Мале новине

ЗРСЈ 345.

ПОНЕДЕЉАК 17. ДКЦШМБРА 1890.

:ДХКА III.

ШШ С2МИ ДДН — -тшт БРОЈ 10 П. Д. ПЕНА ЗА СТРАНЕ ЗЕМЉЕ ЛА ГОДИНУ 30 ДИНЛРА НА 110 ГОДИНЕ 15 „ НА 3 МЕСЕЦА 9 „ ИЕ РЕТ17 Ј0Ш А1 ОГЈГАСИ ЈЕВТИНО И СА СЛИКАМА

ДНЕВНИ ЛИСТ ВА СВАКОГА Претплата из унутр. полаже се сапио код пошта

За Београд нема претплате ЛИСТ СЕ ПРОДАЈЕ НА БРОЈ

ИиСМА И РУКОИИСИ ШАЉУ СЕ ВЛАСНИКУ „МАЛИ.Х НОВИНА« ЦАРИГРАДСКА УЛИЦА ВРОЈ 6. -г><31КЗ Прегпаата ее ирима код свију цошта у Србијв

ЦЕНЕ ОГЛАСИМА На црвој етрани од иетитног реда 20 пара дин. а на четвртој од нетит реда 10 пара дин. ПРНПОИЛНО СТАЈЕ 50 ПДРД ШН. ОД ПЕТИТНОГ ?ЕДА ШШ 2ЕГГШ

З А ОВАКО 0ГЈСА1НКШЕ П.1АЋА СЕ Д1'ЖАВНЕ ТАКСЕ '20 ПАРА ДИН.

КЕ КН ОГЈГАСИ 110 ИОГОДВИ

С Т Е Ч А Ј При оиштини београдској упражњено је место марвеног лекара, који ће се крајем овога меседа попунити. Плата је буџетом одређена у 2000 динара годиптње. Ко жели ово место заубети, нека се до 20-ог овог месеца иријави. Од стране суда општине вароши Београда 12 Децембра 1890 године ААр. 67, (994) 15, 16, 17.

»=4 х« & т Р« о О Р<

Продаја срећака 1-ве краљ. срп. дрзк, класне лутрије за привред. циљеве. Част ми је поштованој нублици, како овде у Београду, тако и у унутрашњоети, доетавити, да сам се норед моје пшедитерско — компсионе радње, коју од више година на овд. пијаци обављам и продаје ерећака 1-ве краљ. срн. држ. класне лутрије примпо. Ова новоустановљена државна лутрија, има свега 30.000 — ерећака, од којих у пет вучења — и то: 1-во вучење 3. јануара, 11-го 4. Фебруара, Ш-ће 4. Марта, 1У-то 3. Анрнла и У-то од 3. до 15. Маја 1891 год. — морају спгурно добити 15.000 — срећака, са овим гдавним згодитцима 150.000 - 75.000 — 50.000 --- 4.0.000 — 30.000 — 25,000 — 20.000 — 15.000 10.000 и т. д. динара у сребру. Срећке за !-во вучење коштају: 1 цела (•/„) оригинадпа ерекка дисара 24 у ч»сбру. V« , ( 4 / 8 ) „ » г 12 У4 Н (V«) *' п п ^ г

Т I

Сваки купац срећке добнја бесплатио нлан вучења, сва друга обавештења, као и званичну з;, уу носле сваког вучехва. Молим иоштоване муштерије, да ме што пре са норуџбинама удостоје и унлату за прво вучење поштанском упутницом илн аманетним писмом, непосредно на моју адресу — пошљу.

853,

30.

Стојан НиколиЗа САВСКА УЛ. ВР. 9. 2, 3, 5, 7, 9, 11, 13, 15, 17.

ШШ Ш Мушке и женске IР7СКЕ КШЧ2 признате за најбоље у свету добила је тргот. а § ИОСТЕ НИКОЛИЋА УЛИЦА КЊ. МИХАИЛА 46, 13, 14, 15, 16, 17, 18.

НастаниосеуБеограду ДР. ЈОСИФ ВИДАКОВИТ1 Краљ Миланова ул. 66 ПРИМА БОЛЕСНИНЕ од 8—9 пре и 3—-4 сата по иодне. Одааива се у свако доба одмах. 58, (995) 16 17, 18, 20, 22, 24.

ТПАКАЛСКА радња, са малим | ЖАЛОСНИ ЗНАЦИ капиталом продаје се одма. Услови врло повољни, унитати уреднишчво ()во дана било је у београдском пли у БалкаииЈи. првостепеном суду завршно суђе56. 2—3 с. п. ср. !ње г. Таси Ивковићу, чиновнику

српске државне железнице. Под исевдонимом „Мон Ами" овај господин јавно у штампи напао је читав низ грађана из свију сталежа. Напао је управо све, који су у наиредној странци били виђснији и важнији. Нападај је био страшан. Почињући од г. Милана Пироћанцана до Јанка Баџака из Јагњила, оптужени су сви виђени напредњаци, како ош[ из скупштине, тако и они с власти, да су трговали својим положајем, да су прималн мито, да су продали земљу, да су за паре оштетили државни интерес. „Мон Ами" нијс говорио двосмислено, он није сумњичио. Не! он је јавно и отворено оптуживао, он је чак за свакога издајника навео одре1.ену суму, ио коју је овај учинио своју издају, па су игбројане и рачунске књиге и указане стране, са којих су узети ови подацн. А сва та тешка оптужба завршавала се анелом на народ, да он суди овим 'издајницима. Народу су били далеко Пироћанци, Рајовићи, Анђелићи и други наиредњацн у Београду, али су му блиски били они његови напредњаци у селу. А све једно је, и они су напредњаци, н они су помагали да се краде, и они су дакле криви. И народ их је казнио.^Казнио их јс како је где могао и чим је где стигао. Негдс прошцем, нсгде ражњем, негде их је на брзу руку| стрпао у врелу џибру, — једном речи, народ је судио онако како је могао и умео. Истина, народ' није писмен, али његовн учитељи, његови онштински иисарн, његови свештеиици прочитали су му „Мон Амијеву" књигу или су му бар испричали шта у њој стоји. Прости људи с ужасом су слушали колико је милијуна украдено. колика је штета држави учињсна и у њима је илануо оправдан гнев, против л»уди, који су уздигнути на највише положаје. Народ им дао најбоље што је имао, а они све то употребили да продаду земљу и да оштете њене најбитније интересе! Јес, то је народ видеоукњизи и веровао у истиност тих ;'саонштења, јер ваљада они горе у Београду нису полудели, и куд би се смело тако што ннсати да ннје истина. Сељак зна да је он у његовом селу одговоран, ако рекне је дном последњем дроњи, да је ук-

| рао макар кокошку с туђег седаI ла, и у његову сељачку главу није улазило да би „Мон Ами" смео онако писати да све оно није истина. И народ је судио. Судио је онако народски. „Мон Амијеве" „Вомбе," дакле , имале су свога неносредног |утицаја на оне крваве и стидне догађаје, који су се одиграли у многим крајевнма Србије. Али што да говоримо о вери ; простих људи. Погледајмо какав је утисак књига учинила на интелигенцију. Сви поштени људи кад су прочитали ову књигу, запрепастили су сс. Они су се ужаснули иад нашом страховитом : поквареношћу. Потнлаћени! иотплаћени сви од ! реда! Почињући од загонетна Н. Н. који је обележен с* два милиона динара, што је ирстом укази: вало на самога владаоца^ па до иоследњих писарчића, којц су ! иримили ио хил>аду две дин&ра. Јели могуће све ово? "питао се | заиреиашћен читате.љ. И ако је | е једне стране говорио разлог: ово не може бити истина, с друI ге стране јавл>ало се питање: па зар би се смело овако ја вно лагати, зар би се смели износити бројеви, рачунске књиге, па и саме стране, на којима је што записано? Па уз то је дошао још и ио;луслужбени владин орган. Он је из те књиге извадио и ирештамиао иајважније ствари —- на за]) све то да буде лаж, гола изми| шљотина ? Не, то не може бити. Ту се нека несрећа крије, кад људи овако отворено говоре. Тако су резоновали и сами образовани људи. Није, дакле, никакво чудо, ако су сељаци и срсвим поверовали у ту ствар. < 1 напрегнутом, уираво болешљивом радозналошћу стало се изгледати шта ће учинити нападнути, хоће ли се бранити, хоће ли ићи на суд ? И заиста, на скоро полетеше жалбе и на „Мои Амија" наде преко двадесет тужаба. Ствар је била предата суду и сад се мирно ишчекивало да се види, шта ће рећи суд. ЈБуди, који воле истину; људи којима је драга ова јадна отаџбина, л>уди који су знали цену поштењу и ужасавали се од страховитих удараца, намењених час-