичај да се окрене, да ухвати магаре еа уши и да га извуче из украдене лавовске коже, па онда ајдамаком — све по магарету, све по магарету док се јадно све не . . . . — ама ни узми ни остави овако, као ово што ми, уче вици г. Перини , чиеимо сад с вама.

Ко познаје ноносни характер г. Пере Тодоровића, знаће да би он пре умро ту на месту но што би дозволио да му се са његова бегства смејете ви и сва нублика, уираво да му се смеју и гори и бољи. А ми, који смо имали прилике да гледамо г. Тодоровића у најкритичнијим тренуцима у овом носледњом хапшењу, можемо посведочити то, да је он на целу ову »апаст полициску гледао с презрењем и подсмехом, и с највећим багателисањем. Једино што је с истинском тугом изјавио, како влада оваком злосрћеном праксом управо у срце стреља и нов Устав и све његове слободе. И неколико нохашених власничких мишева радикалских хоће да увере свет, да је од њиног зора јуначкога хтео бегаги онај исти Пера, који има више куражи у нокту свога малог прста, но сви ви насилници, колико вас је , у свима тинтарама вашим и свима јуначким срцима вашим, која вам тако често испадају у — панталоне. У осталом, у нашем литу ова је ствар већ довољно расправљена у неколико бележака. Ми смо навели несумњиве доказе о пакосној измишљености вашега тврђења- А најпосле зна свет г. Иеру Тодоровића, а зна и вас и ми смо уверени да вашој клевети неће веровати ни један озбиљан човек. За данас нек вам је доста оволико. ВЕОГРДДСКВ ВЕСТИ Исиравка. У члаику „Као бајаги", у 215 броју нашега листа, цоткрале

су се и неколаке крупвије погрешке које кваре смиеао, за то молимо читатеље да их исправе овако : На првој страни, у четвртом ступцу 13 ред одоздо погрешн > стоји „у пом}ћености против својих начела", а треба „у пометњи својих сагрешења прптив и т. д. На другој страни, у трећем ступцу у другом одељку девети ред, погрешно стоји „што његово перо стоји под вашом главама" а треба „што његово стоји над вашим итд." На истој страни , четврти стубац, пети рел одозго, место „или наша десна рука, индивФерентан човек". . треба „ или ваша десна рука, или бар човок индиФерентан.".. * Позоришно друштво; у хотел „Империјалу," под г. М. РисантиЈевића, ириређује данас „ Два наредника " жалоену игру у 3 чина од Н. Ђурковића, као корасницу г. г. чланова Петровића, Барловца, Кораћа , Николајевића и Жабарца. * Нов позоришни комад „ Саасена отаџбина " или „Три дедака једнака и , зваће се нов позоришни комад, који ће за 2—3 дана почети да излази у нашем листу. Један наш српски већ познати позоришни нисац, чији су шаљиви комааи имали лепа успеха не само на срнским нозорницама преко у Аустро-Угарској ; но и на самом нашем народном нозоришту овде у Веограду, покушао је да из матерајала, којм даје насилно хапшење нашег г. уредника, напише лакрдију и коју ће штовани, читатељн надамо се у сласт прочитати, пошто је тако пуна духа и хумора, да се кроз цео комад човек мора симо смејати. Комад је на нрегледу и тако рећи на цензури код другог једног нашег нозорзшног писца (опет нисца махом шаљивих комада), кој и се о овом саставу изразио врло повољно и примио се само да он нешто дотера што се односи на нозоришну сценерију (како би се могло и предетављати) и на наше домаће београдске прилике. Чим се овај преглед сврши, комад ће излаз. без арекида до краја. Штампање ће почети најдаље 30 о. м. у недељу, и изаћи ће узастопце у 12 бројева. Сцена о измишљеио м нокушају бегства нашега г. уредвика нацртана ј е веома лено и вешто; ту ће читатељи

такве су то глуиости,које би требала да избегааа. Фина је већ била све уредила и све нредвидела; Марија је требала да је замени у кући; она је казала својој сеетри да од сада не може више ићи у школу, него нека чита евој катихизис код куће до првог крштења, а она сутра дан оде сасвојом матером, нуна наде и радости. Беше лепо октобарско јутро; сунце већ сијаше разгонећи сиву маглу, која нокриваше Сену; свежи поветарац сносио је са дрвета око обале последње лишће терајући га весело са лријатним шумом пред собом. Он је распаљивао такође и ватру у Фуруни мале Фине, која букташе под раскоканим кромпирима, а њен звонак и мио глас орио се по јутарњем ваздуху: — Ево господо и госпође врућег кестења! поткрепите се! угрејте се! Већи број раднака и радница силазе сваког јутра врло раео са висова кнарта Женевијевског да раде у средини Париза: хладно је, глад је ту, за један су (десет пара) кестења, два суа кромпира; све се то мете у џеп и успут једе. Старица је имала своје муштерије , беше доста чудновато, што се она више не виђаше на том месту.

— Је ли болесна стара ? Зар је она већ угасила своју ватру? И људи пиолазише говорећи: — Кучка, ова нова заступница, лепо девојче! И доиста Фина беше лепо девојче; њезин чешаљ једва је могао држати ону густу кестењаву косу, чије су лене коврџаве витице нокривале чак и лепо чело; њене велике сјајне очи беху веселе и оне наивности као у детета а а влажне и румене уснице при најмањем осмеху откриваху два реда ситних сјајних зуба. Она беше збиља лепо девојче! Муштерије долажаху, застојаху и остављајући лепу трговкињу, говораху: „до сутра!" Фина, весела, уређиваше свој еспан певушећи, кад наједанпут нека сенка наднесе се над њен асталчић и неки звонак мушки глас упита је: — Ви сте дакле, госиођице, заменили мајку Жеј ар ? Госпођица!.. . мала Фина!... Она подиже своје очи и гледаше један трееут задивљена. Пред њом беше гисок плав и стаешт човек у униФорми сержана варошког, леп мач са сјајним балчаком висаше му о бедрима; на прсима сјајило се неколико медаља. Његове плаве благе очи, смеђи бркови и брада, дуга коса укусно

очешљана и на среду раздељена, могла га је у очима другова његових издати за Исуса Христа. На задивљени поглед леног сержана варошког, Фина сорумене до ушију и одговори: — Да, госнодине. — Заиста госпођице, ништа није изгубљено са овом променом! нарочито ја, који вршим дужност на овој лвнији. Шта више, могао бих рећи да сам срећан; гледајући у ваше очи мислим да сунце греје сваки дан. Фнна поцрвеве; њој беше веома топло и она не знађаше шта да одговори. На срећу, више муштерија застаде и она их служашеса оборееим очима. Он, међутим, задовољан утиском који је произвео, узе један кестен, притисну га између прстију и једући са слашћу, нроговори кроза зубе : — Ово је нрекрасео! кестени мајкежејареве не Оеху овако слаткиФина промрмља нечујно да ноже узети кестења колико год хоће; али он, клањајући се, умиљато заблагодари и удали се са речима: до виђења. Он оде лаганим корацима а сиротој девојчици учини се као да небо постаје мрачније. (наставиће се)