Мале новине

БРОЈ 233

(„ИЕТ^ М*?Н38*5" О Гр» а а-ј Ј ^

НЕДЕЉАА 13. АВГУСТА 1889

ГОдИНА ц.

ИЗЛАЗИ СВАКИ ДАН

БРОЈ 10. П.Д.

ЦЕНА ЗА СТРАНЕ ЗЕМЈБЕ На годииу 30 динара На по године 15 динара На 3 ме § 9 динара Х.Е РЕТ1Т Ј0Ш11 Огласи јевт»нв, по потреби и оа сликама.

МАЈ1Е НОВИН

ДНЕВНИ ЛИСТ ЗА СВАКОГА Пр тплата из унутр. полаже се сгмо нод пошта

За Београд нема претплате — Лист се продаје на број

ГГиСМА и РУК01ШСИ ШАЉУ се ВлАСНИКУ „М алих Н овина" Топјичин венац бр. 17., на горњем спрату. Претплата се прима код свију пошта у Србији

ЦЕНЕ ОГЛАОИМА На ирвој страни од петит. реда 20. пр. дин.. а на четертој од петит реда 10 пр. дии припослано стаје 50 пр. д. од цетит реда ШШЕ 2Е1Т1ЈК&

За свако оглашење пла!а се држ таксе 20 пр. д.

ВЕЋИ ОГЛАСИ XIО иогодви.

Сву оиу штовану господу из унутрашњости, који нам дугују за огласе и којимасмовећ 2—Зпута писали, молимо да нам тај дуг што пре измире. Траже се три до пет дечака за распродавање „Малих Новина". Упатати у Уредеиштву. Вреднији могу зарадити 2—3 динара дневно. Јављамо штованим купцима „Малих Новина 44 да Је наш лист од сада редовно готов свако јутр у 7 часова и може се одмах куповати у администрацији „Малих Новина" и код разносача, а по продавницама најдаље до 8 часова.

ШРТВЕНИК 0ТАЏБИНЕ После трогодишње мучне, али и дурашне борбе, Друштво Св. Саве сиавило је 10 августа дан своје нобеде, свога успеха, свога узлета на моралну висину, на којој га већ више не могу домашити ничије ситничарске накости и недостојна сумњичења. Основано под напредњачком владавином, њему као да се уписивало у грех и само његово рођење. Сам тај <1>акг, шго се друштво појавило у добу напредњачке владе, био је довољан да га дочекају с хладним неповерењем баш с оне стране, откуда је с правом могло очекивати најјачу потпору. И ако је ово родољубиво друштво и сво јим уређењем, и својим анелом на све родољубе и саставом сво је управе, а поглавито радом својим давало несумњивих доказа да је далеко од сваке партиске тесногрудости, неповерење и разна сумњичења још су дуго трајала. Но друштво је продужило корачати већ изабраном сгазом чистог и општесрпског радољубља; на сва сумњичења оно је одговарало родољубивим делањем својим - и маглуштина ин

трига, пањкања и подмуклих ровења морала се развејати иред јасним зракама истине и добра. 10 авгусга нестало је и последњег прамичка ове загушљиве маглуштине, а друштво Св. Саве указало се на висиии као свегло сунце под разведреним и чистим небом српскога родољубља. Тога дана, којн ће бити записап у срећне и велике дане срнске, Друштво Св. Саве положило је темељ дому своме. Полагање темеља извршио је иаш млади Краљ. Али сем овога материјалног темел.а, слабог и трошног, на ма како био тврд камен од кога се зида, том приликом ударен је други један темел, много јачи, много важнији и значајнији, ударен је темељ духовии, темељ ум. л и морални, темељ свести, љубави, братства и родољубља српс ог. Краљ, намесници, чланови владе, г.1ава срнске цркве, великодостојници црквени и световни, нредставници свију политичких странака и група, представници свију сталежа, људи свију редова, богати и сиромашни, стари и млади, мушко и женско — све се то иекуиило тога свечаног дана, искупило се и ујединило око светог дела иа-

