Мале новине

да ме полије, изује, или намести кре • вет итд Војници морају и — слушају. Мој собни старешнна беше чудан човек. Кад каже: „један војник да ме изује", на ако случајно дођу више њих, онда тупе, говорећи: „Ја сам звао једног". Други иут кад тако заповеди, онда једчн војник ослањајући се на другог не оде, — опет <)ије. Зађе редом на их изудара шамарима — где дохватн. Иначе, ако га мрзи да устаје са кревета, каилар их поређч у Фронт и зановеди да се сами међу соб ш туку; ади тако, да прп тучеау не смеју Ф1лити један другог, јер ће онај, који друга жали добити највећу „порцпју" шамара. Према такој заиовеста, сваки гледа, да што боље запне и удара свога друга, како се не би сав гљев каиларски после снустио на главу његову. Овај каплар био је просто звер. Кад каплар направи цигару, на нема палидрвца да запала , онда каже: „једну машину"! Ако нпк 1 ) од еојнпка нема код себе, морају сва трчећпм коракам изаћи из собе и тражптп палпдрвца. Док не нађу не смеју се вратиги у собу. 14. Августа 1887 г. С. Ђ. каплар тражио је машапу, Вико није имао п за то су војница трчећпм кораком пзашла пз собе, сшо је остао В. А. у собн. Овај је војнпк дошао пре неколико дана, па није знао, да то сви собари морају тражитп. — Зар се то свињо тебе не тпче? Зар тп тако слушаш моју наредбу.? загрме С., дозва га к себи и опали век>лико дсбрпх шамара. Прошле годпне један војпив ми иричаше ово: „ми смо имали једног жаплара, који је имао обичгј, да га у вече косилни чеше ио табанима Еад хоће да спава. Т,> је чинио редовно свако вече. Посилнв га је чешао догле, док каплар наје заспао. Овај случај — пример потсећа ме доста на једну жпвотињу... вепра. Јер кад почвемо вепра да чешемо, оч <егне; ако ли дуже чвшемо, онд<* ће он учанита шт> и каплар — заспаће. Кажу да је овај каилар из Пар — Један впц хоће да ручч, сео је на траву н метнуо порц^у нреда се. Прохтело му се да ужива. Кчко ће? Не зва пи он!. Сети се. Дозва војнпка, в )јник седе и један другоме окрену леђа. Виц се наслони на леђа војничка и руч^ше. А војнпк Држаше порцају пуну, није смео ни

Да мрд'е, а к.мо лп да руча. Та за Бога виц ужива! Војник му је на^он. Нећу да помињем како сва собари стоје докле једна лвчност руча собни старешипа, нити ћу сномињати како цео вод пере ноге своме воднику и како сви морају да носе умиваоник Лепеницу, н тамо воду да нросипај, него ћу навести само још један случај. — Покрите ме! зачу се глас капларов. В ојнвцр потрче, намештају га увпјају, као мало дете да не озебе, Каплар налази мане; они брже боље поправљај, док једн >м не удесе по вољп г. каилара. Заисга је ово био неки господпн, који нпје могао сам да се покрива, већ Је за то употребљавао војнике5 УНИЖАВАЈУЋЕ КАЗНЕ Поред телесне казне постоји у војсци 10Ш једна врста, која униж«ва војник^. Овахве казне пзмишљавају каплари, да се мало насме;у или нашале са војницпма. Так:>: Зар ие унижава војннка, кад га ка плар одреди, да лаје на лампу п да облеће око ње? Или да држа дрво у устима па да режп. Зар не унижава, војнпка да хвата устама мушаце? Или да буде петао па да кукурече. Каква је то заповест нли управо, дрскост, да каплар заиоведа в -јнику, да полиже прах са обода лампе или пећа? Ону нрашпму не сме да иснљује већ мора да је прогуне. Како изгледа то, кадједан потноручик тера во.нике да мирашу боцу па за тим да је држе у зубама? У мојој соби дееио се овај сдучај Ј. С. кчплар казни једног војнпка да ст >ји на једној нозн, алн так > да се војник нопне на нећ и ту казну да издржп. Канлар је седео на кревету и сеирио. Да је какав јсељак, могло бз му се и опр.стаги. Али пусго вар >шанпн. — Жалост! Чуо сам и ово. Мислпм да ће вам ово изгледати чудно, али веле даје било. Каплар је казнио једног редова кољаника. Војникје морзо бати за „ћеф" капларов и коњ, метнули су му седло на леђа, иа га је онда један војник јзшио, и он је бао за неко време четвороножна животиња. Сирома војник! Једног војнпка ухвати грознпца у вече. Вану дође на „памет 14 да му

овај пгра. Војнпк га је молпо н кумао, да га оставп на мару, јер му све тело беше малаксадо. Модбе нису помогле. Шта више плакао је пред капларом, та ни то није помогдо,морао је да нгра. Други »ојници нису смеди ни да се заузимају. Та како би смеди редовп претпоетављеном да праве примедбе?! Белешке завршујем. Сад је јасно: зашто родитељи жале кад сво]у децу гиаљу у војску. Они све чују што се дешава у вој 'ци. Како пм синови бавају тучена, како се кажњавају, како лају на дампу, п т д. на онда пмају и право. Петомесечар. ДРУШТВО СВ. САВЕ Захвалност Управа Друштва Св, Саве добило је на име зидања Светосавског дома. и ове прилоге: 1. Пододбор Друштва Св. Саве у Гор. Милановцу, послао је као приход од приређене забаве 143 дин. 2. г. Тихомиљ Ј. Марковићов. 100 динара. 3. г. Јовица Барловац трг. 100 д 4. Нчсл:еднице нок. Симке Милосављевића 100 динара. 5. г. Крисмас срп. конзул у Лондопу 63 динара. Ј 6. г, Либен срп. конзул у Ман честру 03 дин. 7. г. Арса Пајевић књижар у Н Саду 50 дин. 8. Јагодиаска ошнтина 50 динара 9. Настас Тадић трг. овд. 30 дин. 10 г. А. 3, Јовичић секретар срп. посланства у Лондону, 20 динара. 11. г. Стеван В. Поиопић секретар мин. народ. привреде 10 дип. 12. Ат. Георгијевић нензионар 5 динара.

