Мале новине

г. министар се беше удубио у друге неке мисли. Не знам ни саи, како и скочих на бок, гек мора да сам жустро скочио, јер ударих главом кочијашу о главу и он ми нешто опсова кроз зубе. Кочијаш завитла бичем, викну на кон>е и они потекоше. Док смо стигли од Теразије до гостпонице „Дондона", ја у два у три маха мал не спаде са еедишта, толико су кола одскакала. Но код „Лондона" срећом кола окретоше друмом низ брдо. Ту се доста рав но во;шло. Ја се обсручке ухватим за седингге и чисто малко задремах. Па један пут чујсм коњ дешњак опст нешто проговори. Ја свратпм иажњу и лепо сам чуо овај разговор. — Што ли се ова мука дуванџиска овако поасила, те виче на кочијаша да нас оволико тера? —речелевак. — Ама је л' овај што је у колима? упцха дешњак. Откуд је то дуванџија? — Дуванџија, него шга је? Колико сам и колико пута застајао пред његовом дуванџинИцом, а мој газда тек се превије мени преко врата, па ви кне : „Хеј, газда Којо , дед за један грош бо шче!" Газда Која истрчи, а дице му се сија од радост.1 као нун месец. Мој газда прави цигару, а газда ' Која отрчи те донесе ватре. Ту се мало изразговарају, на онда мој газда окрене уз Тсразије, а ја играм, Бого мој, све сева варницаиз калдрме. Ал' и јесам имао газду, није га било лепшег међу свпма ОФицирима! Ал' и ја сам тада био на гласу. Ко је тада могао и слутити да ћу некад спасти да будем Фијакерски коњ? — .1евак дубоко уздахну. — Јамачно сн ти то иреумио за другог. Овај крутуљко, што га мивозимо, овоје наш коњски доктор. Знам ја њега још из Делиграда из првог рата — рече небрежљиво дешњак. Није вала, но се ти вараш. Знам човока дао дуванџију, иознајем га боље но тебе тврдио је левак ватрено. Дешњак се љутнуо. Море, прођи се ћоравих послова нгга га ми овај само кристира надавао, док оно бејах болестан на Делиграду. Не знађаше ништа око нас болесних као тотов. Понајбољи нам другови иолипсаше иросто због њега. Мене беше окрзнуо куршум у деени сан близу репа, мала раница, н да сам био где год на ливадп прошда би ме за недељу дана, али на несрећу моју, ја паднем шака моме г. Који. Он прво нареди, те мп иечим засолише рану п за три дана целе сапи отекон1е, на ми се мадо по мало надује и трбух. Ништа нп

сам јео неколико дана, па иаравно није нмало шта да се ни избацује. Али мој г. Којакако дође у јутру, он нита: „Јеликоњ балегао?" Момак му каже да нисам, а он удри у клисгир. Мени очи искачу од бола, од загнојене ране. Гној се гомилао свевише п више а он место да метне фитнљ у рану или да направи где год оток гноју, евако јутро нареди само клистир, на хајде даље- И толнко се био међу нашим друштвом нрочуо са тога клистра, да га и друкчије нисмо пи звали, но: „Госнодин Кдистир" н заверавали смо се, ако нас све не нотаманн овде у болницама својим лековима да му но дигнсмосноменик; а нанравили би га с два клистира испод мишке, а пред њпм мстну .ГИ би јсднога коња, који издише одмах, неносредно после његовога клистирања. С мојој болешћу ишло је све горе. Једне ноћи баш сам мислио: лиисаће се, нема друга снаса. Кад у јутру опет до1>е г. доктор, ја сам био више мртав него жив. Он ме загдеда опина и оист нареди клпстир али у том саже се да ми нешто впди на прегибалу. Ја онако киван упалим копитом и гако га звизнем но челу, да се мој г. доктор онружи ио земљи. Слуге привикаше на м еие и ночеше ме ударатн. Ја сам мислио да ми је ту и гроб, а оно то ми је био снас. Срдит на ме, доктор Која није више прилазио мсии да мс нита, нити је вшпе издавао наредбе да ме клистирају и ја мало ио мало. лепо прездравим. Међу тим свс оетало моје друштво, које је он лечио, полипсало је. Из целс тешта .е ја самједан јсдинп изашао жив. Тако дсшњак заврши свој разговор, а левак ће му на то рећи: — Дакле, таква је незналица овај наш газда Која сваштар, јер он јс брате, бпо дуванџија, то опет ја знам добро рече левак. Док еу се ова два угурсуза коњска разговарала, г. уиравник, г. министар нареди кочијашу, да, тера брже и кочпјаш му одговорп: — Газумем г. министар! На то коњ лсвак муну дешњака и рече: — Ама чул ти како наш газда назва г. Коју миннетром? Дешњак отресе главом н рече : Море, мене хоће да угуши смрад од овога овде ннјаног (с, сорту му кОњску!). А шга велиш, кочијаш назва г. Коју дшнистром? Шта му знаш; можда ее промудрио од кад сам га ја звизнуо копитом но челу / Да лечи нас коње нити је имао довољно знања ни намети, а да ,ш |,о сада умети да управља читавим једиим народом и да

