Мале новине

„сталаћеком путу" пстина бдагим ааразпма констатовао злоупотребе при оправкама истога, ни мипистарство није нашло на нужно, да његова изнршења побије, '^а да се то иначе чинп за сваку ситницу и нама подмеће да доносимо неистините вести еамо ради сеизадпје. То нам није чудпо толико колико то, што г. А. Дреновад, крушевачки посланик, чим је сад та ствар добро позната, није прегао, да заштити крушевачке предузимаче или држа вву и окружну касу. Да ли за то, Д", због ситиице од 15—20 хиљада динара, не квари комодитет бив. г. министра Велпмировића, п да га не буди из слаткога ена пред улазик у дрљавни савет? Да ли зато? Гледаћемо да се п то питање не заборави.

оугарски рударски инжињер, који је посетио држ^вни угљени мајдан код Сења, ка > пгто смо обавешгени, није дошао, да вндн, је ли могуће Л& Бугари од нас купују угаљ, 'но вешто еа свим друго. Како је бугар. железница са неке стране добила чудновит.> дибру нонуду о ЛИФеровању српеког угља, а он је предетавник гекога друштва, које екенлоатише један њихов домаћи угљени мајдан, похптао је он, да ее увери, је ли то тако у истинп дч би могли предузетл потребне мере, да се то спречи. Његл је шненадпла моћност нашег.1 мајдана, али се тешн тиме, што ее нада, ла, бугарска влада неће /.атп да ерпски угаљ ковкурише бугарском тј. да ће ова ипак скупље њиов платитп Ако би каиста тако бпло, онда би то био патриотичан иоп рћгз иНга.

Дата концесија. Ина другоме читању скупштина је решила да се да повластица Степпћу п др. из Крагујевца за клање свиња. * Итнерпвлације. Јуче је на дневном реду бпло питање г. Срећковића управљено наминистра унутрашњих псслова о убиству у Рошцима. Министар ун. иослова одговара Ш Срећковвћу и вели како је случај о убиству у Рошцима претресан дуго по нашој штампп и како је убијеии сељашш бачен после у врелу воду да се кува. Он (министар) је,

вели, наредпо да ее та ствар извила па је се најзад дошло до овог рееултата: јес, истина је да су лоповп и разбојници опљачкалп и убили јеног сел,анина у Ротцпма, и да су се иосле пзвршена злочина разбе !, ли а у надовезивању о неком метању у врућу воду, на жар п т. д. нема ни трунке пстине. Панта СреЛковиИ задовољава се мпнпстровпм одговором. У лаљем свом говору наглашује врло велику ј потребу једне јаке и снажне поли- ! ције, „јер те полицпја" вела „војска 1 која пре треба да погпне но да дозволпм да се днчна и пмовна безбедност онемогући". Вели, даверује у добру в 'Љу лпзнистрову, али га ппомиње д< пооштри полициеке мере, да не дође време када то л 'уде доцкан а када ће сва тежина одговорности пасти на њега као највпшег полицајца у Србијп јер, вели „и лко полиЦија није к;'Ива за по нешто, и ако је она у невим случајавима чиотч као анђео, као невпно дете (смех) опет је за то ппак крива." Наводи за пример Гарашанина зч време убиства киеза Михајла, како је одмах затим био оптужен зато што ►•ије умео да предвидп тај догађај. Наводи даље за причер Н. Христића пред абдикап,ију краља Малана, за тим Гарашан.1на, који је, вели, иошт^н човек, али је само бао о^ружеп неваљалим љу дима и улизицала... Сада настаје смешна сцена: При иоследњим изговореним речима дигне се мала граја, и поп Пр.копијекпћ прекиде говорника с узвиком: „не дуљв; доста си говорио.. кад ћемо кући." Срећковић се" окрене Прокопијевићу с речима: „Имаш када попе, имаш каде да те у шуми цремлате, а нама и ако би, ево нам железнице па хајд у свет", што изазва како у нублике тако и у скупшгпнара омирски смех. ; Срећковић нродужује свој г -.вор и ј на крају м ли скуиштину, да донесе решење, да се нооштри радња полпције а господана министра ономиње да је он госнодар у свом ресору, :па ето му параграФа 76. ето му и војске п кривична законика, иа нек одреди строжије мере. * Белај Није вајде! Нека говори ко 1нта хоће, али ми тврдо верујемо, да у овом свету постији судбина, срећа и несрећа. И кад нек ^га потера као удес, онда му не да ока

отворити. И ма шта он радпо, све му наопако испада. Тако та је сад с нашпм бавшим ј господарем. Мало је човеку другах његових мука, но сад и то да га снађе. Помиелате само шта му се дес ло — ухаисили га у сред ПаЈ,нза, и то ухапсила га оиако као шт > хапсе обичне сокакчке букаче. Правио нереде на улаца, а Француски жандарми ухвате га и ухапсе. Тек у нолицаји разбере ее дч је ухаишена особа нпко мање но бавпга наш краљ Мплан. И наравно, иолпцнј* га одмах пусти. Он јо одках и жандармима то говорио, да је бив. сриски краљ, али му они то ппсј ' веровалп. Шта више смејала су ое и подвикнули: „добро, добро! Нека њего во Величанство извола сад: наиред, марш у полвцију! а тамо ће се ви детн шса је." Тако бар преставл.ају ову ствар немачка н вине „Миисћепег Неиеа^е Масћг1сћ(;еп" којима. п остакљамо сву одговорност .за ову вег.т. Међер, кад човека потера белај, онда му није в <јда ни што је краљ био Ради угледа саме Србије желели би да се ова вест не потврди. И« Отишао из седнице. Ономад је била селница одбора Грађанске Ка: сине. Преседавао је -;р. Вдадан. Нека гг. чланови нанадну га за његову козервју, кр»вљуЈућа га да је читао оно, што одбору није показао Г. доктора увредили су ови нрекори, он ]е у<ео капу п очшао. Међу члановнма оило је гов >ра да бирају другога пред еднака. Да ли је или да ли ће се ово и извршити? није нам познаго. * Изволте, дајте аставку ! При би' рању апелације десио се овај карактеристичан случај, за чију верност јамчамо. Као што смо већ јавили, за нреседпика анелације био |е намењен г. Ђока Новааовић. То је био радикалнп кандидат. Али намесништво је било за другога кандидата, за г. Вабовића. 5 7 след тога између намеснаштва н вл .де дође до сукоба, и влада се јлати крајњега срества т. ј. нзјави да ће поЈшети осгавку, ако њен кадидат не буде прамљен и потврђен од памееништва. Но на ову претњу г. Ристић од-

говорн мирно: „Па лепо! дајте вставку ! Примићемо је." Ратоборна радикилнп министра оду кућама, поразмиеле се, па иолако ув.уку рошчиће. Г. Ристић постави за прееедника г. Вабовпћа, а наши раднкални јунаци савију скуте и рукаве, потпишу указ — п ником нишга каЈ да насу нн ном^шљала о давању оставке. Овај је случ >ј веома карактериетичан .Он ле ,о илуструје карактере радикаЛних мивистара. Алн тако исто лепо илуструје и нрв >га намесника, који уме да нодвикне „па дајте оставку !" кад се ствар тнче нросто Једне лнчности, простоједнога љубимца, а кад се ствар тиче ј«вне бе:(бедности, п кад се од њега тражи да за то уложи свеј аут >ритет, он крши руке, иотресено уздише и тужао се вајка: „па шта ћемо ми смо ту немоћни !" Првом приликом мп ћемо се опет вратити на ову ствар. "ч|> о пиамд УРЕДНИШТВУ Нови Јспех наше спељне политике Још се, тако рећи, пуши крв па правди Вога убијевог грађанина нашег у Вишљаци; још се поводом тог убијства воде неоакви особпти дипломатски преговорп взмеђу нашег мин. спољнпх послова и Калнокија, мпнистра наше „добре" и „искрене" пријатељице. Аустро-Угарске, чпјп је жанЈарм смео да ее приближи нашој обали и убије нашег држављанина па остао некажњен; још нам зујеу ушима лепе речи на.Јег „добричине" Саве избачене пред лицем |народног преставништа, да између 1 пас и наше злогласне сусетке влаI дају добри и нскрени пријатељски односи — а ево, већ нам аустроугарски жандарми ноново дад >ше дказа, да наше минист. спољних послова воли само да се размеће констатовањем пријатељских односа са ( црно-жутом монархијом, дочим они, у еамој ствари, као да не постоје. АуI стријски „чувари јавне личне и имовне безбодностн" просто утерују у лаж нашег Савушку, који је, сиромах, осуђен, да са своје бсзазленостн етрада и наседа у вођењу снољне нам политвке, за што нач нружч, жива, убедљива, и уочљива

