Мале новине

№Ш11 ПШ1Г „МДЛИМ НОВИНДМД"

ЗВЕЗД1 ВОДШ...

оне узвшнене нроповеди и науке, коју си

нам ти оотавио.

Гле, и сада, у освитку овог благог дана.

Пре 1890. год. (мање шест дана) родио се V Витлејему Богочовек, снаситељ I . > ћ* • Ј Ј Ј , г . ^ ' | трепери твоја звезда водиља! Како ]е нерода људског, нов Месија, изораник творца 1 1 х *' васионе: Исус Христос ! . . . Тада је. у освитку дана, на дилеком

обзорју заблистала једна звезда, која је ноказала пут м^драцима са источа, те се у смерном поштовању поклонише божијему сину, тој новој звезди Хришћанској, нудећи му: злато, ливан и измирну. Та звездабила је весница ленших дана по цело човечанство. Та звезда била је водиља роду људском, са којом је кроз дуги и густи мрак дошао на стазу истине и праве вере, у вечно и неиспитаво божанство. Та звезда била је нредзнак великих епоха у животу читавих покољења. На тај се лан нојавио нови дух, којим је дисао, и којим дише и даиас род људски.... *

у 9-ој годиници, дајој старе дане разведри, да је старицу разговори и утеши. Дете је читало већ. Његове мале уснице ромораху тиху молитву: „Оче наш, иже јеси нанебеси", онисано лепа!.. ! То беше топла, искрено молитва једне Гледам у ту звезду, па се дивим чаруј невине ДУ" ( е. и леиоти њеној. Божанске Мисли обле!>у: ^'° беше одјек једног чистог, анђел-

око мене!.. Као да чујем са неба анђелски глас: „Ов?, звезда водиља треба да води народе ка слози, љубави и напретку; „Ова звезда- водиља треба да води роба у слободу, подјармљеног у мирно пристаниште свога еамосталног живота; „Ова зве-!да водиља, треба да води силне и моћне уцарство мира и развитка; да их води на нут истине, правде и позна сухом руком на своје слабачке груди.

ског ерца. То беше молитва, која донире до престола Бога Саваота, коју он слуша и ... опрашта. II — Шта је сине? нита мати, а сузе јој теку из очију. Боли ме! Ту... ту... и он ноказа

Звезда водиља! . . . 0, та лепа, срећпа звезда! Мма, има срећних звезда! Има звезда, ■ ^ које тако лепо, тако дивно треиере, да ти је лнлина гледати их. Кад се, свладан теш | ким дневним умором, иосадиш на меку траву, у летњим мирисним вечерима, ти гле у царств0 небеско' даш у оне оезоројне звезде, које трепере иа плавоме своду небескоме, па се дивиш I тој светлости, тим вечитим кандилима, која

— Проћи ће то, сине мој , говори исирекиднцм гласом сирота мати. Бог ]*е добар... -• И ја сам добар, нромуца боно чедо, а за тим упре свој и глед у икону, ко]"а трептијаше у сјајним зрацима, што се из каидиоца но њој преливаху. — Сутра је Божић? Је л мати? — Јесте сине! — Шта ће мени бога донети ? — Здравље сине, па онда лепу књиКоме она душу зкгреје," тај ће доћипу са сликама, извезену златом, да мајш

вања болова људских, „са којих је небо проплакало"; „Ова звезда водиља треба да вас води ка врелу чисте и божанске истине; да нам покаже пут, на коме се остварују права наша, наше жеље. 11 0, како је лепа, како је дивна та звезда водиља, та твоја звезда Спаситеу наш! Ко за њом по!)е, благо њему! Коме она пута покаже, тај је спасен

горе пред нрестолом Бога — спаситеља... Како душа тоне под теретом неких тешких болова, кад сагледаш звезду луталицу, како пређе небом, на се за часак изгуби иснред твојих очију, и ти тихим и нечујиим шаиатом нрозбориш: роб је утекао.... Има добрих, а има и лоших звезда у нашем животу... Кад ко нанредује у раду, кад му еве по кући цева једро и здраво; кад му ниче на свакоме кораку благостање и иапреда;, онда се вели: тај се баш под срећном звездом |»одио.. Мли: Кад но целог века свога нати, мучи се и тавори ; кад му иишта од руке не иде; за шта се ухвати — наонако ; шта почне — у зао час; онда се каже: таква му је -знезда, иа шта ћеш! Јес, јсс, има звезда и добрих и лоших! Сваки човек има по једну звезду водиљу, која га води кроз живот тешке и мучне борбе његове... И твоја звезда, Снаситељу рода људског, иекунитељу грехова иаших, водила нас Ј*е у свег познавања истине, нравде, вере и напретка. 0, како је леиа, како је дивна та -~.}да, Сиаситељу

3ће Чи

Чцц, < н °л» нас води ка бољем, ка саврше..хЈем животу... Она нас опомиње да будемо чврсти стубови светога православља,

Са цркве звона звоне, Народ се поздравл.а : „Христос се роди", „Баистину роди." Народ ноздравља сина божијег, искупитеља грехова људских. А ја? Ја још гледам у ту дивну, у ту неизказано светлу звезду водиљу, и

дивим ее њепом чару, божанским осећај има.

и наиаЈам душу

ХРИОТОС СЕ РОДИ ! (ЂожиКпа арииоветкаЈ. I У соби удовице Синђелије горело је наидиоце пред раснећем бога Снаситеља. Његови бледи зраци пали су ио челу бонога јединца еироте Анђелије, на се несгашно играли, одбијајући се кад и кад са чела, те иадали на сухе изиуреие руке болнога детета... У пећи је буктала ватра. Блага тонлота осећала се ио мирној и топлој собици. Сирота Синђелија не одмицаше од постеље свога бшгаог чеда. Већ је д»е недеље, како јој лежи син у тешким боловима. Она има само Бога, и њега ј *еднога. Он ј'ој " је очни вид; нада, живот, све. У њега је гледала као у сунце, кад нозлати тамне врхове „Дјевице" планине. Све је изгубила. Мужа, петоро деце, и цело имање, а остаде јој само Спасоје

из ње читаш лепе приче, ... да на моме крилу ирелиставаш ту дивну књигу, а ја да ти гладим твоју свиону косу, и да ти љубим твоје ведро чело. -— Ох, ала ће то леио бити, уздахну болно дете, а за тим склони своје црне очи, као да је хтело да иредстави себи ту златну књигу, и дивне слике њене. Поноћ је већ иревалила. Мати се наже над сво.јим чедом, те слушаше тихо дисање његово, а за тим приђе икони, прекрсти се и прошапта: „Боже! Сиаси ми моје мило дете!" На пољу је звиждао ветар, а у соби : беше тако мирно, тако тонло. Сирота Синђелија крхшхе своје сухе руке. Та она нема виког на овоме свету, до само тог једног сина, ту ј *едну наду и иотпору њену. Та она ]"е гледала у томе бледом и трошном животу свуколику радост своју. Па сад? Зар да јој и то чедо нестане, да је и та потпора мине! То је грозно, страховито! Кад би само могла, она би својим дахом задахнула ону слабач :;у душу; она би заменула својим животом жнвот свога чеда.. . Ал пије могла! Ћутала је, илакала, и молила се богу! „Та бог је добар" шапталаје, свладана тешком тугом, „<>н ће и мени помоћи." Сирота Синђелија! . .. III. Свитало Ј*е! Кроз уски прозор малане собе доиирао је слаби зрачак суморне зоре, а са улице чула се весела иесма сеоске дечице: