Мале новине
тху начинити, делећи имена по иола, али наши Београђани имају свој ро]>ени укус. — Слађи им је Милован од Милана, и имају више наклоноети сирам дејствителних ироФесора, но спрам бившух краљева. У осталом — нроФесор, иросветотвор, нросвета, све је то једно другом тако близу — па за што Милован не би могао бити мио и из љубави спрам просвете ? Све су то могли бити озбиљни разлози да се Милован иретиостави Милану, али је евакако било и других разлога. Али пре но што би Београђани изнели све своје разлоге за што пису бирали бив. краља Милана, вредно би било видети какви су равлози оних, који су га кандидовали и који су га хтели бирати. Вбиља! — Шта ће краљ Милан у скупштнни ? На ово иитање не може се озбиљно одговорити нразним Фразама о томе, какоје „лепо" и „демократеки" кад чак и један краљ седне на скромну носланичку клуну; како би то било „крунисање српске уставности", и „најбољи доказ да је глас народа глас сина божија". Српском скуиштином или веје или не веје демократски дух. Ако тога духа у њој нема — краљ Милан неће јој га јама^но донети. Јадна би то била српска скунштина, а још јадннји њен демократизам, кад би она чекала да јој тек присуство краља Мидана да демократско обележје, и да је један краљ Милан учи народн.!'штву !... Тај исти раскраљ Милан јавно се исноведао до сад бар двадесет пута и пред нама Србима, и пред етранцима, и иред целим светом, да јеон једино с тога и дао оставку, што пе може да влада уставно, што сматра да уставиост није за Србију а стар је, вели, да тек сад мења убеђења и усваја нове политичке ногледе. Уетавност, дакле, која би довела у скунштину танвог човека не би добила „ нруну", но би сама себи натакла на главу пајацко-лудачку капу, да јој се цео свет с правом иаруга. А „глас народа" који би танвога чо(а позвао да му заседава у скупини, и да му чува уставност, био не „глас сина божија ", ио глас хнитих људи поји не знају шта чине. Краљ Милан толико је био убеђен о штетности слободоумна устава за Србију, да је томе свом убеђењу чак и саму круну — жртвовао ! Ј1акше М У Ј е било растати се чак и са
самим престолом но с тим својим убеђењем. И он је човек то еам отворено толико пута рекао. Шта хоћете еад од тога човека, да вам он чува устав ?! Да вам он буде круна уставности !?! Да вам он поаародњачи скупштину ?! — Али он је ипак дао Србији нај-
слоооднији устав
I
приметиће ми
можда господа „аоштоваоци пајслободнијч устава*. Да пречистимо једном, госнодо, с том Фразом, како је краљ Милан „4 «о" Србији најслободнији устав. Немојте бркати појмове; немојте мешати ствари које немају никакве везе међу собом. Краљ Милан нијв дао ^рбијн садашњи устав. Њему |је тај устав отет, изнуђвн ; он гаје дао, ала аод морање, на сџлу\ дао га је онако, као што путник, заеретнут у теснацу — ...но хајде да не довршујем слику!.. Ствар је стајала овако : Струја за променом <става расла је постунно скоро иуних гО година. Борба за промену устава отночела се још онога дана, кад је нокојни Светозар Марковић нанисао „ Наше Обмане ", (низ чланка где је прокритикован нови устав и показане главнс мане његове), а то је било одмах но појави устава, још 1869 године. Од тог доба та је струја непрестано расла. Либерали су били највећи противници њени пуних 12 година. Сва наша разлагања нису их могла убедити, да њин устав не ваља, све дотле док су имали власт у рукама. Али кад сутувласт изгубили, 1 кад су њин устав узели примењивати напредњаци, либерали, мало ио мало, ј почну и сами увиђнти његове махне. ! Има истине најпосле и у оном тврђењу либералном да смо ми за 12 јгодина напредовали, развијали се л унраво оспособили се за бол.и а ! слободнији устав. Како било да било, ј ! тек, тако некако око 1882 год. и ли-1 | берали се изјасне за промену Устај ва. Ако се добро сећам, г. Ристићје | дао израза тој значај ној промени на I неком јавном скупу, или партиском банкету, гдеје отворено изјавио даје и он за промену устава. И тако, још 1882 год. већ су се сви гдавнији чиншији у Србији били из ■ јјаснили за промеиу устава. (НаиредI њаци су биди аагажовави за ту | ствар још много раннје. Још 1874. год. сам г. Гарашанин чак је бао [поднео и иреддог у скупштини за промену устава, о чему су наиредњаци доцније морали водити рачуна. Још више бади су везани не само
напредњаци, н > и сама круна, сам Краљ Милан другом једн )м чињениц .м — а то је оно решење скупштинско где су две с«уиштине узастопце изгдасале промену устава). Дакле, још 1882 год. питање о нромена устава бало ,)е сазредо. Али на срећу или на несрећу, баш у то доба пада најснажнији развој радик^лнес транке. Огодности су се тако (пекле да би радикалци морали имати пресудан утицај у промеви устава, да је она предуз -та 1883 годиве. То је бало неминовао. Ствар је већ бида зрела. Ми у главном радикалном одбору већ смо бил-) г.редузели да израђујемо и пројекат новог устава. 1 ) Један такав, још несарш«и концепт падне подвцији у руке и нанредњччкч влада н краљ Мидан употребе то као најјаче средство прптив рчдикалне странке. Краљ Мадан, поплашен од пресуднога утицаја радикалног у промени устава, прегне свом снагоч н крајњим средствима да тај утицај сузбије. Време од 1883 па до 1889 године испугБено је искуључно борб м престола против српског радикалазма. Питање о промени уставх б;ло ,је з Јстадо, Чекало се управо да се види к) ће ообедати и ко,ја ће страна у промени устава пграти претежну улогу — иресто илн радикала? Каква су средсгва употребљавана и с једпе п е друге етране у тој дугогодишњој борби, нн е нужно сномињати. То је јо и: свима свеже у памети. Доста то — борба је бида вјвло очајна. Но радикализам је све впше добијао земљишта. Ала борба би се ипак још дуго могла ироду-
1) У хатар историске истине да сиоменемо ово. И ако сам, као чдан главног одбора као уредник „Самоуираве *, а и иначе као један од иајстаријих радника у странцп имао утицаја и учешћа у свииа важнијим иословима странкиним , у ирављељу овога уставног пројекта веома сам мало учествовао. Свега сам био у четири седниде. Уврок је томе била нешто моја болест, » иоглавито, некакво мрачно, чудно осећање, да ироЈект устава није сад мавна ствар, да до устава неће ни доћи; да ће пре тога настати друго нешто. големо, мрачно, ужаено и пресудно ва радикадну странку. Јес, ја сам иредвиђао... но не. правилније рећи ја сам предосекао црноречку буну, ие тамо, ' иа том месту и у том облику, али сам цре! доеећао да ће ивмеђу народа и државне I влаоти доћи до еукоба, и док ме је Иашић | позивао да долазим у седнице да градимо нројект устава, ја сам наваљивао да тражимо начина како ћемо победити ках дође ! до сукоба између влаети и народа. Пројект 5 устава поглавито је дело г. г. Пашића и I Раше Милошевића.
жаватп, да Једап неочекиван случај не баци вфнацу у све краљ Миланове барутане. Његова сва муницаја нлану, и он је осећао да се више не може држати.... Та варница бала је његова свађа са женом. Од кад се посвадио с краљицом, краљ Малан је нзгубао и вољу и способност за борбу. Међу тим веома је значајан Факт да ,је и сама борба тада већ добнла била у велпко други карактер. Док се 18^3 год. на свакоме к »раку викало „ура, јурнш за промену устава" ирн крају 1888 године о промени устава већ се ретко кад што чудо. Сви су зчаца показпвала да је радикслна странка бида дошла до убеђења, да иод владом Малана Обреновића нема нромене уставч, с тога је питање о уставу почело да се азмиче назад. а на прво место, првн ред почело се све јаснпје истицатн друго једно патање. Што? рећи ћу га — то је сад већ нсторија. Јес, на нрви плап сие се ваше почело истац1ТИ иитање дчиастичко. Још 1882 године ја сам сам у „Раду" овако Формулисао мишљење радикалне странке о промени устава: „Ми устав морамо мењати, и ми ћемога променити; с престолом у друштву — ако се може; без првстола, па и против прастола — ако се мзра !" С.1ободно смем рећи да сам у овој Формули изразио масао целе радикалне странке. Е, па депо. После шест година, при крају 1888 год. у радикалној странци бида је поготову већ сазрела она последња поставка моје Формуде, т. ј. б ло је сазрело уверење да се с престолом не може, управо да се с краљем Миланом не може. И то није бида тајна ни за кога. То је јасно увиђао и сам краљ Милан. У осталом то је била природна посдедица оне и онакве борбе и ту се вије требало ничему чудити. Међу тим, како већ рекох, баш у то доба кад је борба почела узимати тако опасан карактер, краљ Мидан онеспособао је за борбу, почео се предаватп некаквом мрачш-м очаЈању; бпо је Љут, рн:;,7 ;ражљпв, насртљив; час се свађао с блиским људима, час је отворено пркосао јавном мњењу, газећн навадаце најобичннја правила грађанске сгидљивости. Све је ноказивало да је иочетак свршетка ту близу, п да дотадања затегнутост не може још дуго трајати. (Наставиће се)
7КРАДИА СРЕМ ПРИНОВЕТКА ц В. И. Немировића — Данчвнка
(с руског)
V.
