Мале новине

БЕОГРАДСКЕ ВЕСТИ Отпочео. Иорески одбор отпочео је свој рад 3. ов. мес. и пуне седнице држи сваког дана нре подне. * Предата. Друштво за неговање и васниташе сироте и напуштене деце, по сноразуму са председнпштвом онштине, понудидо је да се у дому друштвеном нредаду децу коју општина издржава по приватним кућама с условом, да општинска благајна пдаћа друштву но онолико кодико се за свако дете давало приватнима. Одбор онштински нрихватио је радо понуду друштвену и одлуком из седнице од 29 ир. мес. одобрио да суд општински може одмах предати друштву сву децу коју општина издржава. Један број деце управа је* од суда примида 1. ов. мес. и она су данас у дому друштвеном. * Изабрани. За чланове пореског одбора, на уиражњена ранија места г.г. Свет.Ј Карапешића и Дим. 'Лирковића, шабрани су г.г Иднја Антоновић и Влад. Чортановић. * Елктрично осветлење. Комисија, којој је одбор општински поверио да оцени како је осветдење боље: да ли електрично иди гасно, одлучила је у седници ов. мес. да се изјасни за електрнчно осветлење. Извештај комисије ноднеће се одб °ру у једној од првих седница, а носде деФинитивних одборских оддука, расписаће се и стечај, почем је раније већ и на збору решено да осветлење општина не извршује сама, него да даде повластицу. Добивене су већ две озбиљне нонуде за осветлење. * Либерални клуб. У понедеоник 5. о. м. у 4 часа по подне држао је клуб народних посланика дибералне страике свој састанак, на коме се овако конституисао: за председника изабран ке г. Тодор Туцаковић, за потпреседјника г. В. Кундовић п за секретара г. Димитрије Машић.

Отпутовао г. др. Милан Јовановпћ ! Батут, нроФесор велике школе, отиу1 товао је у Берлин, да проучи код 1 проФесора Коха њсгов начин лечсња јехтике. Побратимство. У недељу 4. ов. м. ј држала је ведикошкодска омладипа скуп, на коме је ноново „Побратпмсј тво" стуиило у живот. На истом скупу изабрана је нова унрава, и то: за нредседника г. Тих Ђорђевић, филод. IV год. за иотпреседника г. Настас Петровић иравн. III год., за благајника г. Љ. Герасимовић, правннк IV год. за књнжннчара г. Мих. Вукнћевић нравник IV год. и за деловођу г. Вој. Рашнћ нравник III год. — На истоме скупу предложепо је и решено једно гласно да скуп отпде на нарастос врдоме Србину н невиној жртви нок. поп-Отојану Крстићу Дели-иапазу. Преко 150 слушалаца велике школе отишло је на парастос да ода своју ношту сени великог Србина. * На светог Архангала Михаила као на имендан духовног патрона свих Кола Јахача „Кнез Михаило," држе управе свију Кола свечане седнице и иду корпорагивно у цркву са друштвеним знацима на прсима. Ове године обавпће се на тај дан и нрва а уједно и свечана седница сталног одбора земаљског већа свих Кола Јахача „Кнез Михаидо." Тај стални одбор кога су у септембру ове године о рођендану Кнез Михаида на првом земаљском већу у Крагујевцу. изабрала сва Кола Јахача, отпочиње са том седницом своје носдовање. Та прва седница саетаће ее 8 новембра у 9 часова нре ноднс у великој сали дома београдске ОФицнрске читаонице и касине. Желимо сталном одбору срећан почетак и истрајност у важном задатку који му је новерен. * Дружина ђака Боградске Учитељске школе. На првом редовном скуцу за 1890 год. држаном 28 октобра н 1. новембра избрада је нову унраву иа основу чл. 19 својих штатута: За пресединка Михаила Голубовнћа III, год. за погпреседника Гаврила Адамовића II.

