Мале новине

јасиком, одмах иред новосадскнм мс стобраном спрам Дунава, куда бејасмо П31ШЛИ ради шетње. Сутра дан смо се растали, и то је био наш последњи и састанак и растанак. На веколико месецп после тога Јаша је у својој „Застава" отворио ватру против мене и мог политичКОГ рада, не •уиитпв ме иретходно ништа , не пишући ми ни једне речиде. Још доцније, „Застава" је п >стада мо| редовнв г, нвтељ. Држала је в у Београду некаква Акакија Акакојевића (ила ће бити Ивава Иванића,) који јој је оио као веки вајни допнснвк. Сваке ведеље отправљао је г. Акакије Акакијевић по једчо писмо „Застави", и у спаком писму бивала је бар пО једна клевета вротив мене. Од времена на време лаћало се тешка и благодарна посла п само уредништво „Заставе", да у редакцпјоном делу „исгрући" по к»кву угојену нзмппгљотану, јер оно није хтело крвавити руке око сатница. Мислим да није остала нп једна политичка лажи клевета, коју Јагаина „Застава" није употребала против мене. Ја сам нздајник, ја сам продана душа, ја сам поллтнчкп питков; ја сам^нлаћени најамнпк; ја сам прпмио толико и толико пара; ја сам прикривени напредљак; ја сам упропаститељ својах пријатеља А ко бп побројао шта све може у дугачком низу месеца набрбљати један погапи језик без узде. х ) А што је главно нн један једини пут, ни једпом једином прилпком, „Застава" и не покуша, бар шале ради, да паведе макар а као влакно танке доказе за своје клевете. Не! Јашпн начин нападања на ме био је обачно оваки; на прилпку : „Дознали смо дг је познати отпздник Пвра Тодоровић поновд >чинао једну подлост само њега достојну. Ишао ,је своме пријатељу краљу Мнлачу и молио га да нипошто не помилује Пашића! „Од једнога ренегата нисмо се могли ни надати другом чему, но оваким нодлостима". Или :

1) Као што је познато, „Заетава" је била побод и мојој последњој вавади с враљем Миланом, јер је она прва донеда ту вест (коју је додније г. Кујунџић опровргао) да је краљ Милан рекао о мени да сам најгори човек у Србији.

„Из Београда нам пишу, да јудини сребрнцп црнога Пере Тодоровића почању избијатн на впдело. >Он зада трокатнп дворац, а д<> јуче једва је нмао хлеба !" Ето такве су биле обичве клевете Јашине „Заст»ве". Да је Јаша сео и о^биљно, у низу чланака прокрптиковао мој политичкн рад, ја бих му озбиљчо одговорио, и покушао да оправдам своје поступке. Али на оваке голе, подле клевете ја ниеам имао шта да говорнм, и ја сам за све време ћутао. Не верујем даодсвију клевета „Застарпних" пма и две које сам удостојио спокена и одговора. У осталом, моје је ћутање појмљиво. А п шта би могао ' човек одговорати па празпе, голослов! не често најневерОБатвије клевете које : се износе без икакних доказа. * Право да кажем. мене јејако болело овако држање Ј гиипе „Заставе". Ако ме нико не познаје, познаје ме Јаша! Ако су моји блиски београдски другови заслепљени својим личним и^тересима и амбицијама — то није Ј ша. И тај Јаша ко.и сечисто љутио на ме, кад сам га ономенуо да ме не суди док ме прво не саслуша, тај Јаша сад ме напада овако ниско, подло) гадн ! Улраво све ђубре које у своме „Одјеку" нису смели да пр спу на ме моји озлојеђени стари другови т > је преко г. Акакија Акакијевића ишло „Застави" ионајетосве реаноено примала. Тако је Јаша одржао реч да ће чувати чисто предање „Заставине" неп ристрас ности. Ето какво је било Јашино држање спрам политичког рада једиога од евојих најблнжих пријатеља, на чије је пријатељство толико иута пре тога апеловао! Без сумње овако Јашико држање било је и ниско и недостојно, како већ рекох. оно ме је често јако болело, па ипак накрају крајева ја сам Јаши за све ове тешке увреде и клевете једног дана опростио. Ово није иразна реч! Јес, био је један даи кад сам ја Јашу судио у душа ; судио сам га и опростио сам му све ове тешке аолитичке увреде и клевете, које ми је дотле био нане >. Али је дошла друга једна ствар, за коју Јаша нисам тада опростио,

