Мале новине

Ноћ између 7 и 8 октобра провели смо на ногама. До два часа смо седели, разговарали, писали. У 2 часа почело је спремање. Воз је полазио у 6 чис. Од куће је, дакле ваљало поћи око 5 и по часова. Све то још у вече, тачно је и разговетно растумачено момку и заповеђено му да се побрине, да на време дођу кока која ће нас одвести на железницу. Међу тим тек је било прошло 3 часа, кад се код нас у ходнику зачу некаква дупа. Изађе Д. да види шта је. У ходнику нађе неаознатог човека. Између њих се развије овај разговор, занимљив као карактеристика наших Фијакериста. — Ко си ти, пријатељу, и шта ћеш овде ноћас ? — Ја?! ја сам, господиие кочијаш. — Какав кочијаш ? који кочијаш? — Па кочијаш, госиодпне, Фијакериста, што ме синоћ ваш момак погодио да возим господина. Мислећи да ће бвти каква ногрешка, Д*. унита кочијаша : — Како је име госиодину когаћеш возити и ( знаш ли куда ћеш га возити. — Море прођи се ти господине тога затшткивања. Не знам ја ни кога ћу возити ни куда ћу га возити, знам само то да ми је момак рекао да дођем само да возим господнна. Истина, он ми Је рекао да дођем у 4 сата, а ја, као велим, аа сваку сигурност, да одем једно но сахата раније. Д*. викне момка. — Бог те видео, што он досео кочијаша још око по н ћи? Није ли ти казано да воз подп.ш тек у 6 часова. — На... јест... господине, знам да воз нолазп у 6 часова, али као велим није згорег, ако Фијакериста „засваку сигурност" дође у 4. (Доцније ћеш видети шта нас је коштало ово њино „за еваку'сигурност".) Шта да му радиш ? П риметиш ли му што за тако глуно разумевање наредаба, он ти одговара шеретски: — Е мој, госиодине, да ја све то тако лепо знам, како ви причате, ја бих био митрополит, а не слуга. У П аризу има преко три хиљаде улица у свакој улпци по 50—60 бројева (кућа) и бар 2—3 хиљаде јавних зграда. Седни у ма који париски фијалмр што стоји на улици и кажи кочијашу ма коју улицу и ма која број куће у тој улици, париски фиакериста не да ће те одмах без

икаквог распиткивања одвести куда желиш но ће те још однести најкраНим и ннјаречим путем. У Београду седи на Теразијама у Фпјакер п рецп коч^јашу: „вози ме у министарство просве1в" — београдски Фзјакернсга ће бденути, гледаће те зачуђеао и питаће те : „Ама, где ли му т > беше министарство нросвеге — нешто му нисам вешг!" А то „мииистарство" ено га на 50 корака од њ ^га, види се с места где тај ФПЈакериста стоји по вас дуги дан. Такав је бпо и овај наш кочијаш Дошао да возл, а нати зна ког* ће возпти, ни куда ће возити — То је могло бити на станпцу. али је могло бити и у Смедерево, свеједно, он не разбира — он само зна да има да „вози господипа." Притврдимо кочијаша да чеко, па нродужимо спремање. ; Ирође сахат, прође и два. Кочп!јаш отворн врата иолаао, и промоли главу унутра и јави : | — Напољу већ свавуло, господине, I похитајте, олоцнићемо. Н »редим да се крећемо. Било вас се исиупвло 5—6. Свак сподбије по што год од ствари те сиђемо иред кућу. Ствари набацамо на кола, нас четворица седнемо унутрч, момак седне спред с кочијашем... Збогом!..

Збогом!.

