Мале новине

Тако на придику он швештава: ,,да' се Јакути држе вере идолоиоклоничке,| клањају се еунцу и месецу, а од итица лабуду, орлу, и врану". Тунгузи тако исто. „По камчатској земљи на југу живе Курили, а на ссверу Камчадали, јеаик им се у неким речима разликује. Од овога народа неки су само идолоноклоници, а остали ничему не верују, и отуђени су од свију добрих обичаја. А Руси који живс у Камчатки као и тамошњи народи немају никаква хлеба, а ни стоке, сем паса на којима се возе м преносе што им затреба. Од паса им је и одећа, а хране се рибом и корењсм, а и јагодама, а лети неко време живе од дивљих птица и од свију морских животиња. Сад пак у пустињи јакутскога манастира. који је једну врсту далеко од цркве камчагске, роди јечам, кононља, рена и ротква. Репа је тако велика, какве у Русији мало има, четири рене мере читав иуд." Иитересни су и неки обичаји које Беринг саоиштава. Н. нр. „ако жена или стока родн двоје, једно одмах даве; друкчији посгупак сматрају за голем грех. Кад се ко разболи, па био то отац или мајка, изводе га у шуму и остављају му ранс за недељу дана. Наравно тако многи свет нропада. Мртве не еарањују, него их дају нсима да их ноједу у шуми, а Корјатски народ мртве сарањује." Братив се у Петроград, Беринг је поднео владн, нриликом рапорта, свој дневник, карте и два нредлога, изјавив готовост да се нонова крене са Камчатку и да онише иодожнјс америчке обале. * РсФврант „Московеких Вједомости" говорећи о књизи г. Вахтина овако завршује свој извештај : „ Име капетана-командора Беринга -злузима место међу најзнатнијим морепловцома и Русија се може тиме поноснти, у толико пре, што је ова експедиција Берингова извршена у оно доба, кад ее руско бродарство и руСко мореиловство тек зачсђавало. Па инак два брода. на којима је извршена прва експедиција, саградили руски л.уди у далеком Сибиру. Име Беринга овековечено је називом мора и мореуза, али је оно ипак мало познато њоговим земљацима. Ето, зашто је књига г. Вахтина врло корисна. Она нас је подсетила на нашега морепловца, чије су заслуге достојно оцењена у иноетранству, но кога смо ми Руси нскако заборавили".

МАЛИ ПОДЛИСТАК ДВОРСКИ ИАПИЏИК V- (14) Ово питање као да је нзнонадило г. Таушановића. Он оста за неко време не одговарајући ништа, после узе реч и говорио је полако и с нинкањем. Он рсче, како до сад није имао прилике да долази у велике и озбиљне опреке са својим друговима, да су узајамним попушташем увек долазили до спораразума, па се нада да ће и у будуће биги тако. — Тешко да ће од сад бити оно, г. Таушаповићу, што је бивало до сад; ту се немојте варати. У вашој етранци има некога, коме већ смета ваш углед, и који би вас радо свукао за који ступањ ниже. Таушановнћ гледаше краља с неверицом, а за тим климну главом изражавајући сумњу. — Шта, сумњате ? — рече краљ одсудно. — Онда ево, јамачно ћете поверовати очима, што од мене видите, кад не верујете ушима, што од мене; чујете. Говорећи то краљ је иреметао но дебелом кОжњем бележнику, који беше | открио и из кога извади мало, нри- ј

