Мале новине

вала читаву нашу сувЈ границу, трошак око веног издржавања мања био но што је ланас, кад је жандармерија стално оамо у Беоораду а но унутрашњости и граници пандури и разна потајници и привремени жан . дарми. Од новца који се сада издаЈе само на дијурне и дневнице жандармама откомавдованим у потерама п пначе у унутрашњости земље, могло ба се издржавати у 2—3 округа стално жшдармерија! Мислимо да ће сваки увидети да је то једна од прекиг потреба и да би требало такву жакдармерију по унутрашњости земље у најкраћем времену стаорити и ноставити, која бп тада носала назив „пољска или земаљска жандармерија."

0ДГ0В0РИ —РАЗГОВОРИ Један нраљввско-српски дварски номедијаш Између Д угик ствари што су нам заостале и) доба бив. краља Миланч, налази се а један његов дворски комедијаш Кеспослен, он се често сећа прошлосто и у тузв за љом, често јадпкује за бив. краљем. У такпм тренутцима њему се обично учпни, дч бив. краљ Милан неопходко потребује његову одбрану; да би бе« те одбране Мплан м рао коначио ироиасти и да >е њега уорав > само провиђење одредило да спасава краља Ммлана И он, снромчх, тада устаје, зааиње и брани краља; брани га онако, како уме и може; брани га онаво, како једнога краља може бранити једна њ';гова дворска будала. М : ћеко у идућем броју споменути те одбране и изнети слику овога вајнгга бранкоца. И ма како ви читатељи, били расположеки спрдм кра ља Милана, вп ћете гаморатп сажаљевати, кад видите: ко га брани, и на кога је сиао да га брани. Житије дворског коиедијаша почеће. дакле, тек у сутрашњем броју, а овде проговој ићемо неколико речи, )'ј ућенпх искључно на читалачку публику. * Можда ни један престонвчки лпст не говори тако чесго о кра.љу Мплану, као нзше „М. Новине." Ми оГ| ично саопштавамо све вести, којеу праним листовима нађемо о бпвшсм

краљу Милаву. Те су вестп кнко кад, но највише су неповољне за бившег краља. У публици има људи свакојаких ћуди, па има итаквих, којима је к,.иво кад се о бив. краљу што рђаво јави. И ако су то веома ретки случајевп, опет за то, ми, поштујући свачије мишљење, ево, хоћемо да покдопимо пажње и овој ствари. С т га ћемо овде пзнета кратко п јасно, шта нас руководи кад се спрам бив. краља Милана овако држпмо. * Говорпћу о себн лично. Ко год ме познаје п прати мојјаван рад, биће му познате ове чињенице: Било је једно доба када сам сеја политички годвнама борио прво с кнезом, а носле с краљем Миланом, и за све то време н»ша је борва била мушка, Отв фена, поштена: очи у очи и прса у прса. Доцније настало је једно доба, да смо и ја и краљ Милан налазили да опшги интересп захтевају, а дч имамо н заједнпчких личвих пнтереса да међусобиу б >рбу прекр тимо, р да покушамо заједнички споразуман рад. То је и покушано и ја смело тврлпм,|да тај покушај није осгео без илодних и корисних резултлтаза ову земљу. Кад су у доцнпјем раду понова наступпле несугласице, ја сам опет иоштеао и отворено иннео краљу мо;е погледе, а кад је он због тога — а и услед интрига једног ргднкалног уљеза, који се на ахар к-.пији провукао у двор — почео да нанада на ме и да ме гони, ја сам онда с*атрао за своју дужност, да јакно и отворено сјзбијем та неправедна гоњења, услед чега се пзрОдила ова завада, к >ја сада иостоји између краља Милана и мене Дакле, време је донело и ја сам краљу М^лану био II1ЛИТИЧКИ нрогиваик. После су дошла друга времепа и јд сам храљу Милану био лични и политички нријатељ, а за тим је наступило време, када сам му опет морао бпти политпчап прогивник, и ко зна у дугу веку, ако би га било, да ли прилике п околностп н ће не када догпати се тако, да се краљ Милан и|ја опет сретнемо на каквом општем, заједничком раду, јер лепо нели народна песма: „Време гради по Котару куле, „Време гради време разграђује,

а што бива с ку.тама још ч чнће и ваше бива с везама и односима између живпх људи. Ала и као противник, и као пријатељ, и онда, кад се међусобно б >рпмо, ја сам пред краља излазио као иоштсн човек, као озбиљчн радник, као самосталан и пезависан грађанин. И у томе је разлака пзмеђу мене и он*х жал саих креатурадоје су улазпле да се наб ^кају кечиге с мајонезом, да се наппју шам!1ањи,а и да забаве п насмеју крил,а својим комедијишлуцпма п паЈацуклом. Ја сам краљу долазио као сл> бодан грађапин своме владаоцу, а Цонч су пред њега излазили као леаарицред свога госу, С тога ја имамправода бпв краљу Милану и замериа и да га и нрекорим, док међу тим они иема;у право ни да га бране, ,1ер н јпосле и што ће краљу Милапу »дбрана ње гових јучершњих комедијапм, лакеја и дворских будала! (Свршиће се)

ПИиМА УРЕДНИШТВУ Од г. М. Пнроћанца добили смо следеће пи"мо, коме радо дајемо места у нашем листу. Нисмо ће изаћи у два броја а кад се свршн учинићемо неке примедбе на љега. 1\ саодине уредтше Моје кратко објашњење почаство<1ано је са ваше стране иодужим размишљањима, од којих се један део тиче прелмета ноји је дао пов >да вашем јавном разговору, други оиет само моје личности. Ја хоћу верујем да се разгов р води ћопа Ме а у ц ! љ I да помогне ствари о кој ј је г.>вор, ипаче, п а*о сам изаавтн, не би покушавао са новим објаши,е њем а нарочито о личнии стварима о којима нити је удесно нити ј.: свагда дозвиљено она ;о говорити. Ја се вадам да ће ово друго објашњење бити боље среће од пр. ога. Но буде ла, не остаје мп ппшта дпуго него да призаам да сам погрешио ш: о сам се у опште у објашњења н упуштао. Ак > дозволпте, да ночнемо са онам што се тиче с<мо моје личности. Зар зб- ( Ља, господиие уредниче, ви монсете маслити ^а је рулгно скло нит<! своју неј«ч од опасноста кад

псоглави улацом овладају. Тај ма јо прекор учинио ,ош пре вас једаа овдашњи незаатаи лист? Од његове стране он ми је био са различитих разлога иојимљив, ати од ваше стране он ме је просто задивио. 15Маја ја сам повео моју нородицу да ју склоним код једног иријатеља и тек што смо ступили ногом у његову дворану, у бдшини пушке припуцаше и ја сам < нда нашао да је најсигурни е да склоним децу код Мин, Упутрашњих Дела, управо лице који одговара за одржање реда, пошто му је стан ту на месгу бао. У таковим прилмкама, ја сам могао скл >нити мо|у породицу п ма код кога друг.>г од мини.тарл. Могао сам је склонита код кога од Намесиика. | могао сам то учанити чак у двор ј ила у какво надлежателство, и | свуда ба били дужни, не по налозима морала, него но дужности, | која провстпче пз круга власти н положај >• која у држави заузимају, I да ме Од напасти заштите. Не може !дакле бити реча овде о аиеловању на доброчиство злотвора, прво што ј 'I у доброчпнство нема места, друго | пгго ја нисам никад сматраомоје политичне противпике за злотворе и ненријатеље а како сам се из политик уклони >, ја у г. Таушановићу, кога нисам имао иначе |>азлога да презирем, могао сач онда гледати | само Министра Увутрагањих Дела. Ако је г. Таушавовић, као што ви |велите, главни кривац за ове доиета ј жад-осне п скапдалозне нереде, ис| торија ве може бити довољно строга ии према њему ни према он..ма, ; који су тако неноузднним рукама иоI верили ред п сигурпост у ов >ј земљч ј Свакп који ме е пзближе п знаје I насмејаће се, господаае уредничче, I вашем тврђењу, да сам ј* вз се ; бичних побуда нзабрао нолигику покорности. Ја до луше нисам нпкад био политички сокачки делија, али нисам нивад био нп покорна глава, кију сабља не сече онако, како ју ви замишљате. Све друге мане могао би пмати пређе него ову, и да ста хт лм да сазнате што поузданије о цргнма мога карактера, ви сте то могли учинити код првог од мојих нознаника, илм к >д људи са која*а сам ја ма кад шго у животу пмао да радам, п так > не басте пали у погрешку за коју се може рећи да је потекла само из личног верасположења према мојој лпч-шсги

КРВА1АГ0ДИ1А (Дневник једнога роба) Побележио ПЕРА ТОДОРОВИЋ (08) Они одоше у другу собу да врше нрег.чед, а ја остидох сам, с тужним и тешким мислима, с очима пуним суза — само ми срце плакало над мојом јадном и несретном судбином. Овако млад и ево, ноћас ће ме прогутати тамнички мрак из кога јамачно, никад, никад више нећу иза*ћи !.. Овако слаб, с овако тешком болешћу, ја ћу своје жалосне дане окончати у каквом подземном, мрачном каземату и отићи с овога света, жељан сунца, жељан светлосттт л;о.т,ан топлоте, жељан слободе.. . *

Нретрес није дуго трајао Извршеп је брзо и новршно тако, да је изгледало, као да се врпш само нриФорме ради. Обично је бивало овако: отвори се Фијока, члан завнри, маши се руком, нодигне мало ствари, уагледа и рекне: — Дчбро добро, хајд даље. Неке Фијоке чак нису ни отваране. Сва писма, рукописи и хартије што су нашли по Фијокама, трпали су на једну гомилу и спремали ла их понесу. Цео нре трес једва ако је трајао једно по сата. У томе се и ја дигнем. У соби је било хладно, и мени беше жао да оставим моју топлу постељу. Али нада мном је већ била почела господарити туђа воља. Узмем се облачити. По памети врзла ми се непрестано једна једина мисао: куда ли ће и шта ли ће са мном ? Помиш.љао сам на свашта, с тога се за сваки случај обучем тонло, упалим цигару и седнем, чекајући да и они буду готови. Међу тим и они су довршили претрес. Мој бедни пријатељ, Миленко, ишао је за њима као отрована риба. Једва уграбим да му на само рекнем неколико речи и да му издам неке наредбе, шта да чини кад мене више пе буде код ку^е.

У џепу сам имао 38 нанолеона. То је био новац из касе гллвпог одбора и из касе „Фонда за иотиомаган.е гоњених радикалаца." Тај сам новац био добио за пут, понјто еам, како је напред већ речено, био науман да одем у народ. Знајући да ће ме при^ затварању иретресати и да ће ми одузети све што код мене нађу, па и новац — решим се да један део овог новца оставим код пријатеља, како бих га доцннје могао добити кад ми у затвору затреба. С тога уграбим тренутак, кад се члан беше забавио ок > неких хартија, те ћушнем Миленку у руку једну шаку наполеоиа. Дао сам му онако на сумце, небројапо, како сам бркпуо руку у џен и извукао, колико саи дограбио *). (Наетавиће се) *) Мбј драгп иркјатељ дсцније је најсаве ■ сније иосгупи> с тим новцем, набављио ми њиме разне потребе, док сам био затаореп у граду, и лздао ма све до последње крајцаре.