Мале новине

Ста»н т&!±

Од пре 5 —6 година сгановница теразиске II продужене крагујевачке улиде свикли су били да сваки, дак у одређено време, виде једнога крупног и снажног старца, где пролази њпном улицом. Чича обично иде право . корача поуздано, држи главу високо, поносно ; по свему се види да огромно бреме од својих 80 година носи још лако и дурашно. Ходајући тако, старац обично звиждуће, гледа ведро око себе и радо проматра оно шаренило од свакојака света иа улици. Понекад зауставља дечицу, што се, с књигама у руци, враћају из школекући; разговара с њима, за гледа им књиге п пропвсе, нита их о школским радовпма, о учитељима и проФесорима, разбира чији су, и по некад каквом сиротанчету спусти по какак новчић у шаку. Мазишан цмокне деду у руку, па брзо појури кући, а успут отвара гаачицу и радознало загледа добијени новац. Старац дуго гдеда за дететом, Једном га чух где рече: — Ово је наша нада! Иродазећи поред дућана занатлиских, старац се чешће заусгави, посматра како се ради, распитује колика је зарада,~какка је проходња еспапу и т. д. Понекад је тако и мене заустављао на улици, и тада разбира шта има ново у подитици, како се продају новиие у публици, шта пишу страни листови, а сваки такав разговор обично сесвршавао вајкањем о нашим песретиим домаћим распрама. Вртећи главом, старац обично рекне : — Децо, децо, све се бојим да не упронастите око мало српске кућице, што су ваши стари толиким трудом и толиким жртвама стекди. Од лане старац се поче ређе виђати на улици ; један дан изађе, а по два га нема, а и кад изађе, он више н« корача онако поуздано, не држи се онако право, његов поносна струк повио се, његова снажна плећа изгледају као оно два снажна онуштена крила у стогодишња престарела орла. У посдедње доба старца сасвим нестаде. Већ ]е некодико месеци како се ни једном вишеч наје појавио на улици. Ономад добијем од њега кратко писамце. Позива ме да му одем на разговор. Уздрхталом ногом нрекорачио сам праг старчева дома. Затекох га где раскомоћен сет- ј кари на удобном дивану, нарочито за њега иачињепом. Старац ме дочека радосео. Са неколико речи извинн се што ме је „трудио" ; објасни како више не може и на улицу да изађе. „Морао сам да напустим н моју последњу радост, моје миле шетње. Узалуд ма сва добра воља. Тешко бреме од близу 90 година оловном тежином својом притпсло је моја оронула пдећа. Нема ништа више, драги мој гоеподине. „Земан дошо ваља путовати „Земни живот другим заменити. „Тело земљи, богу душу дати ! „Мајка земља одњихала дивно „Мајка земља хоће да сарани !" За тренутак старчево лице покри таван облачак и у његовим полуугашеним очима као да заблиста једна суза!... Или се мени то само тако уч8'нило.... Ади све то трајадо је само један тренутак. Старац се опет разведри, његове крупне црне очи опет сенуше и он рече живо. — Хвала Свемоћноме на његовом превеликом дару. Он је мене богато одарио свима благима земаљским и дао ми дубоку и лепу старост. Неблагодарност би била желети више. Да у миру умрем ! — то је још једина асеља и молитва моја!... Само ме једно мучи; једнога се само бојим..., Старац се загрцну; као да му нешто зас едне у грлу... После кратког ћутања он додаде:

— Бојим се, господине, доживећу ту стр«шну несрећу, да још својим очима видим како наша Србија, наша мила Србија опет постаје туђа робиња!

Неће ваљда ! Не дао бог

рекох Ја.

Старац скочи и ја се зачудих како лако устаде. Он стаде преда ме, оберучке се одупре на наслон од столице и узе говорити живо и узбуђене. — Не дао бог ! јес, не дао бог, али ја се бојим, мој гисподине, бојим се, бојим, бојим и, на жалоет, моја бојазан није празно уображење. Зло се ради, мој господине, здим се путовима ударило, не држе се земља и градови оваким родољубљем и оваким радом, какав наше странке показују... Тако је између мене и чиче отпочет један разговор, који је трајао два пуна сахата и који би бно од голема, од неоцењена интереса да је кога бидо да га верно и у целини нрибележи. Да је кога било да речи чичине стенограФСки верно запише, оне би заслуживале да их злат ним писменима напечатамо и да их као нрву заиовест наметнога ј )Одољубља свакн патриота на свом столу чува и свако вече и јутро прочитава. Овако пак ми ћемо се ограничити да изнесемо само неке одломке из тога значајног разговора, а данае на првом месгу, донећемо само то, како родољубиви старац мисли о улози коју треба да има владалац у понравци злог стања у које смо до сад запали.

