Мале новине

Пиома из народа XI. пнше Др. Лаза М. Д. Али има једна добра страна задруге, за коју нити сам ја нити ко други где сноменуо. А то је у погледу евентуалне мобили- ј зације. ј Код нас у рат не иде само »стајаћа« ; војска — но најглавнији њен део јесте на- ] род. Кад се овај мобилише и на границу пође, сваки задружни сељак, не само што је боље спремљен, но одлази с великом мирноћом у иоглвду своје фамилије и имања. Остао му или старији брат, или синовац — па ре- I цимо, што је врло ретко, нека је све мушки- ј ње из те задруге кренуто — остале су нај- ј мање 2—3 жене. Оне ће и децу и стоку мно- ј го лакше надгледати измењујући се у редар- { ству. Разболи л' се једна, прихвата друга и ; тако задружни војник има само да мисли, 1 шта ће с њиме тамо на бојној линији бити и I ако га је Бог дао мало јуначнијег срца — | онда он може да каже : Бој не бије свијетло | оружје, већ бој бије срце у јунака. ј А какво је срце у онога инокосног јадника? Оно је поцепано још од поласка од ; куће. Пола му је код куће остало а пола но- 1 си са собом. И још му се онда тражи: патриотско одушевљење ! Он непрестано мисли, шта ће и како ће његова деца, па још кад

Мађари, кад су се кренули да затиру српство у војничкој граници — они су прво с највећом енергијом ударили у српску задругу. Тек кад су њу сломили онда је мађаризирање у велико кренуло. С тога ја и овом приликом ударам гласом, да се закоиом отежа дељење задруге, да се спасе бар ово што је остало. Први клин у задругино тело ударио је наш преведени аустријски закон, да синовица, кад нема оца и браће носи део задружног имања свом мужу. Бадава што у оној дооуни стоји, да задруга може по процени вештака синовици исплатити у новцу — то је тек толико, да се Фамилија још већма з&вађа. У задругама је снага Србије — и у аогледу благостања, здравствености, морала и остварења — кнез Михајлове — орпске мисли. Онима, који мисле да је задруга постала несувремена, да је она осуђена да умре, и да више о мртвацу не треба говорити, одговарам ово: У западној Европи увидело че да је ова установа потребна — те радници стварају удружења за међусобно помагање, аземљораднички сталеж не могући створити наше Фа-

милијарне задруге — ствара земљорадничку задругу. Ово је за мене довољно. Не станемо ли благовремено на пут овом распарчавању и ситњењу тежачког имања ми ћемо у брзо стигнути Мађаре, у чијој је : земљи, по гласу њихове статистике, маса мађарског народа надничар шаци мађарских §а- ј ристократа и великом броју Евреја. Заслеп- ; љени евојим шовинизмом, мађарски државници сматрају за велики успех, што ових 700.000 Евреја, који експлоатишу масу чистог мађарског народа, што ти Евреји говоре мађарски. Они ваљда не знају да ће они исто тако сутра научити руски, пољски, као што су пре 20 година сви листом у мађарској говорили немачки. Г. Миши нека је хвала, што је ово питање прихватио — јер до сада слабо се о овоме питању писало и ако је по моме мишљењу једно од најважнијих наших питања. У другом писму говорићемо о исхрани нашег народа.

ГОТОВАН [Ружна. слика наших дана! Пример каква не треба да буде сраска омладина). Право би јој име било једиа наказа ! Ми смо је благо назвали „Ружвом сликом.® Ио она је толико ружна, да постаје интересна; истиче се као тип; служи као ружан пример, како не треба радити ! — С тога заслужује иуну пажњу вашу. За то приђите ближе, да је што боље разгледате. Али пре тога један мали увод. * Чешће смо »"< нас v опште нема онога прегнућа и пожртвсвања за опште ствари, то виђамо код других сретнијих народа, који с правом могу рећи, да су својим прегнућем и неумореим радом постали моћни и богати, виђеви и славни ! Нарочито смо наглашавали, како је најопасније то, што тога првгнућа нема код нашега млађег покољења. Као углед, износили смо примере, шта и како раде млади интелигентни синови Велике Вританије. У цвету младости, у нгјлепшем добу, онда, када се живот пред њима отвара са свима дражима и примамвма својим, млади, неизмерно богати, здрави, снажни, лепи, обдарени свим благима земаљским, млади лордови енглески напуштају своје сјајне дворове, остављају раскошне дворане и салона лондонске, где их са жудњом изгледају највеће лепотпце еаглеске, остављају сву раскош и сав сјај велике и моћне престоеице, па иду у далеке, незнане, прекоморске земље, којима чак ни права имена не звају и ту остају по 5—6 година, подносећи нвјвеће оскудице и најцрње беде у животу, вечно изложееи опасноств, да их они дивљи народи примлате, прекољу и поједу. Јес, по 5—6 година проводе ти племићи енглески међу дивљацима афричким, изучавају њин језик, упознају њине обичаје и навике, изучавају богаство земље њиее, како би једног дана могли рећи својој отаџбини: »Ево, оди амо! Овде има тековине, богаства и славе за те !... в Но себи се разуме, да у тим смелим и јуначким подузећима многи гину и пропадају. Али кад у Лоедон стигне породицв црн глас, да су тога и тога ње-

ног члана дивљаци убили и појели, одмах на његово место јављају се по 3—4 нова 8аступника, који полазв истим путем, теже истим задацима н неуморно раде на томе све дотле, док потпуно не поотигну штв су хтели. Али за то Велика Британија и јесте велика, у астини велика! Узмите глобус земље, па спустите прст ма где, нећете на целом шару земаљском наћи ни једне покрајине, ни једне тачке, где бар један Енглвз нијв долазио, да је проуча и унозна! Сравните сад с овим шта и како радимо ми. Македонија нам је ту под носом. Сви ми вичемо да је то српска земља, кост наше кости. А међу тим, колико нас има који смо се кренули и отишли, да видимо, да упознамо и проучимо ту нашу српску Македонију ?.'... А то нвје дивља цеатрална АФрика; ј не живе дивљаци што једу живе људе, већ наш .. рођена браћа Македонци. То је једно! А друго је ово: ми овде немамо да остављамо ни нашв сјајне дворове, ни ааше огромне приходе, који на милијуне броје, ни велике и важне положаје, које смо у друштву заузимали. На против, ми овде немамо нвшта, а када би св смело кренули даље, могли би стећи и заслуга, и признања и положаја. Али ми то нећемо ! Полу-гладни, полу-нагп, ми седимо овде са скрштеним рукама, дремамо, амимо и чекамо, да нам падне м&на с неба ! Ето, то је наша оишта мана, на коју смо чешће скретали пажњу нашој омладвни. Али, ни то није све! Да би видели каквих нас још вма, првђите ближе, да видите овога бедног готована, кога ћемо вам овде приказати. Он хоће да важи као неки вајни племић и аристократа српски. С тога смо и изнели примере, како раде истински племићи енглески. А сад да видите ову нашу ругобу. * * * Отац му је био виши чиновник, с тога је он још =« чалена био мажен од проФесора, као „господско дете." Кад је дошло доба да се школуЈе на страни, дата му је државна помо^, у намери да се земљи спреми један озбиљан радник, и у нади, да ће он доцнијв умети да цени ову потпору, коју му чини његова сиротна отаџбина, одвајајући од уста својих, да њему помогне. Када се вратио са стране, одмах му је дато у просветној струци највеће и најлепше место, како са само пожелети може ! — И ако му је било тек двадесет и пет-шест година, он је постао проФесор Ве« лике Школе ! Од тога тревутка гомилао се код н>ега успех за успехом, добит за добитком, унапређење за унапређењем и одликовање за одликовањем. Тек ако је био превалио тридесету годину, а он је већ био достигао највиши положај, одлвковања и почаети у земљи. Пошто је раније заузимао МЕОга друга висока меета, најзад је дошао и до највишег положаја — постао је саветник Крунин и као министар правосуђа провео је подуже на врху земаљске упргве. Тај виооки положај помогао му је те се богато и о • женио. И тако, 10. октобра прошле године, тај је кр"сник сишао с министарске столице претрпан орденима, почастима, титулама, одликовањем, свима и свачим, што један човек само пожелети може !.... Све што је могла и имала ова земља дала му је и поклонила.

шедашмж

ЉУБ1Б-СКРТ роман ОСКАРА МЕТЕЊЕА ХУШ. — Оно је неопходно. Ја сам вам сувише обећала, да бих вас могла примвти пре условљеног часа. Ах, да! Куда мислите после свадбе ? — У Швајцарску. Анђела мисли да почнемо од Женеве. — Добро, и ми ћемо ићи у Женеву. — Мн ћемо се наћи! Дакле ти ме љубиш ? — Ја те обожавам онако исто силно, као што мрзим Анђелу. Рекавши то, млада деввјка наслони главу на груди Рожеру, и дуго су стајали тако загрљени. Али се Рафаела брзо покаја, што је пустила на вољу својвм осећајима. Она се брже истрже из загрљаја Сур-

девалова, узе гранчицу поморанџе из кнежеве ките, баци је пред ноге викону и побеже. Она се унапред радовала плану своме, да на дан свадбе одвоји Сурдевала од младе жене. На тај начин надала се, да се у лицу Анђеле освети свему друштву. Рожер је био намрштен. У првом тренутку он није ни мис/чо о томе, какве последице могу настатн из онога, што је он обећао Рафаели. Он је поступао под утицајем страсти. Али кад је изишао из куће обзжаване девојке, он осети грижу савести, коју се постара да што пре умври. Виконт се правдао разним софизмима, као што је чинио и рачије. Млада супруга не може тражити верност пре свадбе. Тај ће калриз проћи као и сви други, и биће последњи. Анђела неће ништа дознати, а он ће умети да заглади своју кривицу и Анђела ће бити срећна, Рожер је осећао да се не може борити са својом страшћу, па остави све околностима. Кнез Черушкин дође на ручак тачно у време. Он је донео са собол неколико кутија драгоцености, од којих је у највећој била чудесна бриљантска дијадема. — Надам се, да ћете примити од мене овај слаби израз моје љубави и оданости. Маада девојка пружи своју руку, Кнез је сматрао, да је најсрећнији међу смртнима. Он отвори друге кутије. На плавој кадиви блистале су чудесне минђуше, прстен с рубином око кога су били

бриљанти, прстен маркиза и кнежевска круна, сва искићена бриљанхима, смарагдима и сафирима. — Ви нисте узалуд губили време, — рече млада девојка, веома задовољна поклонима. — Али чини ми се ви сте заборавили, да главна ствзр још пије свршена. Ја сам вам рекла, да ћу всч д»чгс казати моје услове, који ће бити веома тешки. — Не, све је већ решепо. Ја прпстајем на све. До сад сте били кнегиња но лепоти, а сад ћете бити кнешња и по положају. После каве, Рафаела отпусти своје слуге и узе излагати своје услове. — Пре свега, ја желим да очувам потпуну слободу. — Али ја се надам, да ћето обећати да ћете битн верна супруга. ? — одговори кнез. — За вас ћу остати увек онзква, као и на дан венчања. Али ја желим, да ви испуњавате и најмање моје жеље и прохтеве. Мени ни мало не треба велика кућа, сасвим ми је довољна ваша кућа на булевару Малерб, само што ћу удесити собе по мом нахођењу. — Сутра ће вам бити на расположењу неколико тапетара и ви можете да им наређујете тпта хоћете. Све ваше наредбе биће безусловно испуњене. (Наставиће се).