лично упрљано писмо, те га пружи г. Таушановићу. Писмо је бнло од једног радикалиог нрвака из народа, а упућено другом прваку. У нисму сс говорило, како трсба настати свим снлама, да се г. Раша Милошевић опет врати у странку. Као разлог за то наводи се та околност, што овако, како је сад, у странци добивају превагу сумњиви н лабави елементи. Међу тим зна се куда нагињу ти елементн и у какву би онасност дошла странка, кад би јјо они узели руковати. Против тога има један једини лек: ваља у странку вратити г. Рашу, човека који ће одмах ударити међу властољубивим и еујетним нрохтевима иеколико властољубивих шарлатана. Док је г. Таушаповић читао писмо, краљ га је гледао нажљиво испод о»ију. А ? шта велпте г- Таушановићу'? Има ли ту што год, шго би се и вас могло тицати? Шта мислите ради чега и ради кога се уираво враћа г. Раша ? Краљ је ово изговорио е лукавим осмејком. Г. Таушановић одговори срдито. — То ћемо још видети, да ли ће се г. Раша врагити. Странка је једаред преломила свој штап над њим и то се внше не може криити. Док је ово г. Таушановић говорио краљ га је чието гутао својим оштрим и нламеним погледом. Кад је г. Таушановић свршио краљ клпмну главом и рече одрешиго: — Знате шта, г. Таушановићу, сами ви нећете учинити ништа. Предмет надмаша ваше силе. Ви би једино могли успети мојом номоћу и ја сам вољан да вам помогнем. али зато тражим и ја услугу за услугу. — Величанство, нгго до мсне стоји... ја сам увек готов... — Знаге шта, г. Таушановићу, до вас много стоји. Вама је пала у део ерсћна п завидна улога, да будете радикалној странци оно, што је Израиљћанима у пустињи био „пламени стуб", који нх јс ировео кроз нустару. У вашој странцц настунила јс збрка н неизвесност. Ово ненормално стање од две три поеледње године створило је у вашој странци веома укрштене правце. Ваши емигранти отишли су сувише далеко, они се баве само Фантазијама о промени династије. Други елементи овде на дому осгали су сувншс далеко — они би еавез с напредњацима, трећи опет хоће савез с либералима, четврти хоће сами за себе. Ти укрштени правци један другом сметају, један други потиру, а све укупно шкоди странци. На вама је да изберете оно што је најмудрије и најпрактичннје, да прикупите око себс све боље и разборитије људе, да се ставите тој струји на чело, помоћу ње да нротурите у скунштини новп Уетав и у нову сру да уђете као једини пресудни вођ радикални и као нрави иредставник нове уставне ере. Ја ћу вам у томе раду помоћи и одазваћу се свима вашим умесним разлозима. Је сте ли на то вољни? — То је милост, Господару, коју нс бих смео одбити, — Хм, то је услуга. За то ћете ви имати прилике да укажете нрестолу друге услуге. Од сад дакле можемо сматрати, да је сиоразум међу нама утврђен. Ви ћетс ми отворено износити ваше захтеве, а ја ћу вама казивати, шта желим и очекујем од вас. Краљ још не беше ни довршио, а г. Таушановић га пресечс: — Ако је слободно, Величанство, ја бих одмах имао једну молбу. — Молим, да чујем. — Да ваше Величанство изволи прекратити везе, које има с одпадницима од радпкалне странке, јер то јако шкоди у очима странке. Она зазире од својих отпадника и чим види краља с њима, слути да краљ кроји неке планове нротив странке — рече г. Таушановић. — Па, нсма таквих личности. На

кога ви мислите? На Тодоровића. Вп ! ее у опште варате. Ја с тим човеком никад нпшта ннсам имао — рече краљ. -— Па нпак Величанство, његово виђање по Двору неиријатно утиче на |странку. — Добро, то је лака ствар. Међу тим имам и ја одмахЈ један захтевЈ Сутра ћемо се онет састати и ја вас молпм да ми донесете сииекове свију ваших ноузданих другова, на које ра чунатс. Г. Таушановић обећа. После кратка разговора, где је утврђен начин | идућих састанака, г. Таушановић оде. На растанку краљ му рече: — Сгвар је наравно поверљиве природе н остаје само међу нама. — 0, Велпчанство! Најмања вест о томс унропастила би целу ствар. Ствар мора остати највећа тајна. На томе се расгадоше. (нАСТАВИЂЕ СЕ.)

ПИСМО УРЕДНИШТВУ Поштовани Господине Уредниче, Биће вам нозиато, да на нашој Всликој Школи ностоји једна хуманитарна установа, шго се зове „Фонд за потпомагање сиромашних великошколаца" Чланови тога ФОнда држали су 7. ов. м. ирву редовну скупнгпшу од ове годнне. По свршеном дневном реду скупштинском, која је статутом одређена пало је више предлога од појединих чланова, мсђу којима је био и овај нредлог: да се изборе нарочита комиеија, која ће из касе Фондове издати извесну помоћ, оним сиромашним великошколцима, који су у крајњој оскудици, те не могу чекати дск сеновауправа избере, на другој редовној скупштини Овај је предлог уевојен и изабрана је комисија од 11 чланова да раздсли помоћ: колико и како нађе да је најбоље. Поменута комисија свршила је свој рад и ноднела извештај другој редовној фондовској скуиштини држаној 14. ов. м. Ну, како је комисија добнла 54 молбе од сиромашних чланова а, у каси је било за издавање свега 360 динара, није никакво чудо што се нису могли сви потпуно задовољитп. Један од ових незадовољника заборавио је на хуманитарнн циљ ове установе и изашао је у јавност да протествује: што му је поменута комиспја — имајући у виду праведне захтеве спромашннјпх својих другова —■ одбила молбу. Он је ненраведно напао најнре на целу комисију, тврдећи да је, скуиштина изабрала „нееавесне" људе, којн су наравно „несавссно" и номоћ делили — па носле I на иоједине чланове ове комисије. Што се тиче „савеености" номенуте комиеије и њенога „нееавесног рада" на то јс одговорнла П. редовна скунштина: усвоен комнсијин извештај са 124 против 6 гласова! Али што се меие тиче лично, имамда изјавнм ово: 1. Г. Спасоје Вуксановић („Један сир. Великошколац"), нисац поиенуте нотице „несавесно" и без икаква оенова тврди, да сам ја унотребљавао некакве принудне мере (песницу!), те да се неком члану даде а нском не да иомоћ. Он у емоме писму уредништву „Дпевнога Дпста" (бр. 224.) најпре кука, како је та Фамозна комисија учинила бесамртни грех (Наравно, што је одбила његову молбу.) па завршује: да није друкчије нимогло бити, кад се мојом несницом и „брбљањем" Д. Војиновића, номоћ дели у Фонду. Да би ово својс тврђење и доказао, он вели да му је ово причао један члан комисије Истинитост овога тврћења види се одмах кад се узме г. Спасојево „причање" да "сам ја то чинио с тога што су у комиеији били моји „млађи другови," међу

