Мале новине

Миеао о переоналној унији између Бугареке и Румуиије иретресана је и на последњем састанку немачкога и аустрискога цара. Немачка би тај савез сматрала за голему добит, јер не треба заборављати, да на румунском престолу седи један Хохенцолер, који је кроз дугогодишњу своју владавину Јасно ноказао, даје и каорумунски владар увек у нрвој линији остао немачки иринц п кад год је нашао иоле могућности, он је одводио Румунију у наруцје немачке политике. У случају уније с Бугарском то би још лакше било извршити. С тога нсмачка политика и истиче понова ту мисаоПитање је свакако интересно и ми ће мо пратити његов развој, а ггостараће мо се, да о тој ствари прибављамо свеже и поуздане вести.

ИЗ БЕЛА СВЕТА — Светсиа изложба. У страној штампи појављају се гласови, да АустроУгарска иамерава приредити 1895. г. у Бечу светску изложбу. Успех последње Француске изложбе одушевио је и Беч, само што Беч пије никад ни из далека оно што је Париз. — Споменик стрељанимђенералима. Ово дана просдављена је у Араду натриотска мађарска свстковина у славу изгинулим мађарским ђенералима, који су 1849. г. иобијени као бунто вници. Ова световина чудноват је призор и могућна је само у Аустрији. Данас су Мађари савезници и пријатељи Беча, а ево дпжу споменик ђенералима нре ЗОгодина побивеним, баш по заповести из Беча. Као што је познато, већ бивеној Аустријп, тада је прискочила Русија у иомоћ. Руска војска брзо је зауставила мађарска напредовања, а на Вилагошу мађарска војска нретрпи страшпу катастроФу. Заробљенп мађарски ђенерали предани су Аустријанцима у шаке. Позитивно се зна и то је утврђен историски Факт, да је руски заповедиик војске био противан стрељању мађарских ђенерала, али Аустијанци, кивни због пораза баш на те исте мађарскс ђенерале, који су их више пута тукли, нобију их као бунтовнике и то само су петорици училилн ночаст, да их као војнике стреЈБају; осгале повешају, а било их је на броју свега 18. Иитересно је како се Мађарн сад чине невешти томе Факту, те, приликом ове прославе, ни један беседник не сномену ниједном речицом аустриску свирепост, а бпло их је неколико, који просуше читав ^пљусак проклестава нротив Руса, окривљујући њих ■за „варварско стрељање" мађарских ђенерала. Иначе, светковина јс била сјајна. Гостију је било из свију крајева Мађарске. Прско 300 венаца положено је на подножје споменика. Кошут је из Турина из Италије телефоном иоздравио скупљене госте, а телеФОн је, веле, тако разговстно предавао сваку реч, да се чак чуло, како веле, и јецање етарога патриоте мађарског. Овој светковини дато је неирили'шо име: „Светковина нримирења". Бајаги тиме што сс иодижу споменицп ђенералима, које су Аустријанци стрељали, ради се на примирењу и збратимљењу нзмеђу Ауетријанаца и Мађара. Но у Бечу ову су светковину схва■тили у њеном правом смислу, с тога је светковина носила приватан карактер. Бласти нису учествовале, а војсци је чак било забрањено да се тих дана у вароши и нојављује. За време свечапости, војска, што је у Араду, морала је остати у касарнама, а Официрима Је забрањено да се појављују на улици. Стајаћа војска носи још царски мундир , па су се власти сигурно бојале, да појава војника не

