Мале новине

Чујемо да кс Њсно Величанство ноложити том придиком и темељ једној основној школи по изјављеној жељи дотичних сељана. Колико 1>е времсна пробавити Њено Величанство на томе путу није нам познато. ГЛАС ЈЕДНОГ СТАРОГ ДРЖАВНИКА Г. Аћим Чумлћ индао је ту скоро јодну књижицу иод насловом „Задужбинс у одбрани Српства!" Патриотске мисли г. Чумићевс заслужују да уђу у шири круг читалачке. аублике, тс их за то овде и доноеимо. Овај њсгов састав носп на унутрашњим стра нама наелов ,Д1ред одбором задужбине Коларчеве" и гласи: Мислим, Господо, да Приход књижевног Фонда „ЗаДужбине Коларчеве" трсба уиотребити (у границама тестамента) на одбрану срнског народа од претапања у друге народе, и то, најпре, тамо, где је та опасност највсћа за сам опсганак Српства. Нбог дела, која се налазс нред Одбором на оцени, дозволите, Господо, да, у онравдање овог предлога, наведем само онс разлоге, које сам, у сличним приликама раније наводио. Тако: Пре три годинс нредлажући Одбору да се лист „Српетво" наградн, имао сам част, измеђ.у осталога, казати, и ово :

„Да јс ноценаност народа сриског на различите групс (од којих свака груна себс сматра за особити народ) један од узрока страдања и немоћи његове. Народ српски, дслећи се, овако, још и данас, на седам група,*) као да нијс хтео изостати далеко иза седам чуда светских. „Био је свакад, а данае више но икад, најнужнији и најпречи иосао свију ових седам груна радити свом снагом на томе: да ових седам наших брука не стане и да свих ових седам „народа" дођу до свссти: да сујсдан и исти народ. *) Јер »ш ее чини да их уираво толико има: I Срби — Србл прашмиавле вере. II Турци — Срби мухамедове вереуБостга, Хердеговтш и осталии областима тур. цар. III. Буи.свци — Срби к^толицн у Ма1јарско.ј. IV. Латини — Срби католици у Турској. V. Крћшанн— Срби католнци у Босни и Херцеговшш VI. Бутари — Срби у Старој Србијп и Македонији VII. Рвати — Србк у Троједној Крадотши.

„Ну, н у самом овоме поелу има опет нешто што је прече од осталога: „Докле ове групе (сматрајући се за особитс народе) не убројавају себе у туђа плсмсна, дотле још може бити наде: да ће се у њих, кад тад, иро'будитн свест о својој једној и истој народности (а.ко догађаји светски буду хтели дотлс чекати). Али зло долази до врхунца, кад сс ове групс номсту толико: да себе почну убројавати у ту1)А нлемена, п кад су то још оне груие, које су битни услови срнског 1 државног живота. „Тај је случај у Старој Србији и Македонији. „У тс двс рбласти српске — (ернске, јер су нсонходно нужне за дрнгавно биће ернства, ернске, јер су српске, или, ако ко хоће, јер су више српске но ичије, у те две области срнскс) — услед Фаталног процеса, историјског, услед сложне радње пст различитих нропаганада иротиву сри ске расе, а уз све то, још и услед старог и непрестаног немара српеког народа— свестјео својој народности на умору. У тим областима народ срнеки дави се у бугаризму. Од свију области српских, те су области у највећој онасности од претанања у туђе | нлеме. „У тим јс областима Сриство највећма угрожено. Јер народносни 1убитак тих области био би за Српство смртни удар. „Српство, дакле, има тамо да брани не само своје две велике области, но и сам свој опстанак. „Опасност је нреголема. „Ваља радиги без одлагања, и радити снагом и ерествима која одговарају огромним нанадачким срествима и онасности у којој ће се налазити Српство кад изгуби те области.

После тога, у мају месецу нрошле године, поводом нитаља о употрсбп књижевног Фонда „Задужбиие Кодарчевс", имао сам част, одговарајући на писмо једног од највећих наших књижевника, казати ово:

„До сад сам мислио да нриход књижевног Фонда „Задужбине 1поларчеве" трсба унотрсбити на одбрану сркске пародпости у < тарој ('рбнји и Македонији. „Тако и сада мислим. „Тако бн мислио и кад би Задужбина имала и два, и три, и пет милијуна годишњег нрихода.

„Тако мислим из разлога ових: „Кад Бугари побугаре Македонију и делове старе Старе Србије у водонађи Јегејског мора, а то тек што нису учинили, — они ће скоро три пута бити већи од Србије, а више од три пута јачи, јер их примеса татарске крви чини способнијима од нас за стварањс снажнс државе. „Напашће нас. Иобедиће нас. И одузсће нам сав источни део Србије до Мораве, боље рећи: одузеће нам колико буду хтели. „Остатак Србије робоваће иобедиоцу за исплату ратних намета, докле мало за тим, и тога остатка нестане, можда за свагда. Јср, „За народност покорених народа данас су деирнијуми оиаснији , но нрсђе вековп што су били. Пређс еу завојевачи тражили од иокорених народа норез и војника, а није им било стало до њихове иародности. Али откад је, нсдавно, иринцип народности постао основа за стварање држава, сви завојевачи раде свом снагом, да униште народност покорених народа. „С овог гледишта, за аокорене ■народе пајоиаснији су онн ' ммојевачи, ма, бројно и не били велики, који имају највиш моКи или саособности, да иокоренв народе иретоие у се. „„Ко сс дави у бари. морс му не треба." „Од свију зала, која могу снаћи један народ, највеће је зло: нретопити се у непријатеља своје расе, на, с њим заједно, радиги на уништењу свога племена. „Силом освојен, али не однарођен народ (цео или један део) браниће се и, можда, одбранити. „Ирци, у канџама силнога Албиона, изгубили су одавна и свој народни јсзик. Али су сачували свест о својој народности. И бране ее неирестано и одбраниће се. „Немци у Елзасу сачували су све особине своје народности: али су изгубили свеет о својој народности; и данас су толико исто (ако не и више) ненријатсљи ис-мачког народа, колико и Французи. „Ну, ниједна друга освајачка држава - - м,а, колико веКа била од Вугара не може тако брзо, тако потиуно, и на тако всл ико.и простору, угасити свест у народа, сриског о својој народности, и иретоиити, га у ск, као што то могу Вугар\\ у ('тарој (рбији, и Македонији. „Бугари су, већ до сада, у овим областима, н у областима српеким које су по берлинском уговору потпале нод Кнежевину Бугарску, нретопиди у се впше Срба, но ма која, можда више

но еве скупа стране државе коЈе владају над српским земљама. ,,И сами Срби мухамедовци зову се ио вери Турци,. Али они не рачунају себе у турско племе," ни у ма које страно племе. Вера и сталешкн интереси чинили су, те су они до сада састављали једну засебну групу у раси срнској, но групу религиозну и иолитичку а не народносну. Али, већ данас, Бег Каиетановић Љубушак, највећи књижевник међу Србима мухамедовцима, јасно и гласно ириповеда да су: и мухамедовци, и католици, и православни, у Босни и Херцеговини, један исти народ. И изрично вели : „„Башка вјера, башка народност."'' |],И понавља речп Прерадовићеве : ] „„Брат је мио, макојевере био.""„Ниједна, дале, област сриска није толико угрожена, ни тако близу да, се претоии у туС, народ, и да, пропашћу својом, повуче за собом у пропаст и Србију и Српство, као што су: Стара Србија и Македонија: јер је тамо услед Фаталног процеса историјеког и услед дуге сложне радњс иет различитиж ироиаганада иротиву сриске расе (шго је све ишло у корист Бугара) — свест о својој народности у народа српског на умору. „Да се један народ иретопи у други није нужно да он изгуби ни један атом од своје народности. Дос.та је да се само толико иоме.те: да себе рачуна у страно алеме. „Од великих држава, које раде да заузму Балканско нолуострво, бранили су нас, у неколико, до сада, аргротнн интереси тих држа.ва. ,,Али, од Вугара не само да нас ти суиротни инте.реси велики/љ држаШ неИе браиити, но још сви ти суаротни интереси могу наАи свој рачун у нашој ароиасти у корист Вугара. „Да Русија налази свога рачуна у нашој пропасти у корист Бугара, она је то показала: „н кад је помагала боље рсћи оснивала бугарску пропаганду по срнским земљама; „и кад је стварала бугарски Егзаркат; „и кад је под тај Егзаркат ставила толике српске области српске натријаршије и тиме забола нож у српе ернске расе; „и кад јс у Сан СтеФану скоро половину српских земаља ставила под Бугареку; „и кад је на Берлинском Конгресу отимала сриске земље од Србије, својс савезнице, п давала их Бугарима „Аустро-Угарска, која до сада ни-

ПОДЛИСТАК КРБ1В& ГОДИНЛ

(ДНЕВНИК ЈЕДНОГА РОБА)

ИОВЕЛЕЖИО

Пера Тодоровић

(118)

Лосле иредаје иисма, намењена краљу, ја сам осеђао да сам учинио све што могу, управо да сам исиунио дужиост спрам себе сама, иа »а даље шта да бог; ваља стегнути срце и трпети; триети и чекати. Дан по дан промицао је, а онај вечити мрак у ћелији чинио је те се уираво није ни ])аспо:шавало кад се један дан св]>ши и кад други настане. Све је то изгледало као једноставно једнолико црно платно, које се равномерно одвија, и иолако клими и пролази, а нигде му краја не видиш. Тек из ретка дешавало се по што год, што је реметило ову гробовску једноликости тишину.

Тако, после 8 дана борављења у вечитом мраку и влажној ћелији, ја осетим да ми на врату с десне стране одскаче некаква гука. Јавим то преко дежуриога официра г. лекару. Г. Радмило Лазаревић дође, прегледа ме п нареди да се с ирозора откују две горње даске, како би у Келију допирало макар мало светлости. () како сам му тада био благодаран за. ово доброшгаство! Каква радост за мене, кад сам после осам дана непрекидна мрака оиет угледа, лепи божији данак, спетлост и сунце! Од кад су отковане те горње даске с ирозора, ја сам готово све време нроводио пиљећи на то мало отвора, кроз који се видео само горњи део градске зидиие и повелико иарче неба. Сећам се како сам се тога првог дана по подне обрадовао, кад у близини Сахат куле угледах два детета где се сиграју у трави на бедему. То су била недесетарова деца — трогодишња девојчица и шестогодишњи мушкарчић. Ова су се деца смејала, ваљала се по трави, викала и све то на ме је веома пријатно утицало. Од десетак дана ја или нисам видео никога живог, или сам виђао само намргођена солдачка и стра-

жарска лица, људе који ћуте, илн кад што н])огово])е они говоре набусито, и нз страха од старијих показују се гори и суровији ио што су у истини. С тога ми је појава ове деце, с њиним безбрижним, веселим смехом и детињском игром, била иријатн& и мила. — Ова су ме деца подсетила, да тамо, ван зидина моје мрачне ћелије, има други један свет, бољи и ведрији но тпто је ова моја натуштена околина.

• >а све време мога борављења у овој ћелији само сам један једнни пут пуштен

да изађем напоље. 10 јс О ило у мрак. Пикако се није чистило и моја ћелнја била је иуна ђубрета. Дежурни Официр (г. Никола) нареди војнику да смахне мало метлом, а мене за тај тренутак иустн иа поље. Имао сам свега три корака мегдана да се шетам. Четири војника стајали су око мене с обореним пушкама и натакнутим бајонетима. Један од њих тако бејаше причврлшо, да ми је при сваком мом обрту запињао бајонетом о поврнуту огрлицу на капуту. (Било је хладно и промицала је киша с тога сам био поврнуо јаку). ( НАСТАКИТ у К СЕ. )