Мале новине

Ето тако су прости сељади бранили свештеничка права, бранили их од самих попова, од радикалних попова, који за љубав личних интереса, изневерише опште свештеничке интересе. Читав један дан, и пре и после подне, ломило се у радикал ном клубу, истицани су и многи и круани рачуни, кији препоручују радикалној странци да пошто било задовоље митрополитаМихаила. Том приликом пало је доста крупних речи између вајугледнијих првака странкиних, нарочито између Пашића и Катића. Најзад се у кпубу гласало поименце код сваког члана законског, нарочито онде, где је митрополит ставио ултиматум да дал,е непопушта. Проба је прилично испала, но г. Пашић опет је био туробан и у скупштину је отипјно сетан невесео. Зебња је Пашићева била онравдана. Кад су у скупштини насталедебате, већина скунпггинска, на другом читању, изменила је све оно, што јеу закону било наперено противу свештенства и његових права. Пробе и потврђивања у клубу нису ништа помогле! Узаман је владин но верепик , архимандрит Дучић, потрзао кан >не и пустимице ударао по онозицији решењима васионских сабора; узаман је сам себе утеривао у лаж иред лицем целе скушнтпне говорећи сад противно ономе, што јенедавно сам писао и тражио засвешгенство; узалуд су сви нопови од реда (сем нроте Милоја) својим часним брадама и главама уверавали скупштину, да је овај закон прав л мана небесна за све свештенство — све то није ништа помогло: скупштинска већина, у којој су били по готову сами сељаци, (с једним честитим проФесором на челу) изгласала ј е , да свештеници сами бирају

судиЈе за оба духовна суда, да те судије буду потпуно независне, даимају периодске иовишиц а , и да их нико не може премештати. Истина остало је, да у вел. суду председава митрополит или један архијереј, кога сабор на годину дша и^абере. али се свештенство бар могло умирити, да му је остављен) право да може бирати све остале судије у вел. суду и у епархијским судовима. Но сад наста.је што је најзанимљивије. У тренутку кад се закон у скупштини већ довршавао; у тренутку кад се мислило дајепрошла свака онасност ида јесраско свештенство спа.ено од диктатуре која му је нретила —на један пут се у скупштини обрете једно лице из руског посланства, а један прота из митрополије донесе г. Пашићу једно писамце. Скупштини се даде четврт часа одмора, и за ту четвртину сата све се окрену тумбе! У нисамцету је био г. митрополитов ултиматум: или да му даду да он за први пут попунн све духовне|судове, или да приме његову оставку. Овај његов захтев подупрло је и руско послан ство. И то је упалило! Чим се посланици вратшпе на своја места, устаде г. Риста Поновић и по његовом предлогу скупштина једногласно усвоји: да г. митр >полит — односно архијер'јски сабор — попуни и велики духо • вни суд и све епархиске судове. И те судије које митрополит и владике ионамештају, остају читавога века на својим местима и нико им ништа ие може. А да ће г. митрополит умети да пробере људе, које ће ноставити на таква места, то нам читатељи могу веровати и да им се не кунемо. И овде су радикални попови највише ирипомогли. Как В а жало

сна Фата .чност! Један потт Марко, један пон Милан Ђурић, један поп Смиљанић, који су се читавог века борили за нрава и гарантије свију грађаиа српских — гласају дан*с против самосталности свога рођеног св^штеничког реда, гласају прогив независности духовних судова. гласају да се св I власт, и судска и административна, преда у руке једном једином човеку, и стваР а ЈУ У православној цркви новога свемоћног и непогрешљивог паиу. Нека се нико не заварава празним машгама и нека нико не мисли да је ово мало зло, које је учињено свештенству пашем. Онога дана кад се овај закон нотпимие и обнародује, за попове ће настати онда ваиредпо сгање у Србији! Тога несретиога дана одзвоннће свима уставним пра. вима свеколикој самоодређености и свима гарантијама свештенич ким. Свештенство у Србији претвориће са у просту хорду калуђерску, која иде онамо куда јој командује његово Високопре освештенство. У духовном суду правда ћсе делити по комаиди архијереја, свешгенство ће у карактеру посрнути и потсњи нараштаји неће веровати да је мгђусриским свештеницима некад могло бити проте Матије, пона Луке, Мелеитија, Хаџи Ђере и Хаџи Рувима.. Такви ће нам од сад бити наши свештенички нараштаји. Радикали, куда ће вам душа! „Пои Ммане, сневеселио се, „Смиљанићу, не веселио се! „Попе Марко јада допаднуо, „Попе Тасо жалост дочекао. ТТТта учинисте од српских свештеника! БЕОГРДДСКЕ ВЕСТИ Словенски конгрвс. Сгаооругенска „Червоааја Рус," која излазв у Лавову, јављн, дл ће се још у току ове године одржати једанЈсловенски конгрес. Овај би конгрес имао да д<>несе одлукг, да се код свију (Јловена уве^е једнпк Фонетпчки начии писањ I ћирилицом п да се утврда један језик за. књижеине цели. Конгрес, коие ће задатак бити чисто научан, састаће се или у Кијеву, или у Веограду или у Прагу. Овој појави ма се самоЦм<жемо радовати и ж<\,тели бис-<со да се овај конгрес састане у Веограду каао Словенп под другим иноалеменим државама не би имиа неприаика идућн у Русију, јер би им се свткојако принис10 политачки карактер. Акз би овај глас био истинат. желети је да паша Академија, Учено Друатгво а све научае кора .рацчја у.шу жива учешћа у овоме и п >раде да се конгрес састане у Бсограду. * Нова апелација отпочела Јје свој рад, и отиочела га на задововољстао Инћар Костино. Су* вчр. Бе града осудио је уреднпка нашега листа на десет дана затвораза „Нисмо Краљч. Алаксандра својој матери" у 296 броју од пр г. а нова апелација иовећала је ту казну на двадесет дан„, Суд вароши Београда осудио га је на месец дана затвора због чланка Ш га јеово?" у 25в, две домаће вестп у 261 и 262, абог чланка „Да ла је по.пција пли Романија?" у 264, због члач. „Ра^икална влада и тгампао" у 286 и чланка „Две приче" у 272 броју, све < д нр. године, — а нова Апелација повећата је ову казну натримесеца. Ваља још знатп, да се све ове белешке и чланцп махом тичу злоупотреба бив. управиика вароши Београда Глише Ђорђевића. Сем тога суд је осудпо Мплована Маругаића за навету повреду сшчтететском капетану г. Наји Поповнћу па 4 месеца, а Апелација му је повећалч казну на шеет месецп. Е, нека је сретно нова г.г. апелационци; Будите само што строжији према новиварима, осуђујте вх што више, а ни мало не б Јините о ономе како сте гов>р»лп пре, да се тако драконске мере не треба да приме њују ирема новинарима; како сте осу^ивали ондашњу Анелацију. 0 : у -

Ц0ДЛИОТАЖ. 2РВА В А ГОДЕЕА (Дневник једнога роба) Побележио ПЕРА ТОДОРОВИТх

(69) Члан нареди те се сва скупљена писма и хартије стрпају у један мој чаршав, па то даде једном жандарму да ионесе. Питао је за Пашићеву собу шта је и чија је, и кад му ја казах ко ту седи, он и отуд покупи све хартије и стрпа их у чаршав. Ја му приметим да још нигде еисам видео такво одузимање хартија. Писма и хартије обично се узимају по сниску, нумеришу се, запечате у пакет и ња њих се изда реверс онима чија су, пошто само тако окривљени може бити сигуран, да му

| се што год не подбаци у хартије, или да му се што не упропасти од писама и пис> мених докумената. — Шта ја знам шта полиција може ! сад метути у те моје хартије. Зап није могуће да ми се, на прилику, подметне какво опасно писмо, или ма што друго I сумњиве и кажњиве садржине. Тако ношење одузетих хартија у чаршаву још нисам | видео. Но члан је мало био вољан да свраћа ! нажњу на моје протесге. Он је знао само што му је заповеТјепо и знао је да. то мора извршити. С тога, после две три примедбе, баталим да му говорим о неправилности које чини, и оетавим га нека ради како зна и хоће кад већ и иначемора битл но ње овој вољи. Члан протумара још мало но собама, да види да ли није где што заборавио, па онда објави свечано да смо готови и да можемо поћи. Свратим у Пашићеву собу да се поздравим с г, Вл. Милојевићем. Он је, као што сам раније споменуо, спавао по некад ту, кад Пашић није код куће. Био је ту и те вечери. Кад сам ја већ био }стао да се облачим, он ми дође и рече: ДПушка

пешто око каније и с поља око прозора, (то су били жандарми. кој и су допратили члана полиције и но његовој наредби заузели све изласке да ко год не умакие) биће полиција." — Да си ти жив и здрав, ето њих већ одавна у мојој соби, а не око прозора — одговорим му ја. Он само слеже раменима, на се новуче. у свој у собу. Сад му дођох да се оиростимо. Стиснемо један другом руку срдачно и н љубимо се братски, па се оида ћутећки растанемо, да се три пуне године више не видимо. За тим се вратим у своју собу, где је г. члап већ чекао пун нестрпљења. Дуго му је трајао мој растанак с кућом те је наваљивао да се све тошго бржеврши, док сам ја међу тим ошљарио, јер ми је доста иадало тешко да се одвојим од куће, рачунајући до оног трепутка, кад прекорачим нраг моје собе ја већ престајем бити свој човек и ностајем сужник — полициска својина, с којом ће и иоследњи нолициски ћата раснолагати по својој вољи, — Молим те, хајде већ једном да се крећемо — рече члан. (Наставиће се)