Управа Друштва Св. Саве изјав* љује свим имевовапим дародавцима велику захвалност на њиховим прилозима. ДСС. Бр. 1362, 27 октобра 1889 год. Београд. Запредседника: главног одбора Друштва Светог Саве Андра ЂорђевиЋ

к у

Дукат . . . : 5.80 Наполеон 9.45 Срц. лутр. 3% дозови 37.75

КАЛЕНДАР

Поиедељак Правоелавни 30 Анастасија Аврам Католички 11 Март Сунце издази у 6 с. 39 Сунце залази у 4 с, 21 Пос. четврт. 5 Да 12 1 /,, ноћ Ц1 али едо краја овог меседа дан окра&а а за толико и ноћ одужа.

Дописне карте за Србчју Просте стају 5 п. д. а с пдакеник одгв вором 10. ц. д. за међународну цреписк? у 10 п. д. и 20.

НАРОДНА БИВЛИОТЕКА отворена ја сваки дад од 8 до 12 сати пре подне.

Завод код Кинеза

Ио одобрењу Управе вар. Београда од 20 септембра ове године бр. 1552 отворао сам овди у Београду канцеларију за посредовања нзвешћа и набавку млађих, У тој цељи стојим поштованом грађанству на услузи. У исто време јављам, да дајем новац на задоге. Д. М. Руссо посреднпк у кући г. Андрејевића сп<1ам „Кодаца

ПОДЛИОТАК 7КРАДБНА СРПД ПРИНОВЕТКА од В. И. Нвмировића — Данченка (с руског) IV. Даљв с пута! — Но, једнаки цакд>п?.. — Не... Просто ружна... гата вашо са свим ружна... иаказа... Како ме није разумео по првом трепету гдаса !.. Он се само з кнкота. — Можеш бита кодпко оћеш наказаста... Колко оћеш!.. А ја те опет за то љубим. Ти си боља од свију тих женскиња, које ја знам. Ниједвом од њих није ми бидо тако добро, као с тобом. Напослетку, погледај има ли ма ко тако лрелестну ручпцу, такву ножицу ?

0, како сам му бпла благодарма у том тренутку! Бпла сам тако срећна! Но при свем том хтеда сам довести свот тријумФ до краја. — Чуј ме, је ди истина, да си водео Л.идочку Шатид >ву ? Он се зажара. — Откуд ти то знаш ? — Слушада сам. — Исгина је. Хтео сам је узети за жену, док се ннсам с тобом упознао. 0 Л.идочка, јадпа Лидочка, камо ми те је бвло жао у том тренутку ! Осећах да сам преступница, ја сам украда бд тебе твоју срећу; на како је био за мене сдадак, како утешан овај преступан! Савест 'л<»ја ћутала је. И сувише сам била нзмучена, уннжена, увређена, да би имада ведикодушности. Ја нисам саао љубида, ја сам се светила мојом љубављу! Кад је он заспао, ја отворих завесе спаваће собе. Мишљах да је већ зора, да ће се сва срећна ноћ ск р) свршити. Не, ноћ је још царевада иа прозора и само је ружачаста светлост Фењерова трептала и бацала своје зраке на некп мебел, на тамно -црвени ћидим, на вратне кадиФене завесе, на позлаћене прОзорске бадке. Подигох се на дакат и дуго га гледах. Он

снажно дисаше. Уака од кошуље беше раскопчана п бајни његов врат беше видан. Танке наздрве шираху се. Испод полуопуштених тренавица чпњаше ма се да видим ватрена ноглед. Коса на глави слеп ла се; оштро нацртане веђе давале су неку смелост том прекраспом, и у сну анергичном лизу. Заборавида сам казати, да и ако сам са њим бида под маском, он је дејствовао обратно, он је скидао преда мном ту образину мргве мирноће и презирућег равнодушности, какву су код њега видеди други. Са мпо* он је био онакав, какав он јест. И одједном, ни тамо ни овамо, менн /ошла у гдаву некаква смеда масао. Оћу да скинек маску! Кад каже, да му је све једно каква саи; кад он љуби моју душу, мој ум — нека види в мене саму. То ће ме уверити о мом коначвок тријумФу. Може лв му дати тодико среће ха Лвдочка, та депушкаста дутка ? Има ди она тодико огњч, страсти ! Јадна, јадна ЈГадочка !.. Да, скинућу маску, скинућу је пред зору. Он се мадо промешкољн, пружн руку на мене и спусти је на узглавник. Како је то креика, како депа рука! Ја једва чујно полнгох маску, наелонпх свој образ ва његову руку и тако и премрех. Кад ба отворио очи. он бп ме тог часа видео онакву, каква сам. Не, још је рано. Опет привезах маску и стадо љубит.и ту руку, која ме је тако чесго и њежно даскада^ ( Н аставиће се)