г. за бдагајнака Михаило Макснмовића Ш. г. за деловођу Богосава Вукићевнћа Ш. г. за књижничара Светоза; ра Пантедића I г. за одборнике Љубомира Ковачевића II, Вдадимира Нико! лића I. и г. Божидара Адамовића I. г. * Са београдског стрелишта. Управа Савезне Београдске Стрељачке дружи: не, извештава чланове — стрелце, да | су гађања на дружинском стрелншту обустављена за ову годину. * Скупшитнско часништво. Иа трећем нретходном састанку, којн је био 6. новембра, избрато је часништво народне скуиштине. Ва Председника и| забран је Никола Пашић, за нрвог потпредседника Димитријс Кагић, а за :другог потпредседника Павла Вуко вића, за секрегара изабрани су: Лука Лазаревић, Љуба Јоксимоиић, Ранко Нетровић, Доброслав Ружић, Љубомир 'Бирнћ, Др. Станојло Вуковић и Вигомир Младеновић. * Свечано отварање скупштине. Јуче у подне нрвн краљевски намесник, г. Јован Ристић, у нрисуству другог краљелског намесника и многих наших великодостојника, прочитао је у скунштинн нрестону беседу, којом се отвара седница овогодишње скупштинске сесије. У данашњем броју донојсимо је у целости. Новина. У нашу војну академију уводи се руски језик као облигатни предмет. ИЗ СРПСКОГ СВЕТА Из Старе Србије пишу „Независности": И до нас амо допрла је жалосна вест, да су пре неки дан српске вла| сти у Врањи осујетили намеру једне Туркиње да се нокрсти. Не знамо кодико су ови гдасови испшнти, тек овде се прича и то, да је та Туркиња на посредовање турског вицс конзула враћена натраг у Турску, да је у слободној краљевини Србији злоетављена ј и бојем одвраћсна од своје намере.

Као што рекох, не знам је лпиколико овај глас истинит, ну он ме покрену да вам нишем и јавим шга Турци раде и како њихове вдасти у томе погдеду с нама Србима ноступају. Дакле чујте: Ко год има лепу кћер или сестру, он је мора крити и чувати, јер ће је Турчин коме се донадне силом отети и потурчити, а турске власти ако томе и не иду па руку оне су немоћне да то снрече. Пре неког времена Арнаути силом ухватише на њиви кћер ТриФуна Спасића из села Љубижде близу Призрена. Одведи су Је собом и нотурчили. Девојка доцније улучи придику и иобегне у Србију, а Сејда Укић са још 10—12 1 наоружаних другова дође ноћу у кућу њеног оца и отме му другу кћер, која јб већ била удата. Ђорђу Ландри из Призрена одведи : су Турци две кћери и обе нотурчиди. Обе девојке одвеојеједан турскнвој1 ни лекар (капетан) у Ђаковицу. Млађу од њих узео је за се, а старију дао једном турском ОФициру. Тако исто нанадну десет Турака на кућу нвког Филипа у Призрену и иза совре уграбе му кћер, па је одведу шериФу Абдули. После три дана покушају да је потурче, но девојка нодере своју Фереџу са главе, на се стане крстнти и викати. Турски чиновници ночну се згледати, а Адми ; бег рече: „Како се смеш крстити кад си ти већ Туркиња?" — „Нисам ја Туркиња, нити ћу икада бити, честити пашо" — одговори она, па се опет стане крстити. Они немадну куд камо него је пусте. Али шери® кроз чегири ; дана онет нападне кућу њеног оца и ноново је отме и силом нотурчи. И шта је даље са љом било, не зна се. Турци говоре да је умрла и као Туркиња сарањена. И из села Иирана отели су Арнаути једну девојку, на су носле поручили .њеним родитељима да ће зло проћи, ако зету у походе не дођу! • Ово су сдучајеви који се десише сад у носледње време, а ева зла која Срби овамо трпе не даду се онисати.

— Хаха!... Заиста, у том погледу ја сам прави Србенда... Баш сам се јутрос на пијаци ваљано ожегао, али ако, то ми је за иамет... ГГросто, људи, причешћа ми, ја не знам како ми то куповина не иде од руке ! Да се не цењкам па ајде-де, али ја сам у томе такав педант, да се, верујте, чисто мојој куварици досади. „Нека господине — вели ми бестија једном приликом — нека, ја ћу измирити то десет пара око кога Ј *е запело!" Наравно ја планем, али сам јој ипак учинио по вољи. Бестије су то, господо моја, и мора им се нопуштати... — Па шта бп с бригадом шумадијском, голубе? — опет ће пуковник-везиља. — А, да! Она је онда била лродужио је љубитељ компота она је онда била на десној обали Мораве, а то знам отуда, што кад сам се једног вечера враћао из генерал-штаба, где смо, мора се признати, славан ћевап покркали и залили га неким лудим жупским што сам онда свратио у — Момче! Момчићу! Прекинуо је напрасно. Масни издрпани покућар, који се беше већ искривио од грдног терета неке огромне корпе, претоварене зелењу и чим ти још не.

заустави се и стаде као укопан, па се и он стаде обзиратн. -— Ја, ја те зовем! — прихвати љубитељ компота и опет диже амрел. — Одмори се мало мајковићу; видим да те зној скроз нробио! Момак се смешкао постиђен, утирући прљавим рукавом нрашљиво и знојаво лице. — Код кога ти оно беше, преславе ти? — Код ј еднога предузимача, господине. — А, ха, знам, знам, болан не био!... А, иконе ти, погато плати ! ту пилеж ? — Седам и по, господине. Добри пилићи... ЈБубитељ компота укну и промени се у лицу, па, не обзирући се на то, пгго су се некн ласкаво сменшли оним неколиким народским изразима, прасну и зацрвене се баш као печен рак, па чак не ј заборави и да песницом тресне о сто, тако. да се неко чак за тућим столом узнемирио (јамачно да је патио од нервозе). Покућар ишчезну као прави дух. — Шта је, шта је то, соколе? Што ми се срдиш, анђеле? упита га неко са другог стола, наравно у колегијалној шали. — Довде је дошло! — дрекну љубитељ компота и превуче ша-

ком преко гуше. — Деру где год се окренега! А неко чак за петнм или гаестим столом пакосно шану: — Деру, деру, ја како! Дереш и ти твоје кирајџије, а дужницима кров иродајега над главом... Деру, деру, ја како! Везиља-пуковник опет хтеде да скрене говор на „ток оне Фамозне борбе," али пуковник-љубитељ компота бага ни опепелити. — Ономе брату за осам, оној сестри за осам мање десет пара, овом детићу за седам и по, а мени, ма да су такви исти, за осам и десет пара — за осам и десет пара, господо моја! Цело другатво накисели лице и показа учегаће у срдњи погатованог љубитеља компота. Мало после па су се сви ра- ј зигали, само остадогае два присна и нераздвојна друга и пријатеља: везиља-пуковник и пуковиик-љубитељ компота. Послуга је око њих облетала, погато није имала среће да их дотле услужи. Кад је сунце огрејало испред каФане, присни другови и иријатељи угали су у каФану и свак заграбио по неколико новина, на се задубили у трговачке и посмртне огласе, обраћајући један дру1 'ом нажњу с времона на време.

— Тазе пиво, господо, бага сад отворено! — чугае они љубазни, услужни и учтиви глас итрог келнера. — Да нисам код куће попио каФу, могао бих овде Ј 'едну — развлачио је пуковник -љубитељ компота, а гато се пива тиче, ту нисам никакав мугатерија... Јога би ми то требало. — Мени можете најзад донети једну ракијицу — уситнио је пуковник-везиља. — Али чујтс: није, није иотребно! — И обратив се љубитељу компота додаде: — Што бих се трогано, кад ћу свратити пријатељ-Гаји и код њега извесно испити неколико клековача... Није ли тако ? Љубитељ компота га значајно погледа преко наочара, климну главом (али народски, управо као прави „Србенда") и продужи читати неки велики посмртни оглас, на коме је било око двадесет и пет, ако не и вигае потписа. У подне су се кренули на ручак, испраћени мргодним оком каФеџијиним. Београд УШ. 90 г. -«<♦♦♦>»>