Мале новине

имају. само беспосленим посетиоцима то се не дозвољава." Даље у исправци ввли се још ово о ноћном суду. о дозволи за писање и о соби: По наредби г. министра „у интересу здравља притвореника по собама не.ма ноћних судова, но свагда, кад који притвореник закте, и дању и ноћу нушта се еа поље", па се онда прича даље како је г. Тодоровић сам наредио да му се донесе од куће ноћни суд, и што он (г. Тодоровић) држи тај суд у соби то је његова воља, то га нико не гони. 0 писању вели се да има нарочита соба за притворенике, где они пишу кад што имају. Тиме се користи и г. Тодоровић. По томе о својим ,, ириватпим стварима^ он ,,неарестано води преписку иишући коме хоће и при мајући писма од кога хоће." 0 соби г. Тодоровићевој вели се најпосле: „До његове собе где је притворен постоје друге собе, у којима су пригвореии неки чиновници и грађани бољег реда. Па и пб томе се види да његова соба није ћелија, но соба као и за остале граћане." Пошто је све ово избројала, „званичиа исправка" има чак толико дрскости, те се позива на поменуте притворене чиновнике и грађане бољег реда, који су ту, вели, те из непосредне бли зине све виде „па ваљда не ће ШјЦШ ПТЈЦУ—јгп н.-С » ОЈ ТЈЦ

ћев притвор за мучење и кињење, као што се то неистинито износи" Е, ако ово није безобразлук, онда за цело и нема безобразлука на свету! Но о томе после, а за сад да станемо овде и прегледамо тачку по тачку све што се овде тврди. Е, видите ли, драги читатељи,

како је лажљиви Глигорије све ово горе лепо сложио и срочио, чисто да човек поверује да је у истини све овако. Али имајте мало стрпљења, ево пођите за нама па да зеједнички све прегледамо. Почећемо од собе. Ево, изволте, драги читатељи. уђите... ал не, ви не можете ући, не можетс стати у ову кочину, но станите на врата и погледајте каква је та „ наубоља соба коју има уирава. 1,1, Наравно да бисте што видели, морате врата широм отворити, јер иначе у „најбољој соби" у сред подне је мрак. Прво што вам пада у очи то је, да је соба зидана за хапсану, свуда дебели зидови на свод.ве. Ал не, још и пре тога падају >>ам у очи некада окречени а сада све намолокани дувари, по којима се на све стране шире велике црвене мрље од поубијаних сте еица, а по негде висе и оне саме, ,,с мислима и персоном" онако прилепљене на зид, како су згњечене. По угловима на своду виси паучина, у њој велики паук и његова пастрма од похватаних и сасушених мува. Чим на ,,собу" навириш, осећаш некакав тежак, веома загушљив, накисео задах. Можеш држ»ти врата отворена по цео дан, овај задах опет остаје. То је особина ове мрачне кочине, коју сунце никад не греје. ;% : 4>сЛТ&на №<ТгЏ'{? ница. 0 њеној величини најбоље ћете судити кад вам кажемо, да је широка један и по (1^) метар, дугачка два (2) а висока два и по (2 1 ).,) метра. Измери толико ћоше у својој соби, драги читатељу, па ћеш видети, колико то изгледа. Прозора нема; над вратима само има једна рупа,

широка 60 сантиметара а висока ио метра. Та је руиа запречена у вис са три, а по средини јед еом дебелом железном колеником. С поља још долазе два ћерчива с једном дрвеном преградом а у ћерчава умештена два прљава, кречом иснрскана, стаклена окна. Ето, та руоа над вратима једини је отвор, на који ова „најбоља соба" добија светлост

и ваздух ! Замислите сад још и ово, да ова рупа не гледа на поље но у ходник (трем), који се на дебелим, зиданим стубовима пружа дуж евију ћелија; замислите, даље, да се пред тим ходником даже високиорах, накоме сваке ноћи спава по двајестак кокошију. (Ове кокоши јамачно још нису читале ону наредбу г. Таушановићеву, „издату у интересу здравља нри твореничког," наредбу да ноћне судове не треба држати онде где са спава, с тога ове лепе коке и без ноћних судова сасвим својски и што год боље могу нижу ли нижу и по ораху и испод ораха, и но гракама и но лншћу своје разнолике мирисе). Замислите, дакле, све то, драги читатељи, па ћете онда бар у неколико имати иојам о томе, колико светлости и колико чиста ваздуха долази у затворену ,,најбољу собу" кроз ову рупу на прозору, која је, сем врата ;едини отвор на г Тодоровићевој ћелији. „„ />еогпалски гоаћани, желите ли да се уверите о свему овоме,—ето где је полиција, отидите и видите својеним рођеним очима. Ево чик/ нека узме г. министар полиције неколико грађана, нека оде с њима и нека им иокаже ако сме, ону стидну гробницу, онај кокошињак, у коме сканава наш заробљени уредник, па ако ово, што овде написасмо,