тим у компснји су бнлн махом све. „старији" а не „млађи" као: А Поновић фил . Ш. г., Д. Војиновић пр. 111. год., Т. Старчевић фид . Ш год., Б. Докнћ ир. II год., К. Ннколић нр. II год. и др. Мислнм да су ово људн који се нс би ионлашили нн ваше песнице г. Спасоје! Даље, истинитост његовог тврђења види се и из ова два Факта: Прво, цело ово твр ђење оснива се на „причању" једног човека, а тај човек каквог је моралног стања, види се и но томс, што „прича"решење и дебаге тајних комисиских седница и то их нрича внако како у истини не носгоје. Друго, кад сам усмено, нред друговима запитао г. Спасоја: како може бити онако несавесан, те тврдити оно што не постоји — он ми одговори: „Јутрос сам се опет разговарао с Павлом (јамачно Димићем — то је онај члан комисије) па ми рече да сам иогрешно; ти (т. ј. ја) ниси уногрсбљавао песницу, већ Димитријс Војиновић, а ти си лармао „којешта" И овако „добро" обавештен, један великошкокац напада на част и достојанство свогих најбољих другова!! У осталом ја ее позивам, не на „нричање" Марка и Јанка, већ на целу комисију, да ја, као чдан ове комисије, нисам упогребљавао ни „песницу" ни „брбљање", те да тим на чинима спречим коме иомоћ. 2. Позивам г. Спасоја Вуксановића, да своје тврђење или Фактима докаже или га опозове — иначе ћу га ематрати за моралну нулу и клеветника, јер ми на ово даје право (норед осталих разлога) и ово његово тврђење „но иричању", да му је један од најбољих другова укратио иомоћ пес ницом. Ја сам ову моју изјаву иослао уре дништву „Дневног Листа," али уредништво, ма да му је била и морална н за.конска дужност, није је ни до ; данас штампало —прИ свем том што ! није износила ни ноловину овога ни! сма. Па како ми је уредништво — на I мој лични нротест — три иу г одго ворнло: „сутра ће изаћи" на не изађе ни иослс 10 дана, — није никако | чудо, што се о поменутом листу данас с правои мисли*) Нагнан оваким ноступлом поменутог уреднишгва узимам сдободу., да вас учтиво замолим: да — у интересу правичноети и одбране човечије части — штамиате ово неколико редака у вашем цењсном листу. 22. Октоб. 1890. Саира ПоаовиИ у Београду правник ТЕЛЕГРАМ 24. октобра. Атина. Нови кабинет би ће по свој пргошци састављен овако: Делијанис предоедник, унутрашњих послова и вој нп, Делишоргис 5 спољашњи, Кумундурос марина, Карапанис Финансија, Герокостопулос или Заимас правде и Балсамакис просвете. — Нова грчка Ј комора отвориђе се 29. ов. мес. ШАЛА И ЗАБАВА Шта хоИв жене .'? Талијанка не иерујс даје љубиш, ако ниои у стању да за њу учиниш какав злочин. Енгдескиња верује твојој л.убави тек онда, ахо због ше учиниш какву лудост. А Францускш1.а је задово.љна само тада, ак» због ње градиш будалаштине. * Јавно мнење. Једном француском филозоф)' рекоше једнога дана како га јавно мнење осуђује. Он се на то аамисли. Пријатељ га упита: „Шта мислиш V — Мислим, колико је будала нотребно да саставе једно .јавно мн.ење ! "

*) Уредништво је узело слободу да нреКути како г. Спира мисли о „Д. Л." сматрају1.и да сама ствар ништа не губи Због овог ирок уткивања. Ур.