изазове еукоое , те да со свечаност примирења|не заврши крвавим главама. КЊИЖЕВНОСТ ПРАВДА НЕ ГИНЕ. Ораска народпа ирииовијетка. Један врло богат човјек имао младу и лијепу жену. Пошто је имао велики нромет, то Је он држао двојпцу слуга. Жена му се заљуби у једнога слугу, па је с њим чннила безакоње. То дозна онај други слуга, али се учини као да ништа не зна, и прође мимо њих. Ово ( двоје потрче за њим и стану га молити, да газди ништа не казује. А он им рече: „Свак ће за се бити одговоран. Радите шта знате, меие се не тиче. Вјерујте, не ћу ннкомс казати! " Тако сс растане од њих. Пошто он оде, њих се двоје пак препану да их онај газди не изда: те се договоре, да га опањкају газди, не би ли га газда ишћерао или смаћи дао. Газда је био у суду савјетник, па је мога и он доста учинити. Што но се каже: „Слушала се њсгова ријеч:'* Чим газда дође у вече кући, њих двоје налажу на нравога слугу, што су год више могли; тако, да се газда бијаше страшно разјарио, узме перо и напише писмо суду: „Славнпсуде! Који вам слуга донссе писмо одмах га смакните. Другога ћу слугу послати, па ми по њему пошаљите посјечепу главу. Ако не буде крив, ја своју главу и све мој'с суду предајем!" Заиечати нисмо и остави у ето. Сјутра дан позове нравога, али облаганог елугу, н рече, да однесе писмо на суд н да причека. Он узме иисмо п пође Није знао. шта је у нисму. Идући наљегне покрај цркве, кад чује пјесму гдје ђаци пјевају: „ Достој'но и нраведно јест"... сврати се у цркву и стане се Богу молити. Није јадник знао, да се сиреза њега емрт, као невином јањету!... Кривп слуга чуо је да ће прави бити посјечен, па се обрадовао. Али тешко њему! Одмах оде газди и рече: „Хоћу ли отићи на суд да донесем главу'? " — „Ај'дс , али мислим није још носјечон." — „Јеет, јест, како није! "... и оде трчећи. Наљегне и он исиред цркве, кад али нрави слуга стоји на црквеним вратима, моли се још Богу. Приђе он њему и викне: „А зар још нијеси отишао'?!" —„Станидок се Богу молим, каква је та хитња! Ако је мријетп није копати." — „Дај то овамо нисмо, ја ћу однијсти." Шчепа. нисмо из ру, ку п однесе, а прави оста се још Богу молити. Чим је донео писмо и предао еуду. рече: „ Газда је нослао оног другог слугу, да вам донеее писмо и да га иосијечете. Он није хтио, него се најцрије свратио у цркву, те ено га гдје се Богу моли. Ја сам дошао, да му главу газди однесем." Судац ноче да чита нисмо: „Који ти слуга донесе писмо, тога носпјеци!" Чим прочита нареди те се криви слуга посијече. - Пошто се сврши служба, онај прави пође суду и рече у себи: „Идем им јаказати за писмо, не знам је ли онај однио! " Идући тако дође у суд и рече; „Газда ми даде писмо, да Вам донесем, иа ја се прије тога свратим у цркву, да се Богу молим. Док на један нут номоли се на црквена врата други слуга, на кад ме виђе, ирптрча мени вичући: дај то писмо, ја ћу носити! Шчеиа писмо и однесе. Ја не знам, шга је у писму, дошао сам да вам кажем." Судац кад чу рече: „Ништа, ништа. Прав си. Правда не гине! Узми ону главу и носи газди." Слуга се окрене на страну, кад угледа кривога слуге главу, узме гла»у и нонесе је газди.

..јјогмс су ово онп нсшта на мо оили потворилп. Сам мп је бог номогао. Избавио ме је. Знао сам ја давно да . човјек с правдом не гине!., Хвала ти ! вишњи Божс! Ја се по твојој вољи управљам.'". Кад дође газди, преда му говорећи: „Узмн главу твога вијернога слуге, мени су је на суду дали, да ти је предам!" Газда се бијаше разјарио. Домало сс умирн. Поче и он размишљати. Смисли: „Мора да је овај прав!" Узме двоструку канџију. дође жени н етане је бпјућу питати: „Казуј шта је, или ћу те умртвити бијући! " ЈКена само викаше: „Не за Бога!... Не за Бога! Не знам ништа!"... Али кадјој додијаше канџије внкне; „Стани за Бога, сада ћу ти казати!... Тај је је прав слуга! Посјечени је крив" Човјек кад чу, донесс велику кошуљу коју бијаше замочио у катран, обуче евоју жену и занали је. И жена умрије у најжешћим боловнма!... Тада свога правога слугу обдари. Одвоји му од свога имања. Ожени га. Те тако од нростога слуге постане: газда, свој госиодар и поштени човјек. Видите Срнчићи шта правда може учинити, на је п ви обгрлите. Фоча 1889. Из збирке: Мар. С. Поповића.

Урсдништво добило је ове књиге и листове.

