Мале новине

ућугало: нико не сме јавно да каже ни речиде за пок. Иањицу; људи се чак плаше да куне његове ФОтог ]>аФије (које је, у осталом, забрањено нродавати). Али као што увек у таким случајевима бива, духовима је овладало силно али глухо врење услед неочекиваног стрељања Пањице. Први смели израз тога врења десио се ноћу. Врба, за коју је Пањица везан на стрељан, била је окићена народном тробојком, а на њој је био исписан некролог од прилике овим речима: „ Мирно иочивај о.рабри друже\ Ти си стре.шн 1890 године; а на истои. месту 1891 године бкАе гроб Кобургов!" Овај догађај изазвао је данас сензацију у нас, јер је та врба врло близу логора, у коме станују четирн пешачка пука, те је лако претпоставити даје та маниФсстација ствар ОФИцира. Отпочета је већ строга истрага да сс пронађу учиниоци те смеле маниФестације.

Јевронске новине, које су ових дана стигле, доносе поједипости о Пањичином стрељању, али се та доношења не слажу с истином. Ја сам се заинтерссовао да видим колико су исти ните те вести, те самотишаонокојниковој супрузи да јеупитам коликоистине доносе те новине. Оно што сам дознао од ње саонштићу овде верно, и то ће нобити нека неистинита саопштења. 16 (28) јуна, у јутру, госпођа Пањичииа, са своје двоје деце, отишла у IV полициски кварт да посети свога супруга, као што је чинила скоро сваки дан. Тог дана џџ вратима су је дочекали жандарми и место да је одведу њеном супругу, одвели су је у коњушницу, где су јој најпре одузели децу, рекавши јој, да Пањица жели ирво да види децу па после њу. У коњушници г-ђа Пањичина преседела је цео сахат, после чега су јој саонштили да су јој мужа одвели кући да се онрости с њом, јер ће га преместити у други затвор. У ствари, Пањица је тада био на губилишту. Не бавећи се ни тренутка, Пањнчина госнођа одмах је отрчала кући а децу су јој задржали у кварту под кључем и стражом читава два сахата. На тражење њено да узме децу са собом, одговорено јој је, да су деца већ код куће. Кад је дошла кући, место мужа и децс нашла је два жандарма, који су били одређени да је чувају док се Паљица не стреља. Жандармп су јој рекли да ће јој муж брзо доћи на колима. И одиста, иосле кратког времена једна кола (фаетон) стану нред кућу, Али место Пањице из њих изиђе иолициски комесар IV. кварта, Радуш

Панајотов. Комесар је одмах ушао у кућу и ношто је сам затворио отворене прозоре у соби, у којој бнла г-ђа Пањичина, обрне се њој и рекне јој. „Госпођо! Реците: Бог да га нрости!". Кад је чула те речи, госпођаје пала у несвест на нод: но брзо се освестила одненадног страха да јој мужа не сахране без ње, скочи и затражи од комесара Нањичино тедо. Комесар јој је одговорио, да ако хоће да га види, треба да нохита у логор а за погреб да се не брине, јер ћс га они сахранити. Она одмах узме кола (®аетон) и плачући отиде у логор где нађс мргво тело свога мужа, опкољено неколиким војницима, који су плакали. Павши на земљу, труп Пањичин лежао је I 1 /« сахат. Пошто је оплакала свога несрећног супруга, госпођа Пањичина тражила је да јој се да трун да га сахрани, као што то нропиеује 17 или 71 члан (нс сећам се добро) војног закона. На дан нре тога њој је на овај члан указао сам Пањица, а на основу тога члана она је имала право | да узмс мртво тело. И доиста, њој еу ; дозволили да сахрани свога супруга али нод неиременим условом: да то извг/ши сама и најдаље за аола сахата. Она је пристала на то п одмах нослала једног човека да узме децу њену и доведе их на гробље, и да купи један носмртни венац. При погрсбу Пањичину нрисуствовали су само: његова жена, двоје деце и 3—4 жандарма. Пањица је сахрањен у градI ско гробље. Венац му је метуо на главу најстарији син Борис. То је све што се десило госпођи Пањичиној тога злокобног дана. Дакле, новинарске вести, да је она тедеграФисала нринцеси Клементини да моли милосг од сина, да је Иањичиница ишла неким динломатским агентима и неким министрима у тој нстој цели, — чиста је измишљотина. Само стрељање Пањице извршеноје ; на овај начин. На сам дан стрељања, мајору Пањици и његовим друговима било је наређено да се снреме за пут, јер еу нх бајаги хтели да преместе у други затвор. Овај изговор био је унотребљен да Пањица н другови му не посумњају да ће се приступити нзвршењу смртне казни. Разуме се, сви су се спремили за пут, не сумњајући ништа. Одмах носле тога Пањицу изведу из затвора и мету га у једна затворена кола, која су пратили неколико жандарма. Кад су се кола кренула, Пањнци је казато да ћс да га иреместе у 11 полициски кварт, а да га људи не би видели то да морају проћи поред нешадиских каеарна. Идући та к0 ^ошли су до споменика

Дара Ослободиоца, и онда Пањица унита: да неће да га интернирају у Иустендилу или да га екстернирају у Туреку? Одговорили су му само са : јест! Али кад су дошли до Александровске болнице, Пањица је видео ноређане војнике у парадној униФорми, ; и кад се уверио каква га судбнна чека, узвикнуо: „А — а! Ви ме во ; дите на губилиште! Врло добро!" Иосле тога Пањица се окрене једноме ј од жандарма, који су га нратили, и рекао му да ће га жена добро наградити ако оде да јој каже да дође с децом те да се онросте с њим. Али жандарм је одговорио да не може, рекавши Пањици да им је строго нарс1)Сн() да никоме не јављају о томе нити јкога да пуштају код њега. Кола су брзо стигла на губилиште. Пањица сиђе с кола и пошто је поздравио присутне ОФицире, рекао им је, да је много пута гледао смрти у очи и да је и сад готов да умре мирно. Одмах иосле тога исповедио га је гарнизони свештеник, коме је поклонио сав новац, што је имао код себо, п свој златан часовник. Пошто се исповедио, Иањица је почео да држи говор, али ! спремљени добоши тако су јако ночели лупати да се ансолугно ништа није могло чути. Кад су му нредложили да му вежу очи, он је одговорио да није жена и да има храбрости да гледа куршуме који га убијају. Али кад му одговоре да се обичај не може прекршити, онда он чврстим корацима оде до врбе, и пошто је сам себи возао очи, метнуо .је руке нозади, спремљене да му их вежу. Пошто су га везали, капетан Бојаџијев прочитао је нресуду а нотпоручик Шурбанов комапдовао је својим војницима, којих I је било 21, да пуцају. Нре но што ће пуцати, војники уиитају свога старејшину: „По чијој зановести морамо да убијемо Пањнцу ?" Официр им је одговорио плачући, да је то по заповести кнежевој. Плотун се осне и Пањицу пробију 19 куршума и падне м|и тав на земљу. Пре нуцања Пањица је успео да викне: „Живела Бугарска! За њу умирем!"... Вредно је забележити да како војници, који су на Пањицу нуцали, тако и ОФицир који је командово, на чак и ОФицир којн је нрочито пресуду, да су сви били Македонци. држи се да је тако учинено за то, да се свет увери како Пањичина напуларност није била стална и велика. На неколико дана пре етрељања, Пањица је причао своме слузи, да су га у затвору страшно мучили после изречене иресуде: ноге су му биле оковане тешким гвожђем, по целе но-

ћи терали су га те је морао стојати, не дозвољавајући му да снава, итд. Није заборавио да слузи норучи да о овоме јави његовој жени, пошто га стрељају и да каже жени да ненремено исприча његовој деци, каквим су га мукама нодвргли цред смрт. При исповести својој Иањица је лредао свештенику један бележник. у коме су билс забележене ноелсдње норуке покојникове својој жсни и деци. Он је заклео нона, да бележник сам лично преда Пан.ичиници. Алн нон је предао бележник војном прокурору. Јуче је госнођа Иањичина ишла да тражн белсжник од прокурора, а он јој одговорио да ће јој га дати, ношто се прочита. Пре неколико дана гоепођа Пањичина тражила је дозволу да свом мужу приреди паростос 25 јуна (девети дан после смрти), али је ка тегорички била одбијена (неистинита је телеграФска вест нашс „А°;енс Ва1сашкае", да јс тај нарастосе држан). (свршиће се.)

ИЗ БЕДА СВЕТА — Награду од 10.000 динара, што ју је раснисао Дерпуши за најбољу расправу „0 нроблему биметализма", добио је бивши холандски министар епољних послова Рохусен. — Велики глобус. У Милану се основало друштву, које је намислило да на врху миланске цркве намести велики глобус, који ће бити осветљен електричном светлошћу. — Умро. У Кенсингтоновој палати у Лондону умро јс ових дана генерал сир Францис Сејмур у 77 години. Са шкотеком гардом био је у кримском рату, гдејекод Инкермана допао рана. Доцније био је церемонијар краљице Викторије. — Ве /шки пожар. Главнн град на Француском острву Мартиник у западној Индији, Пор де Франс, пострадао је од ножара. Штета износи преко 220 милиона. У Француској сад купе добровољне нрилоге, а мораће и влада притећи у номоћ. — Провала облака у Мађарској. У суботу, 30 нр. м., билоје на-више места у Аустрији, нарочито у Маџарској провале облака и одује, који су на неким местима нанели грдне штете. Било је и људских жртава. — Породична трагедија. У општини Кираљдароц, у сатмарској жунанији, у Маџарској, насрнуо је ових дана ножем влаетслин Казимир Герсон у лу-

ЗВЕР-ЧОВЕК

РОМАН ЕГмила Золе ПРЕВОД С ФРАНЦУСКОГ

(52)

Ту његову етрасну оданост својој струцн ублажавао је мало цигло тај интерес, што је жслео да добије орден н да сс нремести у Париз. И он који се у први дан истраге занео био свом љубављу к истини, еад је поступао с највећом оирезношћу, као да је видео око себе саме нровалије у које би могда његова будућносг утонути. Ваља наноменути да је господин Денизе био у напред обавештен, јер чим је почео истрагу, један његов пријатељ световао му је да оде у Нариз, у миниетарство нравде. Тамо сс дуго разговарао с главним секретаром, Ками-Ламотом, важним човеком, који имађаше непрестака додира с /Гилеријама. Беше то фиии човек, и он је почео едужити ка заменик, па нешто његева познанства не-

што његова жена — тек ти он постаде носланик и витез ордена ночасне легије. Ствар му беше наравно у рукама, царски државни тужидац у Руану, узномирен тиу догађајем 'назире где је стари судија ногинуо, па је из онрезности реФерисао министру, а министар опет предао ту ствар свом главајом секретару. И ту сад беше тугаљив носао. Ками-Ламот беше школски другар председнику Гранморену, но годинама мало млађи, али тако присни нрнјатељ, да је нознававо иредседника екроз, па чак је знао н њсгове нороке. Он јс говорио с највећнм саучешћем о жалосној смрти свога пријатеља, н рокао је госнодину Денизсу, како живо жели да се убилац ухвати. Али му је казамо и то, да је царевом двору врло ненријатно што се десио тај случај, иа му је препоручио да води истрагу што онрезније. Једном речи судија се известио, да ће добро учинити ако се нс журн п да ништа не чини без ирстходнога одобрења, Он се вратно у Руан знајући чак и то, да је главнн секретар послао своје агенте, желећи да сазна ствар. Стало је било до тога да се дозна нетина, на да се после и забашури, ако буде иотребно. Мећу тим су дани пролазили, и Денизо ноче губити стриљење, једило га зади]живање по новинама. Иа онда онет дође иолинајац, њушкајући као добар кср. Он је хтео да нађс нрови

траг, да стече сдаву нгго јс првп намијтеао, на да се окани ако му нареде. И тако, чекајући од министра нисмо, савет, нрост миг, беше се онет латио истраге. Већ је затворио две три особе, али нн једну није могао задржатн. Али кад се отворио тестаменат иредседника Гранморена, на један мах се нробуди у Денизеа сумња која се беше зачела у њега још првих дана: можда су Рубовљеви кривци. У том тестаменту било много чудних завештања, било једно завсштање којим се Севернна оглашује као законита наследница куће која је начињена у месгу званом Кроа-де-МоФра. И тако главни узрок убиства, који се до сад узадудно тражио, нашао сс: Рубовљевн еу знали за то завештнње, па су могли убити свога добротвора да би га одмах наеледили. Ова сумња учииила се у толико више основана што је Ками- Ламог мислио некако чудно о гоеиођи Рубовљевој, јер је иознао некад код нрадседника, док је била девојка. И кад јс обрнуо своју истрагу у том смислу, наилазио је сваки час на Факта што су бркала њехово схватање судеке иетраге кљаеично вођене. Нншта ее није могло расвстлити, није било главне жиже, нрвога узрока, који би све расветлио. (ПА0ТАВИЧ1Е С9) • аксмо