Мале новине

с њиме ва?дан мућкали; и кад га реше нека то правнчно буде. * Полнциски гласник. По наредби г. министра унутр. дела, уирававар Београда учинила је распоред дежурства по квартовима, и тако ће од данас нри сваком кварту иреко ноћ дежурати по .један чиновник и практикант, којићевршити ипатр>лирање но кварту, а у уирави дежураће 110 један члан. (Зво се јавља грађанстну, да се у случају потребе обраћају дежурним чиновницима дотичног кварта или уираве. * Отпутовао Г. Коста Стевановић, српски делегат за преговоре о трговинском уговору с Бугарском, поново је отиутовао у СоФију. Како чујемо, он је са собом нонео ултиматум српске владе Бугарској Какве је садржиае тај ултиматум, нисмо могли сазнати. * Указ Јуче је потписан указ министарства војнОг, којим се пензионује извесан број цивилних чиновника министарства војног. * Из суда. Јуче је у суду вар. Београда био претрес Стојану Крстићу, попу, оптуженом због убијства над Костом Иетровићем, винограџијом. Судили су: судије: Паја Ђ. Јанковић, Ант. Боди и за III судију писар Мих. Н. Јовановић. Оптуженог бранио је Др. Гођевац. Претрес је^трајао цео дан. Суд је налазећи да постоји дело из § 156 другог одел>ка крив. зак. осудио Стојана на 6 година робије у лаком окову, и да плати жени убијеног Косте 240 дин у име трошка око саране и 'л дук. месеч. на име издржавања до преудаје или смрти њене. * Стављен ПОД суд. Суд је ставио јуче г. 110д суд Б. Дамњановића уред.„Срп. Независности" по тужби Малопарца нар. посланика за ужичкки округ; и по тужби Карића конзула у Солуну, и по тужби нач среза арил>еког г. Д. Карића за увреду и клевету нанету у његовом листу. * Глас. Од нашег главног уреднича добали суо пз Неапоља прнпатно писмо у коме се између осталога говори &*о скорашњет убиству пок. Мише Димитријевића, уредвива „Браниковог". И ако је ово прпватно пвсмо, и ако оно неколико речи нашега г. уредиика није бидо намењено јав-

носта ми пх ипак сматрамо да су од тодиког пнтер:са да нх ваља напечагати. Наш главни уредпик аише: .... Као гром из ведра пеба поразпо ме је глас о убасгву Мише Димвтријевића. Црње божитње предвечерје нијо ваљда још нпкад дочекало српско новинарство. Не знам ни један пример у целоме свету која би био овако грозан. Бивало је случајева д» су се новпнарп и уреднзци убпјала, алп на мегдапу, обојцца са сабљама илп пиштољем у руцн, Овако мучко убпство још никад пије пзврши) ни један уредапк. „На ме овај крвави догађчј чипа у толпко тежи утисак што сам с обадве жртае био нрисно иознат и сиријатаљен упрошлости. Познајући каракгере обојице, за ме Је овај догађај веома загшетан. Бн листови српски нп до данас не донесте разјашњење ове заг »нетке Шта је чинио Миша Јашп тако страшно, да му утисне убилачки иож у руке? Каква ]е то страховита увреда могла бити која је Јапгу несрећна одредила на тако страшан злочин! Како се психол>шки развзјао цео тај страшан процес и како је он на послетку пзвршеп. На жалост чак нп сам „Браник" ннје до сад доаео разрешење ове крваве загонетке; чак није иоле психолошки тачно описчо ни сам крвавп акт убиства. Она ннштавна белешка, коју сте ви у „М. Нов." донела нз Бранпка (број 367) не казује ништа. Уредник Браников г. Нвкола Јоксамгвић у жељи да, истакне себе како је ,јуничкп бражио Мншу изгубио се у тој жеља н није о самом догађају казао ништа. Међу тим и то је веома важно да сезнаду све нојединости аако је биш извршено самоубиство. Ја сам две гошне друговао с пок Мишом Димптријевићем Ја га иознајем као човека ве ма племенита, веома, правичнн, ввома умерена, блага, човекољуоива, знам га као човека парочито нажљива па све ако се тпче личне а породвчне части, знам га кчо веома нежна у породичним односпма. С ?ог& за мене н јесте голема загонетка како је и да ли је такав Мпша Днмитријевић могао слепо насрнути на туђу породичну част у тој мери да увређенога нагна на такву крајност! С друге ст^ане знам Јашу као човека веома оеетљпва и раздраж-

љива. као човека управо болесна са велике раз^дражљивости сво]е. С тога се питам да ли код Јаше није био наетуп живчана раздражења и растројства Фаталан иасту, који све гледи кроз укеличавајуће стакло Наравно — то су само могле бити нретпоставке с моје стране ; Ствар је јога и суви .ге непоината, а п сувише озбиљна да бих о њој могао донети свој суд. Али ствар ме веома внтересује. С т га те молим проучч је најсавеснвје и најтачн је ; савнај евз појединости, па ми све ]ави а н у листу изнеси двгађај у свој оаширности,јеп ов то заелужује. Пера Тодороаић ШЛРЕНЛ ПИСМА писмо 27 три љубавна писма Госиођици — ИнфЦ/енци Еврика, Еврика! Еврика ! Јес, анпса т1а сага! тако је, веле, узвикнуо некада некакав грчка философ , када је; како веле, а он неку муку пронашао. Па како ее у тај мах наилазио баш у купатилу, он, кажу, онако г», потрчи кући и веле, да је целим иутем непрестано викао „еврика, еврика" што би по нашки било: „Ја, богме, нађох". Па богме и „јанађох" Послевеома дугих, веома тегобних, озбиљних, па чак и опасних размишљања та најносле нађох лека како да се исправи погрешка коју сте учинили вашим доласком у Београд. Лек се састоји у томе — да одмах отиутујете из Београда! Неко и неко меже рећи да је ствар била врло ироста и да се ту није имало шта много размишљати. Ако је зло што сте дошли, оада је свакако лек томе злу да ш < о пре одете. И то је врло просто! Јес неко и неко може тако мислити, и оно тако некако и изгледа, иа чак тако и јесте кад се на ствар нросто погледа. Али гледати нросто на нросту ствар — то би з(ачидо бити нрост. Задатак је учевних људи да и на најпростију ствар погледају тако сложено и укрштено, како ће и сама та етвар постати тако сложена и заплетена, да је више нико жави не може расплести, који није дубокоучеван и изображен.

