Мале новине

о томе, с којим је изасланик главног одбора путовао по Србији да од свију будућих кандидата узме реч и нотииснато. Но кад се о томе повела реч међу искупљеним првацима овде у Београду, нагало се веома угледних радикалаца који су се томе п отивили. Између осталих иротив тога су били Ранко Тајсић, Дим. Катић, попМилан Ђурић и јога повигае н>их. Сви ови људи смаграли су да је то сувигааоограиичавање личне слободе носланичке, и присиљавагаепосланика да морају одобранати и помагати у скупштини и такве посгупке владине, којењинапо сланичка савест можда не може да одобри. Тимпонодом развилесу се на скупу радикалних првака у Београду и дуге и огатре дебате Пало је и личних ирекора Г. Риста Поновић ирекорео је Ранка и Катића: „Нема, брајко, сад извијања. ЈГена је нонуларност! Јес, и ја бих сад х^еода останем једнако омиљен у народу. Алисадје ево ДОП1ЛО доба где се мора трогаити стечена популарност, јер се морају вргаити и та"ви послови, који у народу нису омиљени. А ви би хтели и да сте владајућа странка и опет да очуват у на роду онозиционарску популар-

ност

1(1

На то је Радко одговорио, да он пе гине за поиуларногаћу. Ако хоће главни одбор он бага може и да се не бира вигае и ДС1 »IV; <Ј XIV/Ч^АСгИИИ.. X. \Ј у пека узму слободно другога, он *им неће замерити. Али он не може нристати да министри раде гата хоће, а он да буде дужан пред народом брапити и правдати и такве радње министар ске, које ни он сам у себи не одобрава; и да их мора бранити само с тога, гато ће овај или онај министар увек успети да у клубу створи себи већину.

Г. Пагаић је рекао да се ра дикални посланици морају ноко равати решеп.има радикалног клуба, а ко хоће да ради у скунг штини опако како сама н,егова памет засеца, он нека иде но нова нред народ на иов избор иа ако га народ као таквог избере, онда иека се држи како је њему воља, а докле год седи у скупгатини као носланик кога је странкаизабрала — оп се мора покоравати регаењпма к уба у свему и свачему. Пало је и других и друкчи јих речи и прекора иоје ћемо ми овде прећутати. Они који су били противии овој безусловној покорпосги клубу, поглави то су нанирали на то, да ће се странка таком праксом мало по мало иретворити у просто оруђе владипо, те изаћи иста ири ча као гато је било с либерали ма, да министри дају тон странцн и странка мора но њима да се иивија, а не оии ио странци. То ће од начелне радикалпе сгранке начинити личну странку Пагаићеву или Грујићеву — и онда је радикализму одзвонило. Даље су говорили да оии не виде нотребу за ову безусловпу послуганост. Радикалима ће бити осигурана већина у скуигатини, а кад је то, оида гатасмета гато ћеу једном или другом питању њих неколнко и друкчије гласати. Практички од тога нема никакве гатете, а мећу тим то ће странци очувати карактер начелне, самосталпе странке. Мсђу тим гјшвни одоор, поглавито пак г. Пагаић, иастојајавали су иа томе да међу ра дикалним посланицима мора ила даги најстрожија, просто војнич ка дисциплина и то је гледиште одржало нревагу. Катић, Тајсић и још вигае њих нису то усвојили, пити су хтели тај услов потнисати, но ои је опет за то остао као регаење странкино, јер га је усвојио њен

закоиитп орган — Главии од бор, уз припомоћ већине других изасланика који су били на с .уиу у Београду, Да су ову опозицију створили други који слабији и неугледнији члан ви радик. странке, њино би „требије" било готово — њих би иросто изјурили из стра-ке, или их бар не би пустили да се јаве иа изборима као радик. капдидати. На јоднога Тајецћа п Катића, наравно, пије се могло тако ударити; њих су нримили за носланп е, и ако нису хтели нотиисати горњи услов. (сврпшћк се) о <»* БЕОГРАДСКЕ ВЕСТИ. Порушвн мост. Железнички мост код црвене реке, прекјуче. по што је воз прошао, порупшо се. Очевидци иричају, да се и онде приметио траг вештачке руке, којаје пшне отшраФила, стуб поткопала и друге неке припреме извршила. И опет има се захвалити строгој обазривости дотичиог машиннсте, што је за времена отклонио опасност, која је претила толиком свету иа возу. ❖ Тужен Управа вароши Београда тужила је суду уредника нашега листа за чланак „Шта је ово ?" у 256 броју „Малих Новина." Она је нашла да.једело казнимоитопо §. §. 103 и 104. крпвичног закона * Личне вести. Г. Петар Убавкић, наш млади вајар, приспео је амо из Рима, где се подуже бавно ради својих вајарских студија. Желетиједа више и не одлази из нашс средине. Он је, како чујемо, дошао ради Косовског спомепика, за који је и он израдио .један нацрт. Ми смо овај нацрт имали у рукама н можемо се о љему повољно изразити. У осталом ми ћемо у једном одидућих бројева оп ширније говорити о њему — Г. Стева Поновић, уиравник пештанског Текелијанума, стигао је у нашу нрестоницу, где ће пробавици неколико дана. * ! оложлз испит. Г. Сава Јанковић, секретар начелства округа чачанског положиоје правозаступиички испит.