ш

(Дневник једнога роба) Побележио ПЕРА ТОДОРОВИЋ

(64) Речи су биле немоћне да искажу све оно што се накунило на болној, измученој души. Но мој нријатељ више је нрочитао из мога потавнелог погледа, а немо ћута н.е, које је на једанлут нвсчајало у сред говора, више му је казивало но све речи, Ми смо се узајамно тешили, а обојиди су биле очи пуне суза. После дужег разговора, пођемо заједно, и на углу Доситијеве и Свминеул. растанемо се да се више годинама и годинама не видимо. Мени као да се слутило да ће ово бити наш последњи растанак за много година, с тога опм оклевао и увек налазио да јога шго

год рекнем, кад Је иастајао тренутак да један другом пружамо руку. Ја мислим, да смо и ја а он у том тренутку сазнавали да је ово наш последњи растанак, али ни ј< Ј дан се није усуђивао да то рекпе. да нризна ову страшну јаву, и ми са свим као обично пружисмо један другом руку, још сам га ја опомињао, да сутра раније к мени сврати (Сутра је био Митров дан). „Лаку ноћ!" — „Лаку ноћ !" и ми се растадосмо као обично. 0, колико је и колико пута доцније у мрачним казаматима овај растанак обле тао око моје измучене душе, као сјајна сен и мила успомена на последње часове, проведене међу живим људима и драгим пријатељима. Хватао се сумрак. Растав се туна с овим пријатељем, пођем полако на више уз Доситејеву улицу, и упутим се право гостионици „Коларцу", где ме је чекао ; други добар пријатељ, који беше узео на се тај терет да ми те ноћи прави друш тво и да ме не остави сама у тренутку кад се сваки час очекивало, да из полиције могу доћи да ме воде. Док сам ја ту вечерао с овим мојим пријатељем, дође и господин К Таугаано

вић, и рече ми, да после вечере има са мном пешто да се разго^-ара. Мени је на Косту било нешто криво због јучерашњице, с тога му одговорим: — Шта ћемо се ђавола договараги. Свр шили смо ми наше договарање, док бану само из нолиције те нас покупе. Но Коста не одстуни. Позивао ме је да идем Раши, ; тврдећи, да имамо да се договоримо о једној врло важној ствари. После вечере ја отпратим пријатеља I да иде мојој кући да ме чека, ја ћу одмах доћи, а сам пођем с Костом Раши, пошто смо прво свратили у дућан те Коста поведе са собом госпођу. Уз пут Коста ми каза у чему је та важна ствар, о којој смо имали да се договоримо. Каза ми да се он тврдо решио, да иде из Београда, само је изменио план у толико, што сад не мисли ићи у унутрашњост но ван Србије. Госпођа га је подржавала у овоме плану, убеђујући разложно и мене, да је паметније уклонити се испред аждаје, иа на страни у сигурности дочекати да се види шта ће бити даље, но чекати овде да нам набаце замку за врат, кад знамо с каквим крвницима има мо посла. (Наставиће се)