Тек на тај начлн наука и зпа; могу д >ћи до неке почасти и увс ња Иначе, кад би се на просте ств„ ри просто гледало, кад би се на њих гледало само онако како оне у својој простота одиста изгледају — оада нас писмене људе бог да прости ! Тада би и прости људи звали крај свакој ствара, а ми учевни онда да дувамо у песнвце. Ја се мало удалих од предмета, али то је само с тога било, аипег лиа сага, да видите како за вас нисам жалио никакве жртве еамо да пронађем начин како би се помогло вашој невољи, И начин је пронађен — ви одлазите из Београда! Не верујем да ће вчсза њим баш срце заболети. А и шта би ви даље у нашем јадном Београду, поред Париза, Беча Лондона Гима, (пардон! — у Гим немојте још свраћати док ја ту-да не прођем гато ће бити ово дана.ј Мадрида, Будимнеште и толиких других сјајних европских вароши. Салони, величина, сјај, господство — сво Је тамо! Код нас у Београду видели сте како је жалосно. Сем свију других неприлика, м ји Срби имају још и тај ружан обичај: једу много пасуља, па роткава, па бела и црна лука, пакиселих паирика — па кад се све то смеша и раскува... а?, драга снњори^а, не емем више на да говорим, бојим св да ћете и од сама говора мога паста у несвесг — једном речи, такв нахрањени моја Срба почињу иснуштатн таке чудновате и необичне мирисе, од којих би вама, моја мила сињорпна, непремено морао нос отпасти. Помислкте дакле ту несрећу! Па онда, ви сте научнли, моја дражајша, да у вашем љубавном загрљају, овда онда, по когод и зене. То уздиже вашу славу и лепоту, кад се рекие: „тај н тај умро у њенОм загрљају" Алп да то буде слава, а не поруга, иотребно је да у вашем загрљају нздишу први, у свој Европи чувени људп. Код нас од свега тога слабо што може бити. Прво и нрво мн смо Срба жилава и тврда као права мршава ужичка пастрма, те је слаба нада да ће ко издахнута у вашем наруч у. Гњавићете га, гњавити, а кад погледате — он опет жпв — па ћете најиосле морати даћа руке.

ПОДЛИОТАЖ

КРВ ЛВА ГОДНЕА (Дневник једнога роба) Побележио ПЕРА ТОДОРОВИЋ

(Наставак)

(3)

Сутра дан, у 8 час. из јутра, Пашић уђе у моју собу, и зачуди се кад ме виде. Необучен, увијен у сп«ваћи огртач, ја сам седео на патосу, наслоњен на низак ираг, што дели моју собу за рад од малене собице где сам спавао. Тако у том ноложају ја сам седео већ више о три сахата, нушећи ненрестано цигару за цигаром. Соба ,је била нуна дима. Улазећи, Никола још с врата рече: — Их! како си ти задимио ? ! ТТТто пушиш толико, кад кашљеш — поче он;

но кад ме виде како седим, он застаде и зачуђено рече: — Шта је теби ? Ш го седиш тако на натосу ? — Е, што седим, Кажи ми да ти ка жем што седим. Не знам ни сам! Тако ми се нешто допало. Овако ми је најзгодпије — рекнем ја и понова притегнем рукама голенице, наслањајући браду на састављена колена — Озепгпћеш, а и опако крхаш ! рече Пашић. — Нећу, застрт је патос. Пошто ме је још једном погледао, Никола опет упита : — Ама, збиља, шта је теби ? Тако си блед ! Ти ваљда ниси ноћас ни снавао ? — Снавао сам.... Али да чујеш, Никола ,како сам чудан сан уснио. Ево још ми лупа срце — ја завучем руке у недра. — Још не могу да се умирим и да раз берем је ли ово сан или јава. Пашић се заинтересова да чује мој сан; он седе на крај мога пиег,ћег стола, а ја онако згучен испричам му овај сан.

Сним као ноћ; ја седим ту за столом, с весом на глави, и нешто пишем. Како сам се при писању био нагао, ја на један пут осетим као да ми неко састраг полако смиче вес с главе. Нагло се окренем, и учини ми се као да видох где нромаче некаква сенка. Погледах на сахат. Било је равно ноноћ. Мене прође нека језа. У себи помислим : — Поноћ, сад се јављају све утворе и зли дуси- Но опет се охрабрим, натучем вес добро на главу и опет почнем нисати. Али тек што сам се ја удубио у писање, кад опет осетих како ми неко полако, полако вуче вес за кићанку, и он се поступпо смиче с главе. Сав претриуо од страха, ја полако дигнем десну руку, и на један пут машим се њом живо да ухва тим за руку онога који ми то смиче вес. И доиста ја осетих да сам ухватио нечију руку, али руку мртву, хладну као лед и суху као саме кости, Пренеражен од страха, јер сам знао да у соби никога нема, ја ^рекием, и нагло се окренем, да видим кога сам ухватио.