Мале новине

може само један човек, који је давно свршио рачун и с носледн>ом искром сгида и образа. Г. Тодоровићев г. адвокат копирао је акта, и она ће у своје време (чим г. Тодоровић изађе), бити печатана. Уверени смо да ће се читатељи управо згадити, кад тада из самих докумената виде, како се у „званичним исправкама" дрско јавно лаже. Али правда захтева да кажемо, да нолиција није ово учинила без големе потребе и нужде. Ако г. Глиша дрско лаже, и за невољу му је. Кад се неко онтужује за опорочавање власти, онда или оптужени треба да призна своју кривицу, или нолицвја треба докаже да језаистаучињено казнимо дело. Пошто овде полиција ни чим није могла доказати оно што у истини није ни било, то је морала прибећи другом изласку и објавити да је г. Тодоровић признао ,,све за што се на одговор узимао." Ето, из те полициске потребе потеклаје тајавна и стидна полициска лаж о г. Тодоровићевом призвању. 0 ви, што но ,,Одјеку" једиако лицемерно кмаучете, како опозиција својиом белодањавањем ваших безакоња убија пред светом углед државни, како се с вашим нојмовима о државном угледу слаже то, кад један ваш виши орган, једаш управитељ прест.онице српске — лаже! Лицемери! кад бисте ви истински водили бригу о истинском угледу отаџбине, ви би сте у првом реду дигли с овога важног месга ову бруку, што се зове ваш Глиша, да не срамоти и срнску престоницу и целу земљу евојим башибозуклуком. Али ви се сећате „угледа државног" само онда, кад ваља наћи изговор да се ућутка опозиција

и да се угуши њен глас, који изобличава ваша недела и насиља.

Но да идемо даље. Којим се редом нижу измишљотине и лажи у „званичној ис правци", тим их редом морамо и ми побијати. Пошто је слагао да је г. Тодоровић ,,признао све оно за што се на одговор узнмао" (и стилистика је дивна — изгледа као да је г. Тодоровић сам себе узимао на одговор), г. Глиша каже даље овако: „После овога а истога дана, дао је своју изјаву на аротоколу како је са осудом незадовољан и да он држи да за оно што је говорио није крив"... И ово је дрско извртање. Ово је онај грозни и стидни ФалсиФикат полициски, где је једно писмо г. Тодоровићево, његов одговор и објашњење за што неће да иде у затвор — самовољно и насилнички проглашено за његову жалбу, само да га што пре могу стрпати у затвор. То нисмо нродиктирао је г. Тодоровић писару г. Молеровићу у својој соби а пред сведоцима, а садржина му је така, да га нико никад не може узети као жалбу без очигледног извртања. Но нолиција се ни ту није тргла. Она је очигледну и јасну ствар изврнула, нисмо прогласила за жалбу и учинила један од најобичнијих ФалсиФиката, једну иајпростију превару, каквом се служе само кесароши и најниже буџаклиске варалице. И ово је извршено по нужди. С једне стране ваља г. Тодоровића одмах затворити. С друге стране, опет, треба чекати док се он жали и док се реши питање о тој жалби, а оптужени има за жалбу три дана рока. А како ли

ће се чекати несрећна три дана, кад бив. краљ Милан долази сутра. Шта, дакле, да се ради? У тој запари пред умне очи ватренога Којиног управитеља опет се појављује рогати анђео иеваљалства и обмане; он хвата за руку свога заштићеника, који му је већ давно продзо своју ду шу, ноказује му својим папком г. Тодоровићево нисмо, и церекајући се вели му — ,,узми ово и реци да је ово жалба". Г. Глиша скочи; пун радости он рашири руке, а његов рогати, црни анђео хранитељ, који му је и у другим тешким приликама до сад небројено пута номагао својом досетљивошћу — појури му на сусрет, те се загрлише и стопише у дуг, дуг, топао, сладак, снажан пољубац. Држећи г. Глишт снажно обгрљена, његов рогати анђео хранитељ непрестано је радосно махао реиом, а својим папцима узбуђено га пљескао ао леђима оберучки. Где је у том тренутку била вешта молерска кичица да нацрта овај призор, како се у глави једног рђавог човека зачиње једна невал>ала мисао о обмани и превари! То би била слака: ,,Гре пшо зачеђење једне неваљале мисли.' 0 овом ФалсиФикату, но коме је једно просто објашњење г. Тодоровићево варалички узето као његова жалба, ми смо у на шем листу недавно донели засебан чланак. Нашим читатељима позната је, дакле, ова ствар, с тога нећемо даље о њој ни говорити. А кад једном сва акта буду наштампана, наши штовани читатељи видеће и ову неваљалачку превару полициску у свом сјају њене одвратности. А сад хајдемо даље. Бројаница од лажи и извртања.