Због^м!... Срећан пут! ! У здрављу..,. Збогом!... да нутујете... — чуше се журни ноздрави и праштања, кочијаш питну ,,ђи" и кола се кретоше. Да л пођоше, да л не пођоше, тек на један пут иредњи точкови жесток > хакнуше у некакав пзбрежак, а наше четири главе у колима полетише једна другој ва сусрет све четнри се скунише у једиу гомилу и једна се другој поклонпше, гаравш, пошто су се прв> енергично куцнуле, ваљда да он обају своју уаајаину чврстоћу.... Нрво одјекну међу нама једно опште „уф" !" — С тој ! шта је ово ? Куда ћеовај? — упитам ја, јер кола бејаху окренула унраво у један зпд. — Јамачно хоће преквм путем, рече неко нз кола. (Наставиће се)

Позориште и његова Управа Пигие Љубинко (наставак) II Молимо наше читатеље, да нам не замере, што ћемо прећи преко уштеде на једну врло важну око.1ност, кеју смо били превидели, кад смо говорили : о ночччру иозориштном. Ми ћемо се вратити на уштеде, као и на онај додатак, што га имају г. Шаичанин и г. Пинтерогић, на ће мо безпристрасно изнети наше гледиште »које у овој ствари заступамо. ј! Ми ће мо да цитирамо иеке члаI нове из правила|позориштних од_1879 год. бр. 1084 које је нодпиеао тадањи Министар Просвете г. А. Васил>евић. У члану 79 поменутих правима о новчару стоји ово: -новчар иродаје билете на каси, иа ујутру аосле иредставе полаже благајнину рачун, п ред је новце, и враКа неиродаие билете. Ради безбедности аозоришт не касе, нов чар даје кауцију увредности 100 ду •< ат.г којаможе бити у државним обвезнпцама, и у иоузданој ирибелешци на неаокретно добро. А у чл. 81 истих правила стоји: рчди бољвг надз<ра, благајник и новчаз не могу бити састављани у једној особи. Овако стоји од слова до слова. Дакле слушајте поштовани читатељи : благајиик и новчар нв могу бити састављени у једчој особи ! За што? Ради бољег надзора — контроле, тако је тамо објашњено. А како је данас ? Шта видимо у Позоришту? Видимо, да је г. Пинтеровић више од 9 година и новчар и благајник , дакле обе те службе састављене су у једној особи у особи г. Пинтеровића. Ко је овде иогазио правила, која важе као закон ? Ко је овде пљунуо у лицејадноме акту, који служи глумцима и глумицама као светиња ? ј§ Одговор је јасан : Позорихима уар чва Да се овде мало зауставимо. Ми ће мо занитати ово : кад може један чиновник да се да под суд за 7 динара, или, кад може чиновник да се казни што није извршио наредбе свога старијега, онда питамо: може ли и ово без казие остати ? Ми тражимо у име правде реда

у позоришту и закона земаљских, да се ово учини : 1) да се потргну на одговор виновници тих неиравилности и по закону казне. 2). Да главна контрола изврши преглед свију новчаних акта * осталог рада у позоришту ; 3). Да се новчар, сходно правилима позориштним одмах постави ; 4). Да се г. Пинтеровић уклони са места позориштног благајника ; (ако је за вајду доста је аговао и иашовао) п 5)- Да се глумачки пензиони Ф' нд нрегледа: колико има готовине, да се сравне сви редовни улози појединих чланова од времена, кад је фонд установљен па до данас. Тако исто да се сравне и улози отпуштених, умрлих и оних чланова који су драговољно позориште напустилп, и најзад, да се види : где су они80100 дуката цес. што су чланови позоришни нре установе Фонда од невања заслужили, и као темељ томе фонду положили ? Ово је све од преке нотребе да се што пре изврши — — — Сироти гумци и глумице! Одвајају од својих уста, прилажу редовно у свој фонд као и други чиновници само да имају потнореу старости. Мисле: кад снага клоне, кад се тсло умори од напора и борбе, да имају су чим у својим потоњим данима проживети, па — ништа ! Анта Рпшачевић, вредни и ђевијални сликар позоришни умро је у беди и сиротињи, а за собом је оставио ситну, нејаку дечицу, и уцвиљену супругу. Он је улагао у фонд редовно, па ииак његова породица није до данас добила ни 10 пара на име пензије. Па на шта је онда тај глумачки фонд ? Каква је његова цељ ? Шта се с њиме жоће? (ваставиће се) -а8>«ав»Обичаји у српској војсци (свршетак) 4 КАПЛАРСКО ГОСПОСТВО Ко је виц или каплар, тај је велики господин. За поднареднике и нареднике п да не говорим. Каплар заповеда овако:/елам војник