Отпутовали. Од ономад почели су се кретати на пут иреседнинн бирачких комисија. Јутрос су отишли и они, који до сада нису били отишли. * Из војске. С времена на време доносићемо на овоме месту вести из наше војске, у жељи да она што потнуније одговори своме иозиву. Из органа штампе <Јпито се види сва озбпљност положаја, и нема сумн.е да смо ми у очи догађаја, у којима ке своју улогу, хтела пе хтела, морати играти и Србија, — дакле стојимо у очи догаћаја, кад Ке и Србија морати употребити своју оружану снагу, кад Пе морати ратовати. И баш у очи тих догађаја, баш у Сред свеонште наоружаности у Јеврони, баш сад се чују гласови да се наши меродавни кругови сиремају да нашој војсци даду нову организаДИЈУ- Ми против тога немамо ништа, шта више одобриКемо сваки корак, коме би смер био побољшање и усавршаваЈБС наше војске. Али никако не можемо одобрити да нашој војсцп дајемо нову Формацију и организацију кад се сваки час очекује да пукне, кад се сваки час пзгледа рат. Ми смо с новом, у војиика још не утврђеном организацпјом војске ушли у бугарски рат, па ето како смо прошли. Нећемо ваљда хтети да нас и нови догађаји затекну с новом ®ормацијом и организацијом војске, и да тако необучени, ненавикнути на ново стаље ствари у војсци залазимо у догаћаје, који ће бити судбоносни ио нашу домовину. Можемо нашу војску звати иародном, кадровском, и како год хоћете, али никад не треба сметати с ума да она треба и мора бити добро обучена и снабдевена оним, што јој за врсме рата треба као једној модерној војсци. Нека би нас какав рат затекао сад, кад се мисли војсци давати ново преустројство, онда сигурно можемо рачунати да нећемо имати никаква успеха, ако немаднемо и нораза, јер ћевојска бити у једном још несвикнутом стању, дакле бике неспособна да изврши задатак који јој предстоји. Зато смо ми противни евима могућим прсустројствима у војсци сада, у доба највеће озбиљности и затегнутости ситуације јевропске, те да се на тај иачин не нађемо у једном каламбуру баш онда, кад треба да смо најприбранији. Овим не велимо да је данашња

СЗШЗАК С ПРЕСТОЛА РОМАН ИЗ ЖИВОТА БАУШАНСКИХ НАР0ДА У 90 ГЛАВА — С ПОГОВОРОМ

(Лисац задржава сва арава)

(46.)

оави,

Изненађен и збуњен, кнез је зачуђено гледао у ђенерала, док је овај нродужавао своја заносна декламовања. — Видео сам га.. њега, најлепшег анђелка, који је, играјући се са сјајним звездама, с неба залутао на ову грешну земљу. У пустој долини саможивости људске расте усамљен стручак бела љиљана. Растужен неваљалством свога најмилијега створа — човек — једне благејесење ноћи стари бог горко је плакао у нревишњимвисинама својим. Једна његова суза канула је у ову пусту долину. То је била суза љу-

и на оном месту где је она канула израстао је овај стручак бела љиљана. Инокесан и усамљеи расте^он усред неизмерне, голе, неме пустиње. Сваке ноћи, кад звонце вечности огласи поноћ, тихо и нечујно отворе се златна врата небеска, а из њих излази ј дан од најмлађих и најмилијих анђелака божијих, те се у сјајном лету сиусти над овај усамљени цветак и окропи га бистрим капљицама рајеке воде од живота наточеие на врелу што из ^ред раја извире. За ти се мали анђелак претвори у малена славуја, етане на стручак љиљана и ту до румене зоре извија својим мским свиленим гласом најленше и најслађе несме љубави, док се у расвитак онет не врати у ведре висине небесне са којих је и сишао. . Али ено где се пустом пољаном вуче и гадно гамиже страшна змијурина мржње људске. Она право иде овом усамљеном цвету, она се обавија око његч, она издиже своју гнусну пљоснату главу и у бео пехар цожна љиљана изоацује свој смрдљиви гујски отров мрзости.,. . Све до сад ђенерал је у заносу своме говорио тихо, скоро шаиућући, само с јаком аФСктацијом и мимиком. Сад на један пут прогово,-, ри гласно, чието цикну и јуриу нанред. — Сине мој! - викну ђенерал — Сине

мој! чедо љубави! Ти ћеш бити човек и ти ћеш мрзети ! Ти ћеш ући у свет, иознаћеш живог и живот ће те запојити мржњом, и ти ћеш мрзети. Мрзи! мрзи јуначки, мрзи свето и неуморно! Нека ти мржња отрује сваку каиљу крви; сваки откуцај ерца твога и сваки иоглед ока твога нека је мржњом иросечен. Као што упал.ен вулкан издише врелу нару, тако сваки дах твој нека издише загушљиви отров мрзости, од кога ће се трава и лишће сушити и од кога ће тице небесне, у лету отроване, мртве на земљу падати. Отруј мржњом све што је у теби, на теби и око тебе, нека света мржња све обузме и нека ти она буде непробојни оклоп који ће те чувати од притворства људског, оклоп кроз који никад неће пробити опасан и штетан осећај човекол>убља. После ових речи, изговореннх бурно и страсно, ђенерал наједаред стаде, клонуло опусте низа се обадве руке, а глава му малаксала пади на прса; он изусти полако очајно.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)