га усрећи, го је њихна, људска ствар. Нека се рачунају они сами. Нама није ваљао, а људима — ето им га на част, на нек се љиме поносе. Ја немам више ништа да додам, г. управигељ. Ствар је јаена. Опорочавање је власти извршено на најгрознији начин. Г. минисгар је до срца увређен. Кривац је познат, — то је дешњак у Фијакеру број 47. До вас сад етоји да се поруганој власти њено светло чело достојно опере најстрожијом казни дотпчнога кривички одговорнога коња. У понизности Литричић подпциски орган ^♦♦♦«*113 БЕДА СВЕТА — Бележник Наполеона I. Кад је 1812. године Нанолеон бежао нз Руеије, носле нораза на Березини, он узпут изгуби свој бележник. ГраФ Дуњин, пуковник у рукој војеци, купи тај дневник од човека, који га је нашао, па пошље руском штабу војничке хартије, које су биле у дневнику, сам бележннк остане код Дуњина. 1851. год. Наподеон III. нудио је хиљаду полуимперијала да откуни тај бедежник, но пааап тада иије могао бити закључен. Од Дуњина бележник нређе ; у својину гра®а Ледовског, а овај га остави у насдеђе некој госнођи С. код које се н сада налази и која би га радо даље продала. Гускп дистови изражавају жељу, да се бележник преда руеком ђенералном штабу, као што је учињено и са војннчким хартијама из тога бележника. — Францусна војна снага. Француски лист „\ј. 1 Ј п1оп Ргапсо- Киззе" навађа кодика јс војна снага Француске: 2,000.000 војника активних са својом резервом; 1,022.000 војника територијалннх; 762.000 војника територијадне резерве; екупа 3,794.000! војника. Благодарећи новом војном за- ј кону од 1891. године, Француска ће моћи да крене прско чстир милијуна људи, добро наоружаних и добро извежбаннх. Тако тврди Француски лист. Он мадо јпотцсњује многобројност немамачке војске и веди да Немачка нема внше од три милијуна војника, али се зна да и Немачка може избацити до четир милијуна. Замисдите сад Русију са четирн и Аустро-Угарску са два милијуна и онда је лако видети, како доиета с разлогом говој»с они, који тврде, да ће будући рат бити ираво исгребљење чопечанства, иош, го

ћс у борбу бити уведсно око 15 милијуна људи. — Русија и Кина. У Иетроград доћи ће ово дана кинсскн иосланик ХонгЧенг. То је дало повода некнм руским листовима, те тумаче као да овај поеланик долази само с тога, да у име свога двора тражи од Гусије и онај део Кудџе, који је још иод њом остао. Руски листови наглашују, да би са стране руске динломацнје била голема погрешка, кад би сада чинила ма каквих устуиака, јер би то код Кинеза пробудидо још већу жеђ за добитцима у земљишту. „Ноно Време" обраћа пажњу руске владе на војничке спреме, које Кина чини нротиву Русије и ношто је набрајало све те припреме „Ново Вроме" узвикује: „Кроз неколико десетина година Кина ће бити опаснија Русији, но сав тројни савез." Исти лист указује, као преку потребу, да се подигну сибирске железницс. -"»♦♦♦<?§>Зулум ЈИахмут-паше Бушатлије, у Паштрови15И1У1а 1785. НРИЛОГ К СРПСК0.Т НСТОРИЈИ од ДКОНИСИЈА МИКОВИЋА наставак) ' Мјеште оне, како сс мисди, ирелијепе нрквс, нодигнуди су маду са звоником од једног ока и звона. — Њу везујс ири ћелнји једна тараца на своду, нреко које се иде у ћелију из авлије у којој су гробови калуђера; и намјеште „баладура" еа ког еу ијевци пјевали хвалу и сдаву Божју, нанрављена је у цркви соба за архпмандрита, у коју ее .једнако с тараце удазило. Ја ову собу памгим као мадо нрасквичко ђаче о трагу нетнаест година. Бијаше то мала и узана собнца еа малим нрозором који јс цркви мјеште звијезде служио. Ири најновијој поправци она је дигнута и врата кроз која ес у њу улазило затворена. Мјеште оннх лијепих царских ћедија подигнули су мале у три дијела којп су свезанн једним зидом. Горњи је дпо двоподан и у овоме налазе се подруми; а из трећег ниже доњег при земљи, саетојн се куварница иначе „кужина". Ни један дио није на собе раздијељен, а у оба се улази с иоља кроз једна врата, па онда из доњега у горњи иде се кроз једна врата уну тра. Прозори су мали и од мјесног камена којим јс и сав манаетир с црквом ограђен. Јужна је страна манастира опгоче-

