Мале новине

Нред изборе у 188.'). години г. ПашиК је скоро освануо у мојој канцеларији потписујућн писма аа нзборе. Од године 1883. ја смем; слободно рећи. да сам био ме!> првима :>а ширење радикализма у вароши и у округу и успело се да се један округ, који је више припадао либералној и напредној партији, претвори у радикалан. Ту ј је требало доста и жртава и рада. : Ја нисам жалио ни једно ни друго. На мене би имали право да се љутс либерали и напредњаци, али никако радикали. Крај свега овога, опет „Одјек" пуни својеј ступце грдњама противу мене. Но оставимо и то на страну. Није овде да говоримо: колико је ко поднео жртава за радикализам. Ја нећу никоме то оспоравати, који је и најмању жртву поднео, а ово што вам наведох учинио сам само за то, да видите, како су моје судије недостижне у изопачењу Факата и истине. Јога један је доказ вама познат. У очи 18. Августа ове године. а то је пред избор у Ме^улужју;, ви се сви сећате депеше Андрејеј Петковића, који ме по жељи јасеничана позива у Паланку на договор. Увређено частољубље диктовало ми је да одем, аЛи ја оиет, руковођен жељом да не би било пометње на збору Међулушком, одговорио сам да сам спречен, остављајући радикалл.има да сами етвар на збору реше. И ова је жртиа била за партију. Мени се после тога оиет пребацује, гато сам створио листу за округ. Ја је нисам створио. Ја сам је примио као понуђену од радикалаца, теи на тај начин хтео самда евојим наиадачима докажем, да сам ја жив , а не сахрспмн. , као што они протураху. Али — крај тога, ви сте сви убеђени, па то знају и остали бирачи у округу, да нисам ни речи говорио противу званичне радикалце листе; да иије ни једног збора било за моју лис г гу. Све је ово опет доказ љубави дрема странци, која је дрзволида

моје искључење. Донде докле сам сам се ја с вама овако понагаао, дотле су се нападачи свим могућнм сресгвима служили да нас оцрне и да нас опањкају. Опет ни можемо бити потпуно задовољии јер смо их ето победили, погато крај свију њихових ирљавштина нису успели, да ми спрече улазак у скупштину. Одбор радикални за срез јасенички, а тако исто окружни, просули су противу мене највеће грње. Мимо свега тога, ја опет немам ништа противу јасеничана и осталих бирача, који су ми прошле скупштине поклониле поверење. Ја сам то њихово поверење очувао! и вратио им пуномоћство ничим неогатећено. А да су онн опет били задовољни мојим радом доказ је одлука донесена на окр. збору у Смедереву. Што су они налазили да је требало данас своје гласове поверити другом, то ј е опет њихна ствар, то је њнхово гледшите, али ја се уздам у ово: да ће у скоро увидети, да су ме мојн вдеветннци нападали због својих личних пожуда и обичие сујете. У томе ме убећујс и једна њихова депегаа од 7. Аирила 1890 год. Том депешом моји бирачи јасеничани и то: Илија Матић, Васа Јоваиовић, Радул Вељовић, Живота Миливојевић, поп Мића Поповић, Богоје Ристић, Радојко Лазић, Мика Радовановић, Петар Ј Ћирковић, Мијајло Мирковић, Ћира Летровић, Јеврем Аћимовић, Василије Стојчевић, ЈеФта Ивановић, Лаза Јоваиовић, Милан Јеремијћ и Светозар Јованвић, хвале и уздижу мој поступак, што се ниеам примио звања касационог судије, већ задржао посланички положај. Имао сам права да садржину ове депеше одмах изнесем на јавност — а тако исто и остаЛе депегае—алија то нисам хтео учинити једино с тога гато би ми се казало да хоћу да, подмирујем своје амбиције. И сада целу садржину од речи до речи не износим, јер нећу да бодем очи

мојим клеветницима. Дакле, као гато видите, садржина ове денеше говори за мене, а не иротиву мене. Одкуд сада да неки од горњнх лица протпвно раде противу свога ј рођеног доказа, то је опет њихова ствар, ја не налазим за потребно да у то улазим. Као год што су горњу депешу својом властитом вољом написали и послали, тако исто, рачунам да ће се они н сами обавестити, да је претерано било гато су својим извесним друвима без доказа сувигае веровали. Прелазећи преко свију осталих грдња у прогласу одбора јасениничког, налазнм за нужно да узмем у претрес два њихова соФистичка доказа. Да би убедилн јасеничане, да не требају да гласају за мене, употребили су и име честитог проте крагујевачког, Милоја Барјактаровића. И име тога честитог старине требало је агенту водичком да унотреби, те да само препоручи своју листу, а да мене оцрни. Кад је ствар дотле дотерача, онда ја, и мггао своје воље. морам да уиотребим један доказ противу; одбора среза јасеничког, молећи; честитог старину да ми не замери. После скуиштинског рада — дакле поеле свију ]>адова за које се ја оптужујем — 19. Априла т. г. отац Милоје иослао ми је своју слику са овим текстом на полеђини: „Досљедноме браниоцу радикалних начела, народноме посланику, а своме пријатељу Пери Максимовићу у знак срдачног волења." Пред овом сведоџбом водичаннн треба да скине капу, да клекне, јер ово је мишљење човека, који ради на радикализму 20 година. То .је глас ироте Милоје, који је у борби за радикализам све страћио, и здравље и имаовину. Голе је радикале и одевао и храиио. Али у целом своме раду имао јс и има ону врлнну људеку: у оиштој срећи тражп своју среЛу, а ж да иартијом иодмирује својв иптерес«.