не буде истина, јавно се заричемо да сами одсечемо ову руку, која је ово написала. Дакле јесте ли видели, читатељи, какваје та „најбоља соба," у којој тамнује наш г. уредник. Ми смо навели Факта, и ту извијања не помажу. Онако тескобна, загушљива, без прозора, само с оном рупом над вратима, сва ишарана од стеница, с цигљеним патосом, који пикад ни]е иран , нуна бува и стеница и свакога гада, а с онаком околином споља, може ли ова гробница бити што друго до смрдљива , мрачна и загушљива кочина, гора од штенаре, коју домаћин даје псу своме. И она полициска ругоба има још образа да јавно напише, како је г. Тодоровић затворен у ,,најбољу собу," коју има управа. И ови ову кочину зову собом, и то још најбољом. • Идите, бруке и грдила, на кад сте дивљаци и мучител>и, овда бар имајте толико куражи, да се појавите у својој черкеској кожи, а вемојте се пред светом нродавати као људи човечни и образовани. Вели се у иснравци, да у таким истим „собама" леже и други, неки чиноввици и отмени грађани. На срамоту српску, то је истина! Јест, и с једне и с друге стране г. Тодоровићеве ћелије постоје такве исте ћелије, у којима има неколико затвореника чиновника и грађана. Али је ииа ,к између ј±>их и г. Тодоровића голема разлика. Пре свега то су здрави људи, а г. Тодоровић је болесан. Али што је најглавеије, сви ти чиновници и отмени граћани нинад се не занључавају у своје ћелије, отворене су и дању и ноку, по цео су бдговетни дан на пољу, у Аелију уђу само те преноке, па ве~к у

једну, то на другу страну. За њим звекећу тесади „мамузе," поход величанствен достојан кичице једног Мурила! Свет се стравично иовлачио нуза кутње зидове; очекивао се час, кад ће вредној ирестоничкој полицији пасти у руке они уценитељи Баџаковог сина; оне убице, оне ноложаре, од којих се народ грози и гнуша... Ноћне трупе опрезно се повлачаху поред Фотографије преко од „Малих Новина" и куће г КуЈЈнџића. Прапорац иесник, даваше неке „плехове" од себе, а преФект начуљио уши, па жељно хвата те тајавствене звукове. Свет је шапутао: — Алал вера полицији!.. Море, да ње није шта би од нас и наше деце било! Ето ти би разбојница и нашу децу уценили!.. Ама, где се оно те положаре сакрише? Баће да су негде у честару тамо доле у самој башти!... Пст!.. преФект нешто наређује!.. И заиста чу се тих, ал разговетан глас „великог мандарина" богом благословене Којине полиције." — Ако неКе леао, а ви га убите ! Чујете ли, убите га! Прапорац — песник одскакута до своје

трупе, па стаде у званичној позитури декламовати заповест свога „мандарина:"

— Ако не&е леао, а ви га убите! Чујете ли, убите га! И тај је шапат ишао од уста до уста. Нега је ветар носио до стравичнога света, који се прибио уз кућне дуварове појединих, околних кућа. — Море, заслужио је „савски јуб^лар" орден првога реда, ако срећно ухвати ове разбојнике, шапутала је светина. — И титулу каваљера,додавали су други, ако буде само извео свој носао као што ваља! Једна муња сену. За час се указа лепа слика. „Велики мандарин" онрезно се провлачи норед уредништва „М. Новина! За њим тапка пранорац — песник. Не чује се ни двсај, ни шум њихов.

„велики мандарин' и стаде на жуљ

дрекну, успрапорцу —

У једаред тукну натраг, песнику. Прапорац полако опсова нешто погано, за тим се понизно окрете мандаринуи рече: „шта вам би" те тако из небуха дрекнусте? Мандарин поче млатати рукама, показујући нешто на земли. Прапорац се преврте. Његова милост, „велики мандарин" богом благословене Којине полиције, стао је на реп

једној змији, која се почела обмотавати около ногу усправљеног мандарина, а језиком тражаше срце његово. „Рђав знак, „шануће прапорац! „Чудновато знамење," мрморе ноћне тице По туцета „верних слугу" дало се на јуначки посао, те одвојише змију од тела великога мандарина. Ал срце његово беше рањено Крв је из ране лонила. На један пут! 0, шта то би ? П1та се то под небом учини? „Сви јазици воспљесните руками „јако преФект чуда чини међ нами! И сврнш се! М ндарин је ухватио разбојника, што је уценио Баџаковог сина! Прапорац је облизао три пута свој мали брчић, пљунуо на преФектову ципелу и одскакутао да издеље крст, на коме ће разбојнике ргеаети! Народ је одушевљено клицао. Сви јазици воспљесните руками, Јако преФект чуда чини међ нами! ТАБ10 Мандарин усео на кобилу која је „опружила шију, па гледа делију," и откаса у преФектуру. Доченао телеФон па шануће: Свршено је! Он је у нашим рукама! Н>егова екселенција марвени лекарсве брекће од радости; заборавио