Мале новине

Вгатили С9 Француски посланик, г. Патримонио, аустро-угарски консул, г. СтеФани и инспектор наше железнице, г. Станковић, — допутовали су прексиноћним бечким брЗ им возом у Београд. * Прочео се јуче по вароши глас, да је кнез Фердинанд побегао из СоФије. Међу тим један телеграм из СоФије од 27. о. м., који смо тек јуче добили (в. телеграме), тврди да кнез иде у Ебентал у посету својој матери, заједно с више чланова своје свите, и да је у том смислу издао прокламацију на народ бугарски. Кнсз је јуче у јутру око 2 сахатапропутовао овуда оријент експресом * ВИинистарска седница. Јучеје била министарска седница, на којој је, како веле, присуствовао и г. Пашић На решавању, свакако, морала су бити веома важна питања. * Претрес У суду вар. Београда (у I одел>ку) 12. октобра ове године расправљаће се кривичним путем једно по правнике интересантно питање. То је аФера у продаји имања пок. Девића, о којој смо ми ту неки дан саопштили нашим читаоцима, да је касациони суд оснажио решење варошког суда, којом је извршилац продаје ставл.ен под суд и у притвор. Том смо приликом укратко изнели како ова ствар стоји и казали: да, ако има кривице до извршиоца што је продају одложио те је имање доцније јевтиније продато, онда са свим нриродно, морају бити нриви и сви они који су у тој продаји учешће имали, а не само извршилац, тим п ре кад се зна, да је продаја вршена у присуству члана извршног одељка г. Ђ. Радовановића. И овом ириликом кажемо : да чекамо да суд каже своје .. . крив — не крив. * Враћа се. Како дознајемо, ових даиа враћа се из Француске архимандрит г. Фирмилијан , проФесор богословије: Он је у Француској пробавио неколико месеци по налогу министарства просвете ради ироуча вања устројства тамошњих духовних завода, што ће свакојако бити добро дошло ири преустројству наше богословије, које се питање већ толико времена не скида с дневног реда.

ПИСМО УРЕДНИШТВУ Госиодиие уредниче, Молим вас будите тако добри те у вашем цењеном листу дајте места овим веколиким речима, у којима се садржи истина, за шта вамја јамчим. Јуче је Њено Величанство Кралшца прошла кроз Кнез Михаилову улицу. Свет који се ту десио, поздравио је Њено Беличанство с поштовањем. Ту се десио и г. Пера Ђорђевић проФегор и квалиФиковани посланик владин с госиођом. Мислећи зар да се образовање и слободоумље састоји у иеодавању поштовања чак и онима, који су то заСлужпли, он је метнуо руке на леђа и веома дрско жмиркајући посматрао Краљицу и с подсмехом посматрао оне, које су Њено Величанство поздрављали. Од једнога ирОФесора бар могла се очекивати толика учтивост да се бар не смеје оиима, који су је поздрављали, кад већ сам није хтео да је поздрави. 28 Септембра 1889 г. Београд Јед^н српски рањеник. I ИЗ БАЛКАНИјЕ — Бугарско питање. Један полузванични коминике нолуслужбене „Вгиппег Мог^епров!" говори о бугарском питању, па се вели да је тешко дати разлога, од куда је у носледње време у новинама потекло питање о иризнању. Као извесно може се узети, да се у меродавним политичким круговима нигде не осећа потреба да се уђе у дискусију, но шта више и сад иревлађује тежња, да се дотичном нитању докле је год иогуће одузме сваки спољни додир. Даље се у коминикеу вели : „Ако се потврди да је — као шти се често тврдило — порта сама ушла у оцену да ли није време да у нитању у призпању учини прва корак, који њој припада, и да избор Фактички владајућег бугарског кнеза са своЈе стране легализира, онда би тиме без сумње и за остале си ле потписнице било дато новода да нитању ближе пристуие. Какав би положај онда заузеле ноједине силе не може се иозитивно рећи. Фактички кнежевско питање тиме још дуго не би било решено, јер, као што је по-

знато, законитост избора кнежева не одлучује се већином, већ зависи од једногласног иристанка сила потиисница." Даље се у доиису означује као чудно што се бриселски „Нор", који стоји близу петроградскои кабинету, заузима за мишљење, да би признање кнеза Фердинанда од стране Порте значило што и повреда берлинског уговора, на наводећи одредбе тога уговора завршује речима : „Пошто се законитост избора кнежева не може добити без повреде правне логике, изгледа даје ван питања право портино да призна онога који је изабран. Ова извођења су без значаја кад се узме у обзир, да питање о признању није на дневном реду и да ће тешко у кратком року и сазрети ; али ипак изгледа да никад није сувишно да се право стање ствари сачува да не постане нејасно, од чега очигледно пати схватање „Нора". — Из Бугарске. „Балканска Кореспонденција" има од 17 о. м. један допис из Софије, у коме се говори о несугласицама и.змсђу кнеза Фердинанда и министра сполших иослова г. Странског. Кнез је желео да г. преко Начовића изјави своју благодарност цару Францу ЈосиФу на речвма, изговореним у делегацијама о Бугарској-, док је г. Странски желео да се то изврши преко аустриског дипломатског агента у Софији , г. Бурјана. Као што „Балк. Кор" из ноузданог извора дознаје, баш је г. Странски хтео да се та благодарност изјави преко г. Начовића и на то полагао вспику важност, док је кнез хтео да то учичи иреко г. Бурјана „Г. Странски је енергично бранио своје гледиште, што је у толико природније, јер је очевидно да би се понизила улога г. Начовића, ако се то не би преко њега учинило. Г. Странски никако није могао на то нристати, у толико нре, што се ствар тицала једнога агента акредитованог код једнога двора, од кога Бугарска има право очекивати впше но од сваког другог извесна призрења. „Положај балканских држава такав је, да се ни једна од њих не мозсе тако лако одрећи ма какве користи, кад је држи у руци." — Бугарсни резервисти, како-јавља „Балк. Кор.", путптени су 25 о. м. кућама, јер су маневри довршени. — Бугзрски зајам. Говори се да ће бугарска влада закључити с ба-