СШЗАК С ПРЕСТ0Л& РОМАН ИЗ ЖИВОТА Б/ШАНСКИХ НАРОДА У 90 ГЛАВА — С ПОГОВОРОМ (Писац аадржава сва арава) (62.) С поља дан, а изнутра сјај од лампе мешали су се и градили некакву жућкасту, прљаву ненријатну светлост, која се разливала по целој соби, и давала ј'ој изглед капеле, у којој' је кнез изгледао као мртвац. Блед као смрт, с упалим образима и затвореним очима, он је изгледао као мученик кога су сву ноћ гује пиле. Дисао је .дубоко тешко; уста му се болно и жалосно укосила на Ј 'едну страну, а крајеви усана повели се доле, као оно у детета кад хоће да заплаче. По лицу га пробиле ситне капље хладна зноја Жала га је било погледати. Изгледао је као тешки болесник, измучен дрготрајњим стра

дањи. Ја сам стајао над њим гледао га и чист« се нађох у неприлици. Нисам знао да ли је будан или спава. — Ваша Светлост, прошапућем полако. Он не одговори ништа, нити се маче. Спава, помислим у себи и хтедох се уклонити, кад на један пут кнежева уста узеше мрдати. Он диже руку и понесе је глави, на јеопет малаксало упусти те паде на диван. Дубоко уздахну и простења као тешки рањеник, а за тим не отварајући очију, узе тихо, али јасно говорити нешто. Ослушнем и разговетно чујем ове речи: „Сироче! јес, ја сам сироче! ја немам никога свога. Ова гадна тичурна чупа ми срце. Што је ко не отера! Не! Мене нико не воле искрено! Нико за ме не мари!.. Снекуланти! Сви су гадни спекуланти. Сви грабе себи. Мени се удварају само да ме бол>е преваре! За што ме пуштају сама! Пуста шума, пусто поље... пуето море! Ја < ам лутам по тој пустињи! Сам, сам! сам! Остављено сироче! Остављево саморано срце! Тешко мени, тешко мени". На његовим затвореним очима указчше се' еузе На дссном оку Ј *една се суза полако скунљала на затвореној тренавици, бивалаје све већа, све већа, најпосле се скотрља низ образ и остави мокар траг по њему. Видео сам да спава и бунца. Тешко ми је било да га гледам. — Окренем се и полако изађем.

Рака ућута — И то Ј *е све било данас? — упита госпођа промењеним гласом. — Сад, по једног сахата — рече Рака. Госпођа се окрене вратима и обриса марамом очи. — Право вели — рече она, окрећући се опет мужу и Раки — Право вели, да Ј *е сироче, и да за њега нико не мари. — Е, право вели! ^Његово право! — рече Растислав презриво пошто је целу ову причу Ракину саслушао мирно и равнодушно. За тим настави, осврнув се Раки: — Чујеш, звао сам те да се нешто разговоримо. С пажњом сам саслушао ову твоју причу. У неку руку ово Ј *е као наручено и добро је дошло што се овако догодило. — Боже! — рече госпођа зачуђено и тиме прекиде Растислава. Он јој се окрете — Знаш шта, СоФија, ти бисадмогла ићи —рече Јој он, — Ако имате какве тајне, ,"или ако вам сметам, ја могу и ићи — рече она хладно. — Којешта, пред тобом тајне! — рече Растислав здовољно. Није то, но ја сад имам с пошом, (Растислав и Рака као што смо већ саомснули били су пошанци) па као велим биће ти досадно. (наставике се.)