чује та и таква реч владаочева, одмах видети један велики и велиI Пошто је „Ех, где ди је

* * старац два-три пут узвикнуо: сад ј *едан књаз Милош, бог да га простн!" — ја му најзад ириметим. — Па шта ту може номоћи владалац. Зар владалац може излечити мане од којих пати цело једно друштво? Ваш да устане сад и Књаз Милош, ни он сам не би могао овде ништа учинити.* Старац се насмеја: — Шта не би могао ништа учинити ! Ој хој, мој младићу, да је овде један стари Милош, видео би ти како би све ово пошло као подмазано.. . Старац се искашља, на овда продужи живо. — Ама немојте в« мени мерити Србију и српски народ западњачким аргаином. Србија није ни Швајцарска нн Белгија. Патр^јархални сриски народ није уставни Енглез. Поред свију : кварења и. тровања, којим смо му злостављали ; и душу и срце пуних тријестак гоаина, кљукаЈ *ући га свакоЈ *аким лажеучењима и обманама варљиве европске уставности, дивни српски народ остао је и до данас питом и послушан патријархалан народ словенеки, који верује у бога, који љуби свога владаоца и чека само мудру ! и оддучну заповеђт његову па да пође за њим и у гору н у воду, да преко ноћ разјури све ове ројеве незваних нартиских вођа н учитеља својих, и пред богом и пред светом призна само Ј *еднога господара и једнога заповедника и учи| теља свога — свога љубљеиог Краља. Јес, гоеподнне, јест! Упамтите добро ово што ћу вам сад овде рећи, и камо среће кад би вам ове речи једнога старца могле бити програм и лозанка у целом вашем будућем раду. Чујте ме дакле. Србија је земља где реч владаочева мора да се чује н дању и ноћу, у свако доба и на сваком месту, Она мора бити мудра као реч Соломунова, праведна, као реч праведнога Солона, а моћна као глас громовника Илије. Вдадаочева реч не сме да је колебљива, тупа, неодлучна, двоемислена, она не сме да | запиње, да муца, да шушкета; она не сме да се снебива, да дута, да разроко гдеда с раскрснице на ова три пута, не одлучујући се одсудно ни за један.,. Владаочева реч мора да је оштра као бријачица, нрозрачна као кристал, а звучна као труба јерихонска. Она мора да грми као глас громовиика, да Ј*е сваки чује, да је сваки по-

зна, да и с највеће даљине свак разговетно и несумњпво разбира сваки звук сваки нагласак њен. А кад се та реч тако буде чула, по целој Србији, по целој Евроии, верујте ми. господине мо.ј, то ће онда бити велика и света реч ; она ће бити довол.но моћна да заспале избуди, да заблуделе освести, да залутале на пут изведе,данас свеотрезаа, прикупи, шљуби. Пред њеним јасним и чаробним звуцима убрзо ће умући нромукло крештање раснлапгених совуљага партиских и безбожио крекетање надувених жабица политичких, чија је крека до сад заглушивада цеду Србију, не дајући нигде да се чује ичији паметни гласак. Нека тако једном одјекне моћна Ј)еч владаочева, и ви ћете видети, видећете својим рођеним очима, како се и при крају деветнајестог века још чуда дешавају ; видећете чудесно оздрављење и спасење Србије; видећете васкрс једнога организма дрлсавног, који је већ био почео трунути, Нека се и ви ћете чанствен препорођај и умии и морални Залуђен онасним кадовима, што се зову даскање слабостима и страстима масе; збуњеи и умно и морално буником свакојалих настранах учења политичких, заведен и залутао у огромну мрачну шуму свакојаких заблуда политичких, наш народ из дубине те страшне и мрачне шуме чуће епасоносни глас и зов свога владаоца, пробиће ее и изаћи из тога опасног густиша, изаћиће на сунце и видело ; спраће са се рђу и налепке тесногруда партизанегва и окупаће се у бистрој реци здраве свести народне, умиће се светом водицом братске љубави и нрекрстити крстом мира и слоге, па ће онда тако очишћен и освежен одушевљено поћа за својим владаоцем, и Србија ће у кратком року процветати као најбоље и наЈ *еретније друге њене, Да, ето шта у Србији може учинити мудра и одлучна реч владаочева. Али то чудо кадра је створити само и чедипо та света и велика реч. Све уе Друго немоћно и нејако за тај огроман задатак, А реч владаочева то може, јер је Србија така земља, ]ер ]е то баш њена карактеристика и одлика : Да владалац гаудро и одлучно заповеда! Тада ће земља нокорно слушати; мудре заповести мудро ће се изврншти — и тим путем једино земља се може спасти и створити много добра.... Очевидно старац је био заморен овако дугим говором. Он заћута. Бутао саи и ја. Тако је подуже трајало. За гим он настави: % Да будемо непристраенн, господине Т*. Да меримо ствар и к себи и од себе! Метитеруку на срце, и промислите сами, није ли кривица до самих нагаих врхова, што Србија од ово неколико носдедњих година непрекидно но беспућу лута! Није празна она мудрост народна, да се риба с главе почиње кварити. Није у залуд онаЈ* вапај Св. Иисма, где се вели да бљутавом јелу со може дати укус, али нгга да чиннте онде, где сама со обљутави!... Краљ Милан борио се дуго и унорно, и у тренутку, када је најближе био успеху, када су све главније тешкоће већ биле савладане, када је био потребан само још један дурашан напор, | па да се слави коначна победа, Он наједаред напушта све позиције, сам руши бране које је годинама подизао, сам крчи нут већ стукнутој радикалиој бујици, па се чак н сам баца у њу. Од тога доба српски државни брод непрестано лута и бије се од стене до стене, од чеврнтије до чеврнтије. Није вајда крити — од 1888. године врховни заповедник изгубио је сваки правац и директиву; он се решавао час на једно, час на друго, нагињао је час једној, час другој страни