написана руком једнога г. Глише, још је дугачка. Зрно што нам сад долази под руку, ако по величини није веће од оиих што смо их већ проиустили кроз руке, за цело је најгнусније но неваљалстну замисли, која га је диктирала. Долази на р д како је г. Тодоровић „хтео да бега ; " па га, знате, ухватила бистра, будна и хитлена полиција Којина! „Г. Тодоровић видећи да ће га казна постићи за његова дела, г његовЈ нонашање у грађаеству, сутра дан после свега онога, у јутру рано у 4 и по сахата покушао је да пређе преко у Аустро-Угарску, но је ухваћен на станици железничкој и упућен на издржавање осуде од комесара железничке нолиције, са актом његовим од 11-ог јула ове год. којим подноси извештај како је г. Тодоровић хтео прећи преко." Тако нам ирича г. Глиша. Дакле, као што видите, драги читатељи ствар је јасна и чиста као „цакло" г. Тодоровић хтео је да бега, но даде бог те га наша јуначка полиција срећно ухвати и тако је сад спасена домовина; место да се шетка по по пријатељици Аустрији, овај богомрски човек „шнофује" сад у затвору — бегство му није иснало за руком, а даје он хтео бежати — кромје безумних то нико други не сумња; јест, бога ми, верујте, ето г. Глиша тако каже.*) 0, моји лепи кикандонски „дураки," како сте слатки кад овако глуно лажете! И ви мислите да ће вам неко поверовати ца је од ваших тричавих 30 дааа затворз, који су само ваша брука и гр дило, хтео бегати онај исти Пера

*) Види у Беогпадоким вестима белешку „ Нов позоришни комад."

је згодно за њега иристао - Истина нрашанје; о њему се у инвентару нашем слабо водило рачуна. Тек по кад—кад носио је број 15. и 16. али се то већ и заборавило!. Љиме ћу га ја жацнути, да ће се ова самртница и у гробу своме нреврнути. Знам ја каво то иде!.. Апсулотизам отпоче тихо певуцати: „Неверна веро, сваког господара, „Та нема ти — пара!.. Самртница зајеца: — Милост!.. Још има наде ! Бол ће уминути!.. Гледај те само колико имам крвавих рана на моме телу. И њене сухе руке подигоше бео покривач, и на њеноме телу указаше се млоге крваве ране. — Покрите је, грми Апсулотизам!.. Ту бруку не сме свет видети. Те су ране задате мојом руком. — И нашим, мрморе црни гробари ... Бар нам ту славу нећете прасвојити... Помислите: суве шљиве, људи са сокака, без икакве квалиФикације нонамештани на најугледнвја места; протеривање једног новинара; па сад апшење и овог злогласног цублициста, што открива тајне нашег рада, па их износи свету на бруку и срамоту њену, све смо то ми урадили ; то је #ело наших руку!..

Апсулотизам обори главу па ирошапута: На вас се могу ослонити. Ви сте моји људи. Самртница опет болно зајеца. Гробари приђоше њеној иостељи. То беше последњи ропац. — Свршила је, кликнуше гробари. У даљини се зачу буран, страшан глас: „Станите мало ви црни попови, „С' погребом Устава још ниоте готови:!" Сви занемеше од чуда и страха. Апсолутизам угризе се за усне, из којих шикну крв у танким млазевима... У нолутамној дворани указа пе бела, лепа, божанствена прилика. — Ко си ти, грмнуше гробари. — Ја сам свест народна. Дотле, а даље не ! ... СвевидиКи

мш

ОД ЛУЈА АРЉЕНА,

(3).

— Сутра ће, вели вратарка, доћи на ручак тетва Лујева, ја ћу јој заказати време састанка, па ћемо после ићи обадве да уредимо ствар са њеном сусетком, ти си сувише млада, да можеш то сама све уредити. 0 овоме немој говорити још ништа матери, јер би је то могло узнемирити да има ДЈ гова иоред свих њених брига, сирота жена. Преговори се свршише врло повољно, и једне вечери мала Фина рече својој мајци да ће од сада предузети трговачку радњу. II. Госпођа Лебран не изгледаше толико зачуђена тиме, колико је се дете надало. Изнуреност и туга учиниле су те је постала равнодушна према свему; она опомену само своју кћер, да не чини какве глупости, не иоменувши