ЗВЕР-ЧОВЕК РОМАН Емила Золе ПРЕВОД С ФРАНЦУСКОГ ->■ (М) Она му одговори својим трепавицама. Па онда кад седе, њихове руке саставе се иаа леђа мужевљевих. па се тако саоразумевају дугим стискивањем, врховима својих врелих п])ста казују једно другому како их све више занима и најмања ситница у њиховом жнвоту. Ретко су би.ти сређни да остану који минут на само, без Рубоа. Он је једиако био ту. међу њима, у трпезарији; а они нису ни покушавали да се како измакну иснред њега, није им чак ни то надало иа ум да уговоре састанак где год •у ком склонитом углу станице. Међу њима бегае истинска љубав, тако жива симпатија, да им је доста било погледати се, стиснути руке, па да се разумеју.

Кад је Жак први пут шануо Северини на уво, да ћс је у четвртак, у по ноћи, чекати иза депоа, она се наљути, брзо трже ]>уку к себи. Тоје било оне недеље кад је она била слободна, кад јој је муж дежурао ноћу. Ка г _је помисдила да јој вал>а нзићи из кз г 1«е, потражити момка тако далеко, по помрчини на стаиици, бегае јој ненгто веома ■цегако. Осећала је неку забуну, какву никад није осетида. спопао је онај страх гато обузима младе луде девојке. Никако није хтела одмах иристати; Жакје морао молити готово иетнаест дана, докје једва наговорио, ма да је н она живо желела да једном по но!ги изиће куд. Било је у ночетку месецајуна, вечери су биле врло гопле, једва их мало расхлађивао поветарац с мора. Жак је веЈ1 три пута чекао Северину, надао се да 1.е ипак доћи, и ако је одбијала његов нозив. Једном у неће рекла је опет ,,да неће' ; ; али ноћ бегае мрачна, без месечине, небо облачно, не виђагае се нигде звезда. Жак је сгајао у номрчинц и чекао је. Најзад је сиази, где иде лагано, обучена у црно одело. Било је тако мрачно, да би она иронгла поред н.ега а неби га ни познала; али је он заустави својим загрљајам и оољуби

је. Она цикну полугласно, поплагаена. За тим се насмеја и приљу^и своје усне на његове. Али то бегае све. Она није хтела никако пристати да седну, под коју од околних стаја. Ходали су, разговаралп се врло тихо, приљубљени једно уз друго. Дено с осталим зградама запремао је велику просторију између Зелене Улице н улице Франсоа-Мазелинове. Сва та просторија бегае претрпана гаинама, резервоаририма, воденим гамрковима, свакојаким зградама; ту беху две велике стаје за машине, кућица Совањатових с маленом багатицом за поврће, старе зидине у којима беху смегатене радионице за оправку, главна стража}>а у којој су сиавали магаинисти и ложачи. Било јс врло лако залутати, изгубити се, као год у гауми, између тнх пустнх стаза, јпто су се сплеле и нзукргатале, Жак и Северина ходали су готово читав сахат но тој густој просторији, задовољавали су своје с]»це пријатељским речима, које им се беху већ одавно нагомилале. (Н аставнћк ск)