Н а д а л 8 к< о м ј у г у. Кад и кад из далека долазида је нервна парајућа, татарска песма; сваки звук њеч капао је на срце као врела суза. Но некад се је чуо ласкави јек тпхих струна, који као да је ридао над кечијом разбијеном срећом, и мени се чинило, да су то самО далеки одјеци живота. Оп је тамо негде горе, на врховима. Он је на земљи а ја под земљом. Отуда она и звуче тако нејасно, тако гдуво. Нада мном расти трава... коарђасто корење пије нада мном животне сокове земљвне...
Ишда сам по тавним подземним ходницим а > где ме је са свију страна обухватала топла влага; тамо је ударало на скоро ископану, дубоко изривену земљу, и сличност с гроЧом увеличавала се једном више. На тај начан престада сам бојатж се смрти, и навикла сам се на њу. Ужас свршетка мењао се је са тахом жадошћу растанка! Ј1о некад ми се чиннло, да ћу сићи с ума. Рола сам земљу, која беше сочио и дисаше паром, ту животворећу земљу југа, била је до корења траве и цвећа, до те дубане, где се врши ведика тајна рођења, сварања. Парвда сам ничке, дицем у ту прошду масу и грлила је, пунила своје груди њеним невиним влажним мприсом. Полубезумна говорила сам себи: тако ће бити п у гробу ! Шта има у њој страшнога, за што будућност нлаши страшљавце ? Ето те булућности, у малепом зрну, што је већ прорасло белнм коренима, у том чвораст^ м старом корену, што није сокове мгглиуна жившах и умрлих, и нструледих иа овој земљи створова. Ако мозак и миели, опет ничега ужаснога нема у околанаТамо је жпвот стихијни, без бодних правиђења, без призрака прошле среће! Дешавало се, да сам вечером по читаве сате проседеда на балкону наше ауће. Право преда мном, као нека тамна м-са, уздизала се џамија. У нрозорима трепетадо је таинствено си-
јање канднла. Иза танког минарета лењнво се је кретао златни месец, обасјавајући сребрном светлошћу велике, дубоко успаване и трептавше у сну тополе, Доле у алејама и иустим улицама бвла је густа тама. У којој су кад и кад треперили и иијали се прамепови Фењера. Издадека чуо се величанственн н равни удар морскпх вала који се иретвараху у беду пену удараЈући се о корито стене црноморског прибрежја. Јасамслушада тај гдас мора; мнсли моје одлетаде су у морски простор и заједно с магдом подизаде се од мора к тамном небу, на коме су јарко гореле не наше голубије, ледеве звезде, но јужне, жуто, страстне. Оне су одпста загревале, гледећи на њих ва варујете, да су оне живе; да то нпсу несвесна, тела, бачена у простор ; да Оне виде и чују, муче се и радују. Ио некад мОре биваше ућуткано. а вегар је ослабио дотле, да се и сама паучана полако спуштала. Тада из дубине баште, «3 те ароматне, мирисом цвећа и траве нрожмане тишине, чујаше се звук, налак на уздах. Иррдета крос ваздух н умукнв, ]а срце нацрегнуто очекује, е да лп ће се поновити ? И таква тишина, жто гони срце да болно бије, а уво, да с нестрпљењем слуша, дуго се отезала док се тек ненадно разнесе жалоспи призив оџан који као да оплакиваше некога. (Н аставиђе се)