на приказ

Други међународни конгрес за кри миналну антропологију. Извештај г. министру просв. н цркв. послова од ! Д-ра Миленка Р. Веснића. Цена 50 п. ј динарских. Стара Србија и Македонија од Сниридона Гопчевнћа. Први део ове књиге изашао је ових дана преведен на српски. Преводилац је г. Милан Касу. мовић. — Цена првој књизи 5 динДело је укусно и лепо израђено, а садржина ваљана. Ми га топло препоручујемо нашим читатељима. "\ЛЛЛ/\ПЛЛЛЛ^I ТЕЛЕГРАМ 2. ОКТОБРА. Дужност приређивачког одбора у Шапцу, за Недићеву прославу у Чокешини, вршиће дриносавско коло јахача „Кнез Михаило". - СМЕСИЦЕ — Отац и син. После заузећа Малакова, главног дела Ссвастопоља, 8. !сентембра 1855. године, случајно је маршал Мак Махоннаишао нажицу која полазећи од једне снажне електичне батерије, стајаше у вези с једном нодземном мином, кој у су Руси наместили. И ма да је жица нрссечена, ипак су нобедитељи били још у највећој опасности. Када су Француски војници оне кошаре, који су слулшли затва' рању прозора малаковске куле, хтели потпалити опазили еу да се ј 'едан такав кошар миче. При исј раживању кошара нађоше у њега као росу младог руског ОФицира Пошто су га уверили, да ће се с њиме, као с ратнпм I заробљеннком иоступати, викнуо је неколико руских речи доле у подрум. После тих речи, из иодрума изиђоше четири ОФицира и двеста војнпка, молсћи да их брзо одвсду другим заробљеницима. На то Французи посумњају да то није због екснлозије удешене мине. Младоме ОФициру буде заповеђеио да одмах покаже где се налази барутни магацин. Он ћуташе. I Запрете му да ће га одмах стрељати. ! Он ћуташе. Већ је стајао пред водом | који је био одређен да га стреља. Он I не одаваше ништа. Француски вој| ници већ одапеше пушке и свакога тренутка очекивала се команда; „Па! ли! " али тада долети један стари

рускн Л 1& ј '0ј Ј ј ј1) О х 10 Ти1\01)У у и0дру м у, командапту и немо му показа гомнлицу земље, испод које, посло најбржег истраживања, нађоше 88.000 фуната барута, који одмах и уклоне. Командант заповеди младоме ОФициру да иде другим заробљеницима; рускп ОФицир јави се по војнички, пољуби старога мајора у руку и роче дршћућим гласом и сузнимочима: —Немојте га нрезирати због његове издаје. Он је мој отац! — Нолико траје сан ? Једва би било шта, око чега би се човек могао више нреварио, но око трајање сна. Обично се мисли иосле избуђења, дајесеФантазија чнтаве часове забављала личностима и предметима који су остали у успоменама, док у истини сан траје највише неколико минута, често неколико секунада. Али у тим тренутцима доживљујемо привидно месеце и године; давно в е ћ умрле и заборављене слике и прилике појављују се онет онако исто као што су се дешавале пре десетина година у нашој младалачкој давној прошлости. Чеето се пута у сну чине пути који уствари захтевају времена од више не деља и месеца, а у сну чине се тренутно; доживљује серастанак и одлазак п само путовање тако Ј 'асно као да се све то десило иа јави. Осећамо радост, тугу, сграх и срџбу. — Американски научњак и преседник републике Џон Кенс Адам причао је један свој сан, чија радња заузимаше времо од 80 годнна, сан који се чињаше да је сушта јава толикога времена, као што он збиља тврди да га је таквога снивао — то је потврђење песникових речи: „Једна мисао у сну спаја у се године и скучава дужину живота у часове".

ШАЛА И ЗАБАВА Једна месарка рећи ке својој прцјател.ици, која је скоро родила: — Ти се можеш радовати, имаш сина. — Још како се радујем, али је мало слабуI њав. Кад је на свет дошао (5ио је само пет фуната тежак. — С костима? Добар одговор. Некаква тврдица имала јје обичај да позива госте на ручак, а увек их угости веома мршавим ручком. Носле једнога таквога ручка рећи Ке домаћин своме госту : „Кад кемо опет појести заједно један ручак ? Г.тадан гост одговори: „Ако је могуће сад одмах". Добра сведоџба. Једна собарица свлачи! ла је своју младу госнођу. При томе ночне се између ње и љене госпође врло слободан раи: говор. — Госнођа је сигурно врло срећна? примети собарица. — Да како драга моја. — Господин је тако леп човек и тако љу; базан V — Налазиш ти то ? — Да богме, госпођо, да видите како умо само да л>уби! «♦♦♦»

ЈАВНА БЛАГОДАРНОСТ. Познати српски пријатељи г. г. Филип ла Ренотијер од Ферари и Едуард ла РенотиЈе Буланже чланови добротвори Фонда за погпомаг. сирот. великошколаца послали ^су Фонду 30. Јуна ов. г. 500 дин. у злату и прнликом свог доласка дали 250 дин. у злату. Управа Фонда за петномагање сир. великошколаца нзјављујеим својутоплу благодарност. У11РАВА.

ИЗВЕШТАЈ

Стање воде код Београда 3. Октобра 1890. Код главне царинарнице 2.57 м. Иролаз испод мвста жељезничког 11.44 м. Опада за последшж 24 сата 0.2. м.