нити ћу му икад опростити; ствар к<ја Јашу карактерише у наЈцрњнм бојама: • Пвра Тодоровић (Свршике се) <•«> БЕОГРАДСКЕ ВЕСТИ Прилика за племенито дело. У кући г. Банковнћа до Манистарства Народне Привреде, станује један бедии чиновник, који је слеп више од две годпне. Држ»ва му — хвала јој 110 хиљчду пута — даје у име милостиње но 100 динара месечно. Он има и једну сестру уз-а-се, која га слепог гледа п но авлији провађа. Пре осам дана задесила је опет једиа ужасна несрећа тога сле.шг бедника. Сестру је његову ударила капља, и сада не може вз постеље да мрдне. Сваје узета. Сирома слепи брат нема данас нпкога уз-а-се. Последња попора његова лежа у самртнпм мукама. Сам је сам ран на овоме свету. Богаташи, ви, који имате блага у изобпљу, сетите се ове дво бедне душе: слепога брата и болне му сестре, па им притецитеуномоћ. Беће задужбпне у животу вашем не можеге подићп. Имате б;ага па имајте и срце ди овој тужпој сг*ротињи у најцрњим дапима њеним помогнете. И ви другови и пријатељи Мптинп саставите једно коло за „брат ску помоћ", па помогнпте бедноме, ослепеломе другу у његовој недогледној несрећи. * Ионцврат. Како дознајемо велико школско иевачко друштво „Обилић" намерно је да приреди у току овога месеца један великп концерат. Концерат ће бити у сали велике школе. Како ће ово"бвти један од најбољпх концерата ове зиме, то к> ми С1 своје стране најтоплије нрепоручујемо. ❖ „Доктор "ћосо" тако ће се звати низ књижица, којима ће бпта цел да донесе одабраније хумористичне ствара страних и наших пасаца. Ово ће бати као нека периодична хумористична библпотека. Овака дела постоје код страпих народа, нарочито у Немаца, а ми, у осталом, желимо сваки успех таквом подузећу, у шта сумњамо. * Нов лист. Г. Пера Зорић, Фактор државне штаапарије, како смо из-

вештени, уз слрадњу нашег песнпка г. Војаслава Илића, и још неколико својих приј-теља, покреће књижевни ласт, којн ће се звати „Породичан Забавник". Још не знамо поуздано сам нрограм листа и начпн на којн ће се уређивати, али смо уверени, ако само постоји жеља да то буде олбиљан књижевни лист, да ће бпти један од бољнх књижевннх листова. У осгјдом , у своје време проговорићемо о шему. * Просллва €в. Савд у велииој школи. Као и сваке године, и ове је у великој школи на најсвечапији начип прослављен дан прв >г просвештења Св. Саве. Око 10 часова, већ се гостп беху искуаили у сали взд школе. У иовам редовима беху заузели места господа и госнође наших најодличнијпх грађаља престонице, У нозаданим клупама еедели су академски грађана , пешто ћака учитељске шаоле, бзоградск^х гимназија итд., а г. проФесора вел. школе ваузели су у групи место десно од балдахина, Тачно у 11 часова нриспео је Његово Величанство Краљ у пратњи г. Косте Протића, другог намесника. Но отпеваној химни освештано је жито. Од г. г. миннстара били су: Грујић, Милосављевић. Гершић и преседник огштине г. Никола Пашић. Мало доцније дошо је и г. митрополит Михаило. (При осветљењу пита прота Новица .као ;;а учини некакву погрешку, јер га митроиолит мрко погледа.) По освештењу г. Светомир Николајевић, ректор и проФ. вел. школе, у подужем лепом и искреном говору изнео нам је данашње стање наше наставе. Било је ту и горких пстина, ала камо среће, да нам се она често, врло често п тако искрено баци у очп. Ми само благодарпмо г. Николајеваћу на тако лепој речи За тпм је као завршна реч била благодарност Њ, В. Краљу што "је као стално за награду темата ђчка вел. школе одређена сума од 1440 дин. која ће се издавати сваке године 0 св. Савп, — и бив крзљу Милану за „Ј е в р е м о в а ц" који ће се по његсвој жељи, употребити за ботаничку башту. И онда су прочитана имеиа оних ђака којасу добпли награду за пзрађене темате. Тако, исторајска фзлолошкн темат израдили су њах 4. и од њтх 2 нагр-фни са,по 400, дин. а израделп су г. г. Милпвој|Пашић,