Агенту водичком и *'1 : 6 је мало. Да би остао јунак на мегдану, удариоје и на моју Фамилију. Да би бираче убедио, да ие верују моме раднкализму. он вели: „Перин је брат Ст. Макеим°вић напредња«!" Оно од чега би се сваки образован човек стидео, од тога се не етнди полуобразованост. Оно, што морал забрањује уноснти у борбу, то је дозвољено пакости једнога човека, који не зна ни сам у каквом је стању. Па шта ја има.ч с братом? - Везе сродничке. Он нрипада наиредној партији, а ја радикалној. Он исповеда своју веру а јасвоју. Зар размимоилаже-ље у политичким програмима треба да поништи и везе сродничке и везе, које треба да постоје између оца и сина, нзмеђу брата и брата ? Победити па макар уиотребити недозвољена срества, то је девиза мојих нападача. Кад би овај разлог могао да остане, онда би они тукли свога најиовнјег радшгала. Тукли би но челу г. Др. М. Миловановипа. Ето ињегов је брат .овејани напредњак; назар то сад значидаје г. Др. Миловановић упгао у радикалну иартију, да помогне своме брату напредњаку? Боже сачувај. То је соФизам. Брат је његов стекао једну политичку веру, а г. Миловановић стекао је опет скоро веру за програм радикални. Шта има тад подозревати једног или другог због сродничких веза ? Када су моји иротивннци сматрали за нужио да н око средство уиотребе, оида оам ја сматрао за нужно да вам обратим пажњу, те да видите да је ово к]>ајњапакост днктовала, дасе противу мене уиотребе и „везе" сроства. ( Свришиће ск) ВЕОГРАДСЕЕ ВЕСТИ Стављен у пензију. Досадаши б.тагајник унраие вар. Београда, г. Ногар ВоЈ!говиЈ1, стављсн је у пенаију, а на шсгово мссто ностављсн јс г. Михаило Стевановић, руковалац дсио-а марака.

ПОДЛИСТАК

КРВЛВ1 Г0ДЕЕ1 (ДНЕВНКК ЈКДНОГА РОБА) ИОНЕЛЕЖИО

П ера Т одоровић

(158)

Иремшиљао сам: чему да сс пришппе овакв понагаање војника? Мржњи ирема побуњеницима ту није могла бити узрок; а тако исто није било узрок оекудпца осећаја. Све ми се чини да су ови људи осећали, како нису у стању нвдцта да учине за осуђенике, на кад не могу ништа да им номогну, њих мрзи и да говоре о томе. Тимочка иобуна изнела је у осталом неке особине срнскога војника, које морају бити веома драгоцене за нагае војне старегаине — то је голема послуганост српскога војника.

Не знам чијајето бплв мисао и да ли је учињено намерно или случајно, тек у ствари се десило, да су кроз побуњена села иослане војничке чете, састављене од војника и то махом војника новајлија (рекрута), покуиљених бага из тих крајева. На иреиоћишту у Бољевцу, војник, који је те ноћи чувао страЈку код нас, причфо ми је сцену, како они, војници из тих села, иду кроз своја рођена места и хватају и терају своје рођене сељаке, комнгије и рођаке. Бивало је случајева, да је мећу стражарима, који терају иобуњеиике, син, а мећу окрив.веним бунтовницима отац. И ово оиет зато није давало прилике да војници избегну илн да проневере своју дужносг. Ова џ осОбина важиа за наше војне ста .решине, траже добар војнички матеузпал једиог дана посматрао сам војника, који је чувао, стражу нод мојим прозором. Бко је страшан мраз и свс се бејаше емрзло. За стражара бегае сирсмљен завежља,] сламе, да не стоји на голом камену, где би могао озепсти с ногу. С иунгком на рамену,

с натученом шајкачом иреко ушију и с прекргатеним рукамај војник је талкао по слами, кад на једаред наиђе ђенерал г Гетна Николић. Ђенерал засгаде код војвика п узе га запиткивати ко је, пхта је, одакле јс, од кад служи и има ли родител.а ? Војник је на све редом одговарао: казао је да је родом из Нигаа, дајсуНишу стално пребивао и да га је командант одредао да до!>е амо у Зајсчар. Ђенерал га упита: А гато сте догпли амо ? — Па не знам; да бијемо тија бунтовници, тако нам казапге — одговори наивно врјник. Ђенерал га потанша ио рамену и рече му: — Добро. добро! Слушај лепо, па кад добро ислужиш можеш добитн и за каплара. Ђенерал оде, а војник мало иослс узе понављ>ати све оне речи, које је чуо од ћенерала. Није онажао како ] - а ја гледам с прозора н нонављао је ћенеракове из|>азе; нарочито му се допало оно: „иа ћсга бити каилар" јер је те речи понавл>ао нсколико пута. (НАСТАВИГЉ СК.)