Мале новине

образована, којн дооро раауме политичку ситуацију, и ј ака к^рактера. Шта },е учинити Турска, незна се. Говори се да она сада око целе граниде хоће : да екупи велику војску. Алн ми се бојимо да се то чини не да ее прекратн арнаутска самовоља већ као нретња Црној Гори; и оггст понављамо и ако се турска влада држн према ј Црној Гори сасвим суседски и прија- ј јатељски, то местне власти раде сасвим нротивно, од чести због ненријатељског расположења нрема Црној Гори н Срнству, као нхто је н. нр. Сали Паша у Пећи највећи неприја-1 тељ Црној Гори, а од чести нод неким страним утицајем.

ИЗ БИЈ1А СВЕТА — Биемарк о Русији. Дописник „Новог Времена", разговарао се с кнезом Бисмарком, који му је између осталога рекао: „ Ја сс јако чудим кад чујем мишл.ео могућности |>ата између Германије и Гусије. Ставимо нитање на реално земл.нште. Какву компенсадију, какву награду би могла добити страна, која нобеди '? Гусија би од нас могла узети нриморскн део, т. ј. да добије још неки део Балте. с којим би било врло тешко излазити на крај, јер је становнпштво тога дела. врло демократско- Ако би победила Германија, онда би вам ми узели Нољаке, а ми их и без тога имамо много, вншс но што би требало. За тим је несумњиво, да 500 хил.ада Немаца неће нанети Русији толнко штеге, колико може претрпети Германнја од 500 хиљада Гуса, којп унадну у наше крајеве. Ја знам ваша села и градове, њих је тако исто лако сажећи, уништити, као и поиово нодићи. Г.оћ нИје тако код нас, где је становншнтво згрунисано, где су градовн тако блиски једаи другоме. Наша би војска морала ићи по онустошеној земл.н с рђавни иутевима на непрегледним просторијама. Ја нећу ни да говорнм о томе, да нримсрн с Карлом XII и Наполеоном ни мало нису такви, да бн могли побудити на рат с Гуеи јом. Особинс руског војника, његова лична храброст, изДржљнвост према свакојаким оскудицама, нама су врло добро познатс. Па да лн се код таких елемената бацају у раг људи, којима Бог јошннје одузсо намет ! Ссм тога, ја лично дубоко верујем у искрену мирољубивосг руског на]>ода, у његов здрав разум и мирољубивост руске иолитике. Кад су ме чинили иажљивим на ненрестано кретање руске војске ка граннци, ја сам увек налазио

да је то са свпм нрнродно, да Русија жели н треба да је енрсмна да нотнуно наоружана дочека будуће нриступање решењу псгочнога питања. Али у том кретању војске ја никад нисам видео претње према Германији. Ја тако мало верујем у вероватпост рата с Гусијом, да чак дозвољавам могућност да се Гусн.ја неће мешати у наш рат с Француском. Али ако би мизарагили с Гусијом, то, разуме . се, Француска се нс би уздржала и тада би ми морали водитн рат на два Фроита. То је такође околност која раехлађује нзлишну ратоборност. Ја сам сад прост смртни човек. не унрављам вшне политиком Германије, али је нпак мој глас довол.но ауторитетан у нолитпчкнм питањама, н Ја сам готов заклсти ее чим хоћете, да Германија никад неће напасти Русију. Нећу ни да говорим о оним огромним губитцпма, које бн на случај рата с Гусијом претрнела и наша н ваша трговина и индустрија. Треба само да су у обема државама ироникнути свима бвим разлозима и тада ће постојеће узајамно неноворење устуинтн место здравоме разуму, који нс дозвољава могућност рата између две државе, које су до сад жпвеле у пријатељству. За сукоб између Германнје и Гусије нема нпкаквих озбнл.ппх разлога. и ако би он инак ионикао, то би био сукоб ига <1е8 Кел8ег'к Нагг (свађа о бојн царевс браде). У току разговора кнез Биемарк неколико пута је поновио, да ће остатак свој'их дана посветити учвршћењу мира. „То је сад мој најпречи задатак", ноновио је при свршетку разговора, — ,,и ја ћу му посветнги сву своју снагу." Шкандал на трката. На тркама у Коломбесу код Нариза десно ео 11. о. м. велнки Јпкандал, какав тамо не намте. На тркалпшту ее било скупило веома много евота, који је пмао много воље да сс клади. Алн већ код друге трке, код које јс од четрдесет нријављсних коња, само један трчао, бпо је свет јако разочаран, н почео гласно мрмљати, а затим и викати. Али прави скандал настаде код треће тачке, кад се на тркалишту од седам пријављеннх коња појавио опет само један. Уз силну вику поче евет звиждати џокеју и довикивати му: Натраг у коњушницу" ! Овај сав блед од узрујаностн хтеде инак да испуни своју дужност али свет нагрне на тркалиште и лармајући заустави коња и не дадс мунанред. Жандарми исеоеки пандури нокушаше да растерају свет, па како су постунали врло безобзпрно, народ се разјари, поче нсовати власт а ири-