..К У Н У Р Е К" СЛИКА ИЗ ЖИВОТА

II. У соби пои Максиној светлуца кандилце испод пконе Спаситељеве. Његова баеда светлост пада на оно слабо и измучено лпце старог свештепнка. По шареном јастуку расула му се коса обложена хладнлм, мокрим обоцима, а по впсоком челу избиле су крупне грашке студеног самртничког зноја. Испод уздигнутих тренавица — упале очи упиру укочен поглед на Рада п Станојку... Две три сузе когрљају се нпз увеле н ..ожутеле образе боног ноп Максе. Само ћутп... На ма' на ма' тек пусги дубок уздчх из боних груди, које се тешко падимчју. За тнм га стегпе ропац у грлу, стење и тсшко дпше...

На застртом сточићу, поред кревета болесниковаг, лежи епптрахиљ и мало, светогорско, руком асппсано евангелије, које је поп Максо као светпњу чувао. Сребрнп крст усправљен је стајаО ш рсд тих утвари. На истом сточићу беше јбш и оканица пуна киселе водњике, чаша в, на пртеаом пешкиру, киселих крушака и мушмула пз туршаје. То су бале болесначке нонуде, а лековите ! Жене из села дају болесницима да наквасе уста да их жеђ умине. У собу уђе баба Мара. У руца носаше ону исту зелену каленицу воде, по чпјој површипп нлива угашено угљевље... Гума босиљка, завезача црвеним кончићем, замочена је у ту воду. „Станојка, дете, прпдржи каленицу док омијем, с овом водом, нашег болесннка; а ти, Раде, донеси л >на,ц са огњишта, у к>ме сам, зннш, саравала лек", рече баба Мара благим гласом, ала у коме се нечег о^биљног и лечничког видело. За тим, преко лпца болеснпковог превуче баба Мара мокром шаком. Ноп Максо отворп очи и управа благодарнн поглед на баба Мару, па па своју снаху Станојку. Степану Рукавцу н Маран у Ђолипом даде зн.-.в да му се ирпблпже. П)И Максо хтеде да им пешто каже, али му се грло на један мах, још јаче заптн, а прекО усанасвлоуше бале. Само тек што болн > уздахау п понова ућута... Сганојка бризну у нлач, а Рукавац и Марпнко Болин брисаху сузе које скпаху са уплаканих очију... Баба Мара опет пређе мокром шаком иреко чела б 'Лесниковог. Протрља му, лако, слепе оча и попрска по недрима. Раде унесе лонац млаке воде, пз ког.ч стрче скуване стрњпкасте траве, зуква, п лисје од белог слеза, па додаде баба Марп. Кад је Раде %агледао свога оца, и впдео како се с душом бори, умире, горко зајец* п за: гушљиво крикну : „Оче !..." „Манте се, децо, доста, не плашите се не берпте бригу"! рече баба Мара; а ииз њепе смежуране образе котрд>аху се две сузе истпнсае жалости. Давно је то било од како су последње сузе низ њено лице, престале тећп — нресушале су, као што се пзвор њеног жпвота су;аи и гаси... (Наставиће се)