роном Хиршом зајам од 20.000*000 динара. Ради тога је у Софију отишао маркиз Абзак, који има с бугарском владом да води преговоре о томе зајму. Веле да је кнез Фердинанд веома вољан да се дођ е до споразума с бароном Хиршом. Новац би, дакле, био из аустриског извора. Говори се да се такви исти преговори воде и с Отоманском банком у Цариграду. ИЗ БЕЛА СВЕТА — Хипнотизам. На једном шведском суду десио се овај одиста чудан дога1;ај. Неки ђак тужио је суду једног лекара што га нодвргава хипнотизму. Кад је лекар дознао да га је ђак тужио, он га одмах опет хипнотише и зановеди му да одустане од своје тужбе. Лекар је исто тако хиннотисао и све сведоке, које је суд позвао да сведоче против лекара, и тако је учинио да су потирали све оно што су раније рекли. Судије услед тога нису знали шта да раде и нису могли донети никакву пресуду у тој ствари, јер није било довољно доказа. — Иошганске мврко У идућој 1890 години поштанске марке славе своју 50-то годишњицу. Као што све у свету прославл.а свој постанак, тако и марке треба да славе своју појаву међу људима. Заслуга припада проналазачу поштанских марака Џемсу Лзмарсу, штампару из Динција који је умро 1853 год. —Прве марке појавиле су се у Епескуја по том иа годину дана у Америци и Швајцарској. Тек доцније појавиле су се по другим државама у Баварској Белгији, Француској итд.

СМЕСИЦЕ — Сме ли жзнсиа допуст^тн удварања себи ? То је питање поставило уредништво једнога листа, па је на то иитање добило од својих читатељака више одговора. Међу свима овај је најзанимљивији : „Ја сам одлучно нротив удварања, јер ја мрмрзим „конвенционалне лажи културног човечанства А шта је удварање ако не лаж, лаж и лаж. Истина и поштење морајуједном победити у модерном друштву г , а та победа значи пораз свију удварача. — Пријатељица истине".

<0

СИЛШК 0 ПРЕСТШ РОМАН ИЗ ЖИВОТА БАУШАНСКИХ НАРОДА у 90 ГЛАВА — С ПОГОВОРОМ (Писац задржава сва ирава) (53.) Ђенерал се опет окрете слици. Он нрво поче говорити тужно, полако, достојанствено, декламујући реч по реч; после је говорио све брже, све живље, док најпосле пе прође у буран, киваи, срдит говор, као да се с неким свађао. — Без главе — поче ђенерал тужно лежиш без главе : „Гордо лежи велики војвода, Под кључевима крви благородне, Ка' мало пре што гордо иђаше, Кроз дивл.ачне тмуше азијатске

Гутајућ' их ватреним погледом; Ка' мало пре што гордо иђаше, К светом гробу бесмртна живота, Нрезирући л.удско ништавило, И плетење безумне скупштиие" . . Пошто је издскламовао ове стихове, ђенерал обори главу и оста тако неколико тренутака нсм и непомичан, за тим продужи. — Велики кнез, славан човек, мученик; дали су му*име „блаженопочивши", скупљају новац да му споменик иодигну, најпосле прогласиће га за свеца, а баци ће вечито проклетство на оне што су га убили . .. Ђенерал <пет диже очи на слику. — Али шта ћу ја овде ? — викну он, показујући прстом свој лик на слици — Шта ћу ја овде? Ја немам ту никаква посла, ја ником нисам крив... — Ја га нисам убио! Камо? где је крв? Моје су руке чисте.... Ђенерал диже руке и кад на десној шаци опази мало крви, он се чисто трже и страшљиво стукну натраг од слике. — Крв! — викну ђенерал — крв, али ово је моја крв... Ја нисам убилац, Он се сам убио; убило га његово зло... Ђенерал је садговорио кивно; јетко, и та-

ко брзо и задуваио да га је већ тешко било разумети, јер је махом гутао последње слогове у речима. — Јес, хтео је да се дигне, да се прослави, да овековечи спомен, да буде цар балкански; он је био немирна глава, онасан човек, турској царевини претила је опасност од њега, она је просула паре, и он је убијен... Ко то каже ? Није истина да сам ја узео паре; то је лаж; развукли су други; јес други; ја имам записку, ја могу доказати, ја сам био само носредник... А и шта је двадесет хиљада дуката ? зар је токакав новац? На такве се ствари милијуни троше. Шта је двадесет хиљада? Па и то је давано све по мало. Наша је ситничарио, можда је и сам крао. Ја ту нисам радио за новац. Ја сам се машао много више. А Турска је морала. Она је сваки час могла планути. Морала је да се брани. Она је имала право; она се бранила. Свак има право да се брани.... Шта? Шта хоћсте ви? Њу да нападају, а она да ћути и да седи скрштених руку. То није нико луд.., И зар сам ја ту био сам! Та ја сам ту био тек само један од стотине. Истина, један од главних, ја сам водио — али ту је било толико л.уди старијих, иекуснијих, давнашњи државници, саветници..., И какав је то грех. Турска је наша сузеренка; султан је наш цар; наша је дужност...