родног, коме служи Друштво Св Саве Слободно можемо рећи, да је 10 августа цео срп. народ, са својим младим Краљем на челу, раширио наручја своја и у њих пригрлио Друштво Св. Саве, још и више, он је отворио срце своје и у њега примио ово родољубиво друштво. О, хвала ти, добри анђ^ле хранитељу срнски, кад се у овим жалосним данима заваде и мржње нађе макар једно једино дело љубави, макар један једини посао, око ког се ево и купљају сви родољубиви синови срнски без разлике партија. Овај оишти одзив уччвио је те је Друштво Св. Саве постало жр веник отаџбине. ностало је оно свето месго гз;е ће од сада сваки Србин приаосити по могућству своје скромне жртве родољубљу српск м. Од то доба који год родољуб српски мисли о отаџбини својој, о народу своме и жели чим било иомоћи великом деду народног уједињења мора се сећати и ДруштваСв. Саве, предајући њему дарежљиве прилоге своје. Срби сећај ге се Друштва Св. Саве. Трудите се, радите, теци-

НАИС МИКУЛЕНОВА

од ЕМИЛА ЗОЛШ С францу СКОГ.

(наставак) Кад је довеслао до белеге, он дохвати прву удицу, и у том тренутку застаде и поглсда на Бланкарду, и Фридрих обрну поглед у томе правцу и виде врло јасно под јеловим грањем јздну белу мрљу. То је била Наис у белој сукн>ици, која се није хтела мицати са терасе! — Колико имате удица, запита га Фридрих ? — Тридесет пет... Ваља нам се пожурити! Он повуче најближи пловац и извуче прву котарицу. Дубина беше огромна, уже се ваздан отезало. Најзад извуче котарицу која при дну имађаше привезан камен да би могла тонути; и у њој почеше три рибе да скакућу као тицеоу

кавезу! У другој корпици не беше ништа, али у трећој што .је реткост беше једна мала „лангуст" која се жестоко праћакатне ! Тад се Фридрих одушеви, заборављајући на страх, наже се на чамац, очекујући котарице са радосним лупањем срца! Једна по једна међутим све котарице беху повађене у чамац; вода је из њих цурила, на скоро свих 35 беше ту. Било је најмање од петнајест ливара рибе, што је врло добар лов за мали залив Марсеља. — Е, сад смо готови, рече Микулен; сад се можемо вратити. Он брижљиво поређа котарице по зади чамца, потом узе. дрешити једро. Фридрих опазив то опет се уплаши и рече му да би боље било због јаког ветра да опет весла. Старац слегнув раменима рече му да се небри не ; зна он шта ради, И пре но што је разапео једрило баци још један пут поглед на Бланкарду. Наис беше у својој белој сукњи баш на истом месту. —• Тада катастроФа наступи од један пут као удар грома. Доцније кад је Фридрих хтео себи да престави ствар, сећао је се само, да је ветар од један нут надувао једрило, и да је све изврнуто! Ништа више се није сећао, сем да је осетио велику зиму и страх!!.. Он је спашен собвтим чудом: пао је па надувано једрило које

је пловило по површини воде. Аласи који су шг дели несрећу, дотрчали су и сиасли су га, као и чичу Микулена, који је већ пливао ка обали! Госпа Ростанова још је спавала! Нико јој не хте казати о опасности у којој је био њеи син! На дну терасе, Фридрих и чича Макулен, са којих Зе цурила вода, сретну Наису која је посматрала сву драму. — Ђаволске смо среће! викао је Микулен. Сложили смо котарице и пошли смо натраг... Не бесмо срећни. Наис сва бледа, и нескидајући погледа са оца рече му: — Да, да, нисте имали среће Али кад се иде уз ветар, онда знамо шта то значи! Микулен се разјари. — Лењштино једна, шта имаш ти још да говориш?.... Видиш добро да господин Фридрих дрхти од ладноће.... Ајд, одмах, помози му да уђе у кућу! Млади човек, због тога морао је провести читав дан у кревету. Мајци је се тужио да има главобољу! Сутра дан нађе Наису врло забринуту; она му рече да не може више долазити на састанак, али нашав га самог једне вечери у предсобљу она га сама узе у наручја и стаде га страсно љубити! Само му није хтела ништа