Мале новине

вере својих отаца. Оптужила га је црквена власт, а држава као зпштитница призиатих вера дала је само свој пристанак и применила закон. По тадашњем обичају кажљења, Исус је раза пет на крст, заједно с два обична разбојника. Он је умро мало чувен и виђен. Његов угицај није ирелазио уски круг потчињена и незначајна нпемена јеврејског. Велики грчки и римски свет није ништа знао о њему. Па и у самом недруЈудејства његова појава није оставила трајан утисак. Сувремени писци и историчари и не помињу га. Наука, коју је он приповедао, тако је мало личила на верске догмате, да ни сам Исус нињегови сувременици нису сматрали за нужно да заиишу његову науку. Тек после његове смрти, и то миого доцније, његови последници почињу по предању записивати и доводити у ред науку његову. И ево данас носле близу две хиљаде година, мулијуни људи, на најсвечанији начин проелавл>ају име овога истога Исуса, који се као човек рађа а као преступник умире. Јес, са скрштеним рукама на коленима, с очимма упртим небу, — ми данас прослављамо успомену Мсусову, као успомену бого—човека, као успомену великог искуиитеља рода људског, као успомену сина Божија, који је сишао на зем љу да страда и умре за род људски, да би га снасао и одвратио с пута зла и пропасти а извео на пут нравде н снасеља. И кад све то чинимо, ми вршимо само једну свету дужност, заслужено дело признања спрам божанског искупитеља. Па откуд то? Каква је то сила и моћ, којаједном привидно маленом и незпатном човеку ства-

ра тако огроман аукторитет. да пред њим клече векови и иокољена, народи и државе — ско ро половина целога рода људског? Одговор је на то: Отуда што је Исус Христос био велики учитељ љубави и братства. У један свет, који је био огрезао у себичност, отимање, грабеж; у свет у номе је владало начело јагме, нека граби ко шта може, Исус Христос унео је велико начело љубави и братства, начело самопрегорења и ножртвовања за б л и ж њ е г а свога. А род људски био је жудан љубави; срце човеково било је гладно братства и унајамне помоћи. Исус Хрисгос напојио је жедну душу п нахравио гладно срце чове<ово — човеково без разлике раса , вероисновести и држава — и ето у томе са етоји се сва тајна величија Хркстовог. Оно што је учинио Исус Христос, немоћан је био да учини обичан човек. За то је био потребан бого-човек— синБожији. Васкршење Христово т > је ускрс и победа великог начела љубави. Прави Хришћааи истински ирослављају име Хрвстово само онда, када се старају да се но могућству приближе великом идеалу великог учитеља Исусу Христу. Срби! Можда ни једној земљк, јамачно ни једном народу, није толико потребно као што је нама Србима, да негујемо ово велико Христово начело љубави, братства и пожртвовања за ближње своје. Ко год од взс истински жели да буде прави Хришћанин, треба да се одликује осећајима љуба-

ви , братства и пожртповања снрам ближњих својих. Само они, који тако раде истински су Хришћани и истин ски прослављају на данашњи дан светло васкршење Христово. У то име ми се обраћамо свима Србима са X ристос васкрс! ~«а<о>в»» ДА Л ИМА БОГА? (Уредништву „Малиж Новина") Господине Урелниче! Не само и* каших уста, до јуче скептичких, него, од кад за себе знамо, чуЈемо: да „ има Бога ", иа чак и да таква неггаква сила Ватња чува ово нарче земље Србинове! Али морамо да вас питамо — у светлости онога што се данас у Србији збнва, морамо да вас питамо — јесте ли вп баш тако сигурни да има бога, свевндећег п свемогућег, бога праведнога? Ако га има онда, модимо вас, кажите нам: ци је ? гди је он да данашњу Србшу сачува —не тражимо од Бугара, од Турака, па ни од Маџ*ра — него од зла домаћега, од чуда и чудовишта каква на у сну нисмо могли снити да крије недро мајке нам отаџбине. Господине Уредниче. !' ије мала, коб, нвје шала, ова страшиа јава: у Србији данао гшр нирују, не хчј*уци, не разбојници, не палвкуће бдаги су још то п људа п називн — него крволоци у најцрњем смис/.у те паклене речи. Признајемо, господине, да је и до сад у овој зе мљи тешких зада билч, аризнајемо, да су и до сад у нас домови пљачканн и паљени, домаћини уцењивани и убијани па да је и невин свег од руке злох људи страдао и падао, алп, али, али, госиодпне, какви су ово „коцеви" и „ражњеви?" аакви су ово „пијуцп" п „будицп?" кпкве су то „сикире" и „вериге?" какве су то —ако бога зпате — какве су то „џ*бре" и „назани", данас у Србпји??? К > је још чуо, п ко бн још веровао, да се у деветнајестом веку, а у држави која је никла из " најсветијих гробова, н орошена најолеменитијом крвљу, могу дешавати чуда ^достојна само ричких канибала, или таквих зверова у људском облику каквих данас нема

на у постојбани оних под којима сј дедови наши на кољу душу аспуштали И, ако си, доиста , немоћн ти, снаго, тн звездо и зенице наш, ти државо српсва, ако си доиса немоћна (као што делом ведиш да с^ и ти, зашгито наша, ти дико народна, владо радикалска — па са њоме и ти, славо* в &месничка — ако ниси кадар (јер ваљда си вољан) да злу на пут станеш ти српски, сада већ и министарски, преводноче швајцарског устава, ти Коста Таушановићу, или ти докторе немачке ФилосоФије, врсни академичаре н Бизмарче наш, Ристибу Јоване, опда, онда, ђе си ти света цркво Србинова? ђе сте ви слуге Христове на земљи? ви свештеници и учитељи српски — ђе сте ви просветитељи ума н срца нашег. да нас, нас, нове вандале и канибале у Јевропа, просветите и исцелите?... Ако —авај!вас ни јелнога нема, ако сте сви ви за сто царски села, а с царевнма силним реч водите — те у добру за зло и не знате — оада, ђе си тп, Вишњи Воже, што Србију чуваш, и ти сине божиј, што си за род људска умео да умреш ; и из гроба данас да уокрснеш?!!!.... Јесг, госаодине уредниче, ,има бога!'' али он је на небу; а небо је високо — од Срби|е дадеко!.... Има нешто пак, шго Је нама бдижв, а што греба да је богу слично, жјто ведимо п да је „од бога!" То је, господине, сама слика и прилика његова међу људма и народама то је: власт на земљи!!! Питамо, дакле, може ли биги , господине уредниче, да власт, да српска власт, да наша зеиаљска државаа власт, не може — ево већ годину дапа да не може — да овом чуду на пут стане? да она, управо, не може своју најпростију, своју прву и ирвенствену, дужност у држави да испунп: да заштнти жнвот и имање! Може ли бати да она ннје ни то, ни за толико , није кадра? да она (о другом позиву њеном п да не говоримо) није ни гоме најелемеатарииЈем зад;»тку свом дорасла? Може лп, на послетку, батн и то чудо, да паметни л>уди и не знају више шта је власт, ни шта је вдаст кадра и дужна једаој земљи, у часу кад«, ма где у њој, демоа коло водп? Та баш и да нема, гоеиодине, у овој земљи ни Устава на закона, никруне ни скупштиае^ вли да б.аг> ли-

(Дневник једнега роба) Нобележио ПЕРА ТОДОРОВИЋ

(51) Пашић ми то ре-^ена брзу руку и даље не хтеде о томе говорити. На њему се опет појави она иста сенка, као оно јуче у Топчидеру. опет је изгледало — бар мечи је тако изгледало — даје Николапоглавито обузет једном једином мишљу — мишљу о своме одчаску. Да ли с тога што је он на тај одлазак и на свој временити долазак у побуњене крајеву много полагао и отуда се многоме надао, или с тога што му је ненрестане лебдила пред очима блиска опасност и неминовни ударац, који је већ био завитлан над главом главнога одбора мепгт је то тешко пресудити.

Сутра дан 25. октобра, у уторак, ] Гашић у јутру рано врати се у Тончидер на мајдан, али се већ био решио да још тога дана оде из Србије. С тога је још у јутру иослао био у Земун сарадника „Самоунравиног" Јашу Томића ") да му спреми кола и удеси оста ло што је потребно, како би се одмах могао кренути из Земуна, да сету не бави, хнто би могло насти у очи. Тек што је Пашић отишао у Топчидер, јави се г. Светомир Николајевнћ. Рече, да би желео да се састане с Пашићемзбог неке врло важне ствари, и молио је, да они који знају где је Пашић, не пожале ни труда ни трошка (тј: ако је по <ребно да се узму и кола), само да се Пишић на време извести о жељи Светомировој да се састане. Уверавао је да је ствар од нресудне важности. Папгаћу се пошље таква порука и *) Јаша је тада бпо сарадник „Самоуправе" доцније уреднпк „Заставе," а ко је могао слутити злу коб да ће га једног дана за навек прогутати мађарске тавнице, и то за што ? — За убиство свога сабрата, уредника „Браниковог " Како су неиспитаки, како су по некад сграшни незнани пути судбане!

| тога Дана око 10 часова њих се двоје саI стану у бараци код савскога моста. Ванредно важна мисија, због које је г. ј Николајевић тражно саетанак с Пашпћем, састојала се у томе, да га одговори да не иде из земље. Какве је разлоге наводио Светомир ; Пашићу није ми нознато, ааи судећи по | ономе, што је говорио нама остаиима, биће ] да му се главни разлог састојао у томе, ! што за главии одбор нема аисолутно ника \ кве истнске оаасности. Како је, и од куда је г. Николајевић ноцрпео ово уверење, не знам поузадно, али мало доцније казаћу где мислим да је врело. Не знам како је ПаишК примио Светомирове савете, тек он се вратио с бараке с уверењсм да је са евојом „мисијом" успео, и да је Пашића одговорио од пута. По свој нрилици, ствар је моралатећи овако: Светомир је износио своје разлоге а Пашић је по својој нарави, као. и обично попуштао, изгледао к .о да се саглашава да уважава разлоге Светомирове и да иа све пристаје. (НаставићеЈЈсе)