Мале новине

рити Јавно, он се почише на њих срдити, и с правом се може рећи да их данас мрзи, не, бајаги, због љихне политике, због њихних унутратњих и спољних политичких погрешака, не, његовп су мотиви много ситнији, он их мрзи чисто из личних побуда, та он тако често сам наглашује како му је влада највише крива с тога, што пуихта новине те га грде. Прочитајте све његове разговоре с дописницима, прочитајте баш оно што је по његовој поруци трпато у новине, и шта ћете наћи? „Нису ме дочекали, како ваља; не поштују ме, као што ми приличи; нећу да чиним противницима радост да рекну како сам побегао, како су ме силом истерали'-. Ето, то су његове побуде, то су његове жалбе на радикале, и то су ћзвори његове мржње. Мало лепши дочеци, мало маснија исћра1)ан>а, мало учтивије понашање од стране радикалних министара, — па би се радикали већ могли трпети, а што по кога напредњака и у џибри скувају, то .јс споредна ствар — злочина има у свакој земљи. Неће штетити „М. ЈГисту," нека. мало потање размисли о овој стварн и мало боље проучи Миланове беседе.

Г. НИК0ЛАЈЕ8ИЂЕВА ЗДРАВИЦА Добрдаом једнога иашиг нријател.а, добилн смо ориишалан текст здравице г. Светомнра Николаје1!и11а, ненсиоИопаног ректора Вел. Школе, коју је на професорском банкету наидраино бив. крал>у Милану, и због које је ненсионован. Здравица гласи: Ваше Нслтшнстм), Ведпка јо школа но свом ностанку и но свему што је уснешно до данас раднла на свом културно.ч и научном послу, установа Обрсновића. Свакн корак нанретка за овп.ч нодес-ет и двс годпне њеног постојања илн је ностакнут .шчном нницијативом, пли је нодржан личном нотпором ког Обреновића. Први је Обреновпћ п>у основао, п с оном државничком увиђавношћу, и с оиом ноштом паснЈЈам науке, с којом је нод своју заштпту уиео Вука Еараџпћа, Давидовића, Милутиновића, Вујића, Свстпћа и мнОге друге

нросвсћенс радиике свог вре 'на на науци, прикуиио је он и први кодегијум проФесора Ведике Шкоде. И кодико о величиии Мидошевој сведочи све оно што је чинио и ноднео да ослободи Србију и утврди у њој законитост н ред; да створи државу срнску; тодико исто говори о његовој мудрости и њсговом неисцрпном родол.убл.у она брига и оно ста}>ање да (иосде 1838) у својој отаџбини отворн шкодовање и нрикупп најучевније л>уде из срнства на њен кудгурни I посао. Трећи Обреновић јс Ведикој Шкоди, : после дугог њеиог застоја на једној ограниченој и скученој задаћи, дао живог иолета реФормом од 1863 год., којом је она од школе за само спремање чиновника дигнута на висину чисто научног завода: као и награђивањем и нодржавањем угледних њених нроФесора. једног Даничића, једног Панчића. За владе Вашег Величанства на највиши ерпскн научии завод обраћана је још већанажња. Наша је Школа из године у годину ширила свој наставни нрограм. Према захтевима науке и но•гребама земље старе су катедре дсл>енс а нове установл.аванс. Са сваком годином Велика се Школа богагила новим снагама, већим буџетским цифрама, ђтварањем потрсбннх школских завода — музсја, кабинета. И кодико јје у том лаганом али сталном развијању н наиредовању наше шкоде узимало личног, очинског заузимања Ваше Ведичанство, за то свсдочс сва она многа добра која јс Ваше Велпчанство чиннло школн, о.чладипи, науци и ноједипим н.реставницима њеним: за то смо сведоци свн мн који смо овде скупд>сии јер смо, осем двојнце тројнце старијих, сви мн дошли на Велику Школу но личном заузнмању Ва-шег Ведичансгва. (>>и смо ми, заједно с нашом школом, имали у Нашем Величанству милостивог заштитника, узвишсног и штедрог добротвора. Паши скромни научни иослови, у једном времену неиријатељском за мн]»ан научан рад, наидазилп су код Вашег Величанства на признање и нотпо]Ју: а наш школскн рад, у времену разуздаиих полптичких страети, у времену кад сс о врлишша н засдугама вуди почело цснити са скученнх н ненраведних нартијскнх гдедишта, налазио јо само код ВашОг Всличанства достојног нризнања и нострека. Ето, у тој заштити коју су Велика Школа, наука и књижевност српска налазидп вазда код Вашег Величанства и код воликпх протхОднпка Ваше нородице, никли су н разкиди сс они осећаји

захвадности, ноште и љуоави к»је су нроФесори Велике Шкоде вавек гајиди наспрам Обреновића. У том заједничком труду преставника науке и Оброновнћа да наша домовина одговара што боље своме кул-гурноме позиву на Валкану, ложи тајна свег уздања, свег надања које ВеликаШкода полаже на Обреновиће; дожи тајна оног, у Великој Школи одавна утврђеног веровања, да еу Оброновићи најсигурније јемство, вајтврђи штит за све оне усдове којн оснособљавају нашу домовину за солидно наиредовање и вршењс. нозива намењених јој историјом и иоложајем њсним; најбоље јемство за свекодико њепо напредовање, као и за достојно уважавање врлина и знања. За доказ да је ово веровање наше и народа нашег у звезду Обреновића основано и онравдано, не би потребе било ирелиетавати нрошде лиетове наше нове бурно историје. Посдедњи њен лиет — господо колеге, ово на евоју одговорност тврдим који 110чиње од одетупања Вашог Величанетва с престола и за који ће требати неро једног Тацита иди Тукидида да испнше на њсму све злочине иочињено у кратком времену од годину дана у нашој домовини а норед властн која нема никаквог аукгоритета да наслика жалосиу анархију у земљи а ништавило и бедну неоддучност у СНОЛ.НИМ одноеима; да нобележи свакидања гажења закона и устава; да опише циничко презирањо морадности п врдина, а слављење лажи: игнбрисањо намети, а награђивање порока, незнања, страсти. Тај последњи лист наше историје који нам ес прсд очима нише, ноказујо најбоље како је наша Отаџбина нејака. сад, кад трсба да је снажна; како паша државна лађа но носигуЈшој н опасној бсздни лута, кад на њеној кј>ми но седи Обреиовић. Ваше Величанство, Да би дали ма н скроман, видан знак своје захвалности Вашом Велнчанству добротвору Велике Школе; да би показали целом свету да иреставници науке и нросвете у овим данима, озбиљно тешкнм за нашу отаџбину, све своје наде осдањају на Обреновнћа: да би ноказади, да ћо проФОСори Вел. Школе, као оно што еу били свећеннци Мојсеове архе кад су нрљави тадасн партијских страсти прстилп запљускивањем у светпњу народну, биги вазда чувари оног што је срнском народу залога за његово солндно и иравплно ])азвијање као и за испуњење њогове мисије; да би

све то ноказалн, проФосори Велике ј ПГколе узеди су слободу да Ваше Ведичанство нозову у своју средину на овај свочан обсд. Обеди су код Омеровпх Грка као и у нашег народа снмболнчко задоге узајамне љубавн и иријатељства; и проФСсори Велике Школе могу себе ценити само за срећне шго је Ваше Ведичанство удостојило да одговори њиховој јоднодушној жсљи н иозиву. Господо колеге, Данашњн дан, кад један Обреновић дели е проФоеорнма Ведике Школе со и хлеб, остаће значајан у историји наше школе, јер нам он јамчи да ће ; она нап])едовати, и у скоро подићи се на виеину, на којој је жслимо ви; доти и ми наставницн н народ српски; па с осећајима захвалности и жељама за напредак и бољу будућност народа српског и школе наше, напијмо у здравље нашег узвншоног госга и штедрог добротвора Краља | Милана. БЕОГРАДСЕЕ ВЕСТИ — Новинарске вести. Досадашњи уредник сдужбених „ Сјшских Новина", г. Стсва 'Курчић престао јо дал>е уређивати службони дист, да би со могао носветити своме листу „НароДном Дновнику. „Српскс Новине" од сад ће уређивати г. Милоему Т>. Глкши/ >', драматург -кр. орн. народпог позоришта. "Јр /Јвадесет-петогодишњица краљ. • београд. реалкс. На Петровдан славила је бсоградска реалка двадесетиетугодишњнцу њсног ностанка. Том пј>идиком пЈшсуетвовалн су Њ. Всд. Краљ . Александа]«, ;г. г. Намесници 1'нстпћ и Прогић, г. предеедник министарског савета, г. г. министри Ђаја и Андра Нпколић и г. Пашић. Врсдни директор беогЈтдске реалке г. Плајел, чнтао је извештај бсоград. роалке од њеног поетанка па до дапас Извсштај г. Идајсла бно јо врло занимљив и дсно изводен да је у присутној публици стекао велику "захвалност за тачност н урођеноСт бсоград. реалкс. — За тим јо г. директор пооде свршеног извештаја иоднео краљу АлександЈ)у, Намссницима, миннстрима и саветншшма извештај 25 годишњице у лопом новезу а исто тако и сви присутни гостн добнли су сваки ио јсдну књигу извештаја њеног постанка на успомену. 11осдс овога нриступило се про граму. Ђаци су псвали врло заним ■ љиве песме и свирали да је мидин

ПОДЛИСТАК КРВ1В1 ГОДИНА (ДНЕВНИК ЈЕДНОГА РОБА)

ПОБЕЛЕЖИО Пера Тодоровић

(108)

Та иа])чад била еу оцен.вена елучајно, како је ко захватио; понекад је било остало еамо по половину редова, али п ти крњи редови читани еу у елает н то чеето но неколико пута. Најдоеадније било је после подне. Часови су пролавилн врло споро, а није ее имало нп могло шта раднти. Тада бнх обично легао на кревет полеђушке, аагледао се у мрак и с мислима одлазио у далеку прошлост. Тако еам се им дан у дан вежбао да се научпм да ми мисли замене оно, што бих радио да сам у слободп. Тако на ирилику замисли": сад сам слободан, два је *' глл

сахата по подне, ја устајем иза стода где сам читао новине, навлачим рукавице. узимам штап и идем том и том пријатељу. Дошао сам његовој кући, куцам на в]>ата, улазим унутра, ту затичем целу породицу, поздрављамо се и отпочиње разгово]). И ја се у намети тако удубим у ту замисао, да чисто и заборавим да је она само празно уображење. Поеле неколико дана толико сам се био нзвежоао у овоме замиш.вању јаве, да сам чеето по читаве сахате проводно шетајући у мислима по Београду, састајући се то е овим, то с оним нријатељем и разговарајући ее е њима, тако да кад сам се нз овога заноеа трзао, мени је т]»ебало ио два три минута док се расвеетим да ли је ова зпетња била у истнни или само у замисли. То ми је млого помагало; то је чинило те се нисам осећао тако одвојен од спољног евета п пријатеља, што су остали на елободи, и ово је одржавало, тако рећи, неку духовну везу међу нама. Чим на сахат-кулн искуца 4 часа но нодно, отпочињао еам моју вечерњу мстњу, управо обртање по ћелији, крје је ]>едовно т])ајало два цуна чаеа а ншао еам како кад, некада мнје звека окова уши нарала;

други пут опет, кад ми до!)е ннаџнеко рас положење, онда пустим окове да звече ко лнко год могу више и тада с-ам навлаш лу пам ногом о ногу само да се звска што даље чује. И од њееедоиста разлегала цела околина. Од 6—7 часова у вече наетајало је обично иодсдушкивањс. Тада би обично стао уз врата, прислонио на њих уво н ослушкивао шта се напољу ради. У то доба обнчно нрикуп.Ђају се робијашкн чувари, робпјашка одел>ења враћају се е радова, ту их на каипји претресају, ирегледају им торбе и окове, распоређују нх по казематима и дају им вечеру. У то доба увек је гунгула п галама ту иред мојим вратима, нод најближом канијом, где бо])ав.е робнјашки чувари. Чује се разговор робијашки, чује се звека стотине њиних лаких радничкнх окова, чују се довикивања, зановести, поруке, псовке. Један виче да му понесу торбу; другн опомиње да не забораве понетп но коју цепаницу, иначе ће се врага огрејати; трећи исује ко му украде лукизторбе; четври неодступио моли нешто недесетара, на пгто овај само одгова]»а: (ИАОТАКИЋЕ СЕ)