ређивачима трка довикивати. „Лопови, Дајте новац награг ! " Како је полиција затворила једног изгредника, нагрне светина и ослободи га уз клицање гледалаца. Код четврте трке од десет пријављених коња дошла су само два и онда скандал достиже врхунац. Настаде неописана вика и метеж н неки нозиваху народ да унади стаЈ 'е. Светина навали на трнбуне а одатле на рестаурацију, где су грабили све нгго је коме дошло до руку. Полиција покуша да умиј.ш народ, али јој се светпна, нарочиго жене, почеше свом силом одупирати, и тако се иолиција најзад мораде повући. Многи почеше цснати заставе н палиги сухе греде које беху намештене као нренреке. Неки еу чак хтсли силом да у г ђу у кућицс тотализатера н снлом врате паре дате за улазннцу, У том се иа тркалпшгу иојави као носледња тачка најнрс десет, на онда двадесет н пет коња, на како је евет одмах видео да јс то иеко правио шалу, удари у смех н стаде правити свакојаке вицове. Људп у плавим блузама ноискакаше на трнбину судија и место догледа узеше у руке* саре од чизама да гледају утркивање. Млади људи ночеше скакати нреко ограда, а неки при том надоше у воду. У опште завладао је такав метеж, да ее није могло нн мислнтн на то, да се утркивање настави. Тек посло дужег врсмена свст се разпшао, гласно мрмљајући н ла])мајућп. ■^АГЛ Г1 Ј'1П.ПД; г Л' , Лл^Скупу Србо-Маћедонаца и СтароСрбијанаца*) Веоград. Много поштована браћо Маћедонци н Старо-Србијанци! Опростите ми што не могу да будем лично као Србо-Маћедонац ирисутан на племенитом збору и договору одноено натурање нам Србо-Маћедонцима и Старо-Србијанцима у другу народност, коју ми још до данае нисмо познавали, а то ј е Бугарска која хоће да овлада протурањем њихових владика ио Маћедонији и Старој-Србији. Мн још до да нас нисмо имали ниги смо чули за ту њихову Блгарију, а камо ли да нам они ностављају њихове владике и учитеље, које мп нс разумемо шта говоре, а камо ли да нам тумачи њнхов владика свето јевањђељс или њихов учител. каку стару нсторију: ми баш ншнта нс рамумемо шга онн говоре. Зато поштована браћо Србн-Маћедонци и Старо -Србијанни ја као Србо-Маћедонац из села Слојштице у *) Ово је честиткн за коју смо у јучераигшем броју обећали да ћемо је донети.

околини Ирилеиа округа Битол.ског најсвечаније одбијам све оне њихове намете којс хоће да нам постарост прекрсте п народност нашу изопаче. Којом ее ионосимо од неколико стој тнна година; кад смо могли ј е очувати је од проиасти српског царства на Косову од прс пст стотина година недајмо се сада., браћо, јер ће нас наши очеви, дедовп и пра-дедовн нроклињати што нанустисмо нашу сгару народиост и етару ерпеку славу, коју смо наследили од наших нрадедова и славнн обичаја које ми никад заборавити не можемо јер нам је од старине тако. Све ово браћо у Бугара нема и за то они оћс да нам паше старс обичаје п славе унпште и за то ја вам велИм недајмо се бугариз.му н бугарским нроиаГандистнма. Браћо, има много међ' нама, који није био у Гугарекој и ннсу вам нојзнати њиховп обичаји п њихов говор и мн никад неможсмо бити Бугари; боље нам је нод туреком царевином битн Србин него нод Буга,рском Бугорин, н за то велим и по други нуг да свечано одбијемо бугарких наметања јер никад нс може бити Маћедоиија н стара Србија Бугарска нити је икада бпла, већ је била Маћедонија нод великим царем Александром Ма ћедоиским, а доцнпје царевина и ировинција силнога Душана цара српског. Ми бугарске владике не можемо прнмити зато шго нас не може исиоведати по нашем српском обнчају, и ноштована браћо на првом месту не умсду да нам колач секу на нашој српској слави које ми Срби у Маћедонији и Старој Србији имамо јербо у Вугара славе нема нити је икада бнлоУ За то браћо треба да замолимо нашу српску владу да нам шго скорпје норади код Бисоке Перте, те да нам иошље иатријарх или г. митрополит. нашо српске владике у МаћеДонији и Старој Србији, јер иеможе бити добро а и за саму турску царсвину у Маћедонијн и Старој Србији нитн за онога кога нам Бугари наметну за владпку јср ми в.иховог владику иемож.емо ночитовати ни као бугарског свињара а нскмолн као владику, за то што га ми нпшта нс разумемо шта он нам клеиета н како нам може он даваги слово кад га ми баш ништа не разумемо и за то браћо, н по трећн пут вам велим, одбимо оно што није наше народности већ номагајмо оно што је наше п што мора наше бити, Жнвно Краљ Александар I.! живио цсо српски народ! Србо -Македонад / ><•. око Во <и ковн//, Топчидер.

ПОДЛИСТАК

КРВЛВ1 ГОДИН& (ДНЕВНИК ЈЕДНОГА РОБА) НОВЕЛЕЖИО Пера Тодоровић .***• (122) — Сви ми те дарују, сиие, а за ј > твоја мајка баш иишта да ти ие да. Е, иећу тако! Ето ти, чедо моје, оио ћилимче. Ово је све твоја нана сама радила, ама све до последњс жичице; сама сам оирала вуну, сама изгребснала, сама оирела, сама обојила, сама навила, изаткала, повезала ресе — све сама. Ама, знаш, иисам дала нико други ни малим прстом да такне; као велим хоћу некгг му ово буде сиомен од мајке, да ме се сети кад умрем, и да зна да сам ово баш за њега радила. Видиш, роде, (она разви ћилим) како је леи, као цвет. Иа га чувај, сине мој ! Ви но Београду тамо пмате обичај иа иростирете ћилиме по натосу те

се газе. Чувај; ово није за гажење. Ја сам ово намеравала да ти буде кад се жениш, па кад ио1>еш за младу, а ти да метеш, коњу у терћије ово ћилимче. . . . Мој старијн брат ирекиде 'је: — Вар ти мислиш, нано, он ће се женити ка' ово ми овде гејаци, седни на оне куј>ади на ђи . . . пијани преко села, нратове да цоломимо. . . . Сви се наемејаше: брат продужи. — Кад се он буде женио ту 1те да звркте све сами интови. 11а, дај Боже, сине, ја то Бога и молим. Но ја сам, знаш, то мислила пре док још није био отишао по великим шко лама. А сад, то се већ зна, да се неће женитп овде у селу, но тамо негде у Београду. Но само нека ми је срећан, па где било 1 ), 11 е мари то што ће бити далеко. Ја ћемо се и ста])ац накокерити овако стари, па ћемо ми њега наћи, макар иреко света био. Је ли, старче, само да нас Бог дотле ноживи. Она ме узе љубиги и удари у плач. Отац се усиљавао и јуначио вичући: „е, доста бабо, доста, огули му већ све обра') Јадна мајко, твоји Ллагословн овде ме ниеу стнгли.

зе", а доња му је усна већ дрхтала, у очима му се нолако, полако скупљале сузе, док се на послетку не накупише и не скотрљаше чиз тренавицс две крупне капље. — Ево, еине слатки, носи ово Јшлимче па ми будн срећан. Мајка се уз сваку жичицу овде Богу молила за те, а често док сам прела прећу за њега, па одем тако у „Горњи ЈГуг", па кад 'зађем у тнуму, ја заннем што игда могу па певам, као велим — хоћу све уз несму да му нзрадмм овај спомен, нека би га тако песма и радост свуда пратила. . . . Јест, цела ова сцена изађе ми сад пред очи, и ја осетих како ми само срце заплака. Јадна моја остарела мајко ; ти си ми намењивала овај ћилим да га понесем кад поћем у сватове за девојку. Сад твој бедни син доисга полази у сватове, само што ће ти сватови битн вод војника или сејмена, а невеста, с којом ће ме привезати да ме венчају — биће онај сухи убилачки колац, знаш као онај што стоји већ од толико година код наших њива у „Распаду" и од кога се ти увек прекрстнш, кад онуд прођемо, а мене све иодилази нска језа кад погледам у тај колац, а ти ми велиш: (